БОГОСЛОВИЈА У ПРИЗРЕНУ

БОГОСЛОВИЈА У ПРИЗРЕНУ, отворена је 1871. захваљујући залагању митрополита Михаила и Симе Андрејевића Игуманова, који је подигао зграду и снабдео је инвентаром. Први ректор био је Сава Бараћ Дечанац, а рад је финансирала српска влада. После оснивања Бугарске егзархије (1870), након српско-турских ратова (1876–1878) и оснивања Призренске лиге (1878) појачано је угњетавање Срба у Старој и Јужној Србији а Призренска богословија била је једина национална институција на том простору. Примала је ученике са основном школом, па и без ње. Трајала је три, али је убрзо продужена на шест година, када је 1890–1914. била Богословско-учитељска школа. На четворогодишњу је враћена 1900, али је примала ученике са завршеном нижом гимназијом. Од 1924. до 1928. била је петоразредна, а од тада шесторазредна. Престала је с радом априла 1941, тј. са окупацијом. Покушај поновног отварања 1945. није успео јер је Министарство унутрашњих дела својим решењем констатовало да „постоје сметње које онемогућавају отварање богословије у Призрену", не наводећи о којим се и каквим сметњама ради. Прорадила је 1947. као четвороразредна (од 1951. петоразредна), а тек фебруара 1949. Министарство просвете НР Србије дозволило је њен рад, с напоменом да је СПЦ „дужна да исту издржава". У комунистичком времену радила је у тешким условима трпећи шиптарско насиље а уз то је и конфискована имовина богословије и Задужбине Симе Игуманова. Напор патријарха Германа и Павла да призренској богословији врати задужбине остали су без резултата. Због шиптарског терора 1999. Б. од 2000. ради у Нишу. Старе и нове зграде Б. страдале су у погрому 2006.

ЛИТЕРАТУРА: С. Димитријевић, „Богословско-учитељска школа у Призрену", Браство друштва Св. Саве, 1923, 17; А. Бркић, „Значај Призренске богословије у стварању црквено-пастирских генерација", Гласник СПЦ, 1951, 10.

Радомир Милошевић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)