Прескочи до главног садржаја

БОЖИЋ, Добривоје

001_II_Dobrivoje-Bozic.jpgБОЖИЋ, Добривоје, машински инжењер, проналазач, конструктор (Рашка, 23. XII 1885 Београд, 13. X 1967). Студирао на Високој техничкој школи у Дрездену и Карлсруеу, где му је предавао и Рудолф Дизел, чувени конструктор дизел-мотора. По завршетку студија 1911, вратио се у Србију и радио у железничкој радионици Ниш где је започео и истраживачки рад у области кочења железничких возила. Б. jе конструктор прве савремене кочнице за железничка возила. Пре њега је само Џорџ Вестингхаус 1869. конструисао кочницу на збијени ваздух, с директним дејством, коју је 1872. унапредио као једнокоморну, аутоматску кочницу с индиректним дејством. Б. је истраживања прекинуо за време I светског рата и наставио по његовом окончању, радећи у Краљеву, Београду и Загребу. Своје решење кочнице железничких возила пријавио је преко Железнице Краљевине СХС Међународној унији железница (1925). После низа тестирања на прузи ЗагребРијека и отпора његовом решењу од стране Немаца и Француза, његов патент система кочења, као чувена кочница „Божић", признат је 1928. Б. је својим изумом разрешио до тада нерешиве проблеме кочења возова попут: решења распоредника (главни уређај кочнице) са три радна притиска, повећање брзине ваздуха у главном ваздушном воду (дуж воза) са 80 на 150 м/с, решење проблема постепеног откочивања воза, као и проблем аутоматске промене силе кочења у зависности од оптерећења железничког возила. Први је предложио кочење путничких возова у функцији брзине (кочнице са два радна притиска). Конструисао је најефикаснији кочник (водећи уређај кочнице), којим се с локомотиве управља кочницом воза. Његова решења кочнице железничких возила остала су као основа за све типове ваздушних кочница које су до данас примењиване у железничком саобраћају. Савремене кочнице великих произвођача управо су усавршене копије кочнице „Божић". После II светског рата Б. је живео и радио у Америци, а у Београд се вратио 1964.

ИЗВОР: Документација Института „Кирило Савић".

Милутин Миловановић

 

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)