БИБЛИЈА

БИБЛИЈА (грч. Tbibliva: књижјe), света књига Јевреја (Стари завет) и хришћана (Стари и Нови завет), збирка засебних књига спојених вером у једног истог Бога, творца света и човека. Настајала је у дугом временском раздобљу од X в. п.н.е. до II в. н.е., а обухвата разне књижевне облике: прозу, поезију, пророштво, апокалиптику, космогонију, историју, мудре изреке итд. Црква је сакупила и одабрала оне књиге које су написане по надахнућу Светога Духа и које садрже Божју реч. У Старом завету та реч добијена је преко пророка и других Божјих људи, a у Новом завету откривење је донео Исус Христос и предао га апостолима. Богонадахнутост је основ религиозног ауторитета Б., па је зато за хришћане њена порука неодвојива од Божје речи (Лк 5, 1). Откривење је исказано Светим Духом, који је говорио кроз пророке (2. Пт 1, 20–21) и који је надахњивао писце библијских текстова (1. Тим 3, 14–17).

Б. је књига над књигама, увек савремена и увек читана. Дубина мисли и јасноћа одговора на многа животна питања доприносе да њу читају људи различитих образовања и узраста, у време рата и мира, у време криза и благостања. То је био разлог да 2003. буде проглашена као година Б. Цела Б. или поједини њени делови преведени су на више од 1.700 језика. Осим термина Б. у употреби је и термин Свето писмо (грч. ïAga Grafhv; лат. Sacra Scriptura). Иако је реч Б. краћа и на Западу у чешћој употреби, словенски народи радије говоре о Светом писму јер га таквим именовањем стављају на један квалитативно виши ниво. Наиме, посматрају га као свету историју Божјег деловања и вођства Изабраног народа, те кретања целог људског рода ка Христу. Тај се израз налази у самој Б. (Јн 2, 22; Гал 3, 22; 1. Пт 2, 6), а она је сматрана само записаним светим Предањем.

Богослови су библијске књиге по садржају поделили на: законске, историјске, поучне и пророчке. Подела је извршена формално јер су законске књиге у истој мери и историјске, а поучних и пророчких елемената има у свим библијским књигама. По времену настанка Б. чине две целине – Стари и Нови завет – између којих као међаш стоји личност Христова. Црква је бранила целовитост библијског откривења почевши од Постања, прве старозаветне књиге, до Откривења, последње новозаветне књиге. Целокупност Б. у два завета образложио је блажени Августин: „Нови завет скрива се у Староме завету".

Стари завет (грч. Palai Diaqhvkh; лат. Testamentum Vetus) чине књиге које најављују Христа. Број тих књига је различит у појединим хришћанским конфесијама јер долази до спајања неких међу њима. Број књига у библијском канону тесно је повезан са схватањем појма Цркве. Православље сматра да је Црква постојала и пре канона, те да је канон формиран у Цркви, која има власт да одреди које су књиге канонске, а које нису. Стари завет је писан на јеврејском, с изузетком неких поглавља књиге пророка Данила и књига Јездриних написаних арамејским, као и књига Макавејских, писаних јелинским грчким језиком. Пре проналаска писма Стари завет је код Јевреја преношен усмено с колена на колено, при чему су поједине породице биле задужене за једну одређену књигу. У таквим околностима могло је да се изгуби или преиначи понешто од оригиналног текста. Црква верује да сачувани текст није нарушио суштину оригиналне, од Бога саопштене речи. Стари завет не треба посматрати као књигу о прошломе, свршеноме, догођеноме, јер би то било статично посматрање Б. и библијског Бога. Напротив, динамичко, есхатолошко, месијанско схватање Б. окренуто је ка очекиваном Месији – Христу. Б. оба завета је Књига о Месији, Богу Спаситељу, који се жртвовао за спасење људског рода.

Старозаветни канон постоји у три верзије: јеврејски, православни и римокатолички. Јевреји су имали два канона: палестински (краћи) и александријски (дужи), који је признавао и књиге писане на грчком језику. Књиге краћег канона називају се протоканонске, а преостале књиге дужег канона девтероканонске, тј. другоканонске. Јевреји су користили оба канона, чак и у Христово време, а користили су их и кумрански есени. Јевреји су у II в. пречистили канон и остали при палестинском, а њега се држе и протестанти. Православна црква користи дужи канон јер су апостоли користили Септуагинту, а користи га и Римокатоличка црква изостављајући 3. Јездрину и 3. Макавејску књигу. Јевреји деле Стари завет на: закон (thorah), пророке (neviim, у две групе: rimonim – ранији, aharonim – каснији) и списе (ketuvim). Хришћански научници деле га на: законске (пет књига Мојсијевих: Постање, Излазак, Левитска, Бројеви и Поновљени закони), историјске (Исуса Навина, Судије, О Рути, Самуилова I–II, О царевима I–II, Дневника I–II, Јездрина I–III, Неемија, О Товији, О Јудити, О Јестири, О Макавејима I–III), поучне (О Јову, Псалми Давидови, Приче Соломонове, Проповедник, Мудрости Соломонове, Мудрости Исуса сина Сирахова, Песма над песмама) и пророчке (четири велика пророка: Исаија, Јеремија – уз коју иду Посланица Јеремијина, књига Варухова и Плач Јеремијин – Језекиљ и Данило; и 12 малих пророка: Осија, Јоил, Амос, Авдија, Јона, Михеј, Наум, Авакум, Софоније, Агеј, Захарија и Малахија). У словенској Б. Књиге Самуилове I–II и Књиге о царевима I–II наведене су као Књиге Царства I–IV. Православна црква их све сматра канонским и користи их у богослужењу читајући из њих одељке зване паримије.

Старозаветне књиге помињу и друге канонске књиге, које су изгубљене: Књига ратова Господњих, Књига истинитога, Три хиљаде прича Соломонових, Хиљаду пет песама Соломонових, Соломонова књига о природи, Дела Соломонова, Дневник царева Израиљевих, књиге Самуила видиоца, Гада видиоца, Ида видиоца, пророка Натана, Семаје, Јуја сина Ананијева, Пророчанство Ахије Силомљанина, Дела Озијина од пророка Исаије, Плач Јеремијин над Јосијом и Опис пророка Јеремије. Стари завет је најраније преведен на грчки са ширег канона, тзв. Септуагинта, око 250. п. н.е. у Александрији за потребе библиотеке Птоломеја Филаделфа. Ширењем хришћанства преведен је на многе језике: латински, сиријски, коптски, готски и др. Б. је стигла Србима крштењем и примањем хришћанства.

Старoсловенски превод започели су Кирило и Методије почетком друге половине IX в. на дијалекту Словена из околине Солуна, који се тада није много разликовао од дијалеката других Словена. Писан је глагољицом, а касније ћирилицом. Преведени су у првом реду делови који се читају на богослужењу, а касније у Моравској и остале књиге (нема података да ли су превели и Откривење, с обзиром на то да се не користи у богослужењу). Превод се даљим преписивањем кварио што је захтевало да се често поправља. У Русији је рецензију крајем XIV в. извршио митрополит Кипријан, Србин, а за њим и многи други. Прва словенска Б. штампана је 1581. у Острогу (данашња Украјина). Исправка је извршена у време царице Јелисавете и све потоње словенске Б. прештампаване су с Јелисаветиних издања. Карловачки митрополит Стефан (Стратимировић) штампао је словенску Б. према московском издању из 1778. у пет књига (Будим 1804).

Српски превод јавио се касно будући да је црквенословенски језик био углавном разумљив Србима као и другим словенским народима. Најранији српски превод неких књига Старога завета урадио је и објавио бачки епископ Платон (Атанацковић): Пророка и цара Давида Псалтир (Н. Сад 1857); Сочињенија Соломонова и Сирахова (Беч 1857), која обухватају књиге: Приче Соломонове, Проповедник, Премудрости Соломонове и Премудрости Исуса сина Сирахова; Књиге Товита, Јудите, Јестире и Јова (Н. Сад 1858); Старозаветни пророци сви седамнајест (Н. Сад 1861), при чему је Варуха бројао као посебну књигу; Пет књига Мојсијевих (Н. Сад 1867). Преводио је с црквенословенског и писао предвуковским правописом. Епископ бачки Иринеј (Ћирић) превео је с јеврејског језика 44 псалма, Књигу пророка Амоса и Паримејник, тј. одељке Старог завета који се читају на православном богослужењу. Објављивао их је у Богословском гласнику у Сремским Карловцима 1907–1911. С грчког језика превео је још 55 псалама и штампао их у књизи Служба недеље Свете Педесетнице (Н. Сад 1942). Душан Глумац превео је с јеврејског 14 псалама и 1, 3–4. главу књиге Постања и објавио њихову граматичку анализу у Граматици старо-јеврејског језика (Бг 1939) као упутство студентима православног богословља.

Цео Стари завет јеврејског и протестантског канона (тј. без девтероканонских књига) превео је Ђ. Даничић с латинског превода јеврејске Б. од Имануела Тремелиуса (Франкфурт на Мајни 1575–1579) и штампао га у Београду 1867 (ћирилицом) и Пешти (латиницом). Превод је откупило Библијско друштво. Даничићев превод је дело лингвисте, а не богослова. Превод краси лепота језика премда је данас већ застарео, пун архаизама и местимично неразумљив. Зато је Младомир Тодоровић објавио Речник мање познатих речи и израза у Светом Писму (Краг. 1994). Александар Бирвиш превео је и препевао Псалтир и Плач Јеремијин (Бг 2005).

Нови завет (грч. KainhÙ Diaqhvkh; лат. Testamentum Novum), као испуњење Старог завета, доноси биографију Бога отелотвореног у личности Исуса Христа, који је открио Божји план о овом свету и дао одговоре на сва питања која човека интересују. У Новом завету Бог је испунио оно што је у Старом завету најавио и обећао. Црква је Нови завет признала за садржај и критеријум апостолске традиције (Јн 20, 31), односно извор богословског учења и литургијске праксе. Новозаветни канон је јединствен код свих хришћана, тј. нема неспоразума око бројања књига. Свих 27 књига настало је у другој половини I в.: законске (јеванђеље од Матеја, Марка, Луке и Јована), историјске (Дела светих апостола), поучне (посланице апостола Павла Римљанима, Коринћанима I–II, Галатима, Ефесцима, Филипљанима, Колошанима, Солуњанима I–II, Тимотеју I–II, Титу, Филимону и Јеврејима; и саборне посланице апостола Јакова, Петра I–II, Јована I–III и Јуде Jаковљевог) и пророчке (Откривење Јована Богослова, тј. Апокалипсис). Све се, изузев Откривења Јовановог, користе у богослужењу читањем одређених одељака званих зачела. Прва верзија Матејевог јеванђеља написана је на арамејском, говорном језику у времену Христовом, а касније и на грчком, као и све остале књиге Новог завета.

Најстарији штампани српски преводи Новог завета јављају се такође почетком друге половине XIX в. Епископ бачки Платон (Атанацковић) превео је с црквенословенског језика Празнична и недељна еванђеља и апостол (Н. Сад 1860; поправљено издање Пан. 1894). Епископ горњокарловачки Иларион (Зеремски) превео је с грчког неке одељке јеванђеља и с тумачењем објавио их у Богословском гласнику. Иако је био добар зналац грчког језика и радио квалитетно, ипак није превео цео Нови завет. То је урадио В. Караџић с црквенословенског помажући се и руским преводом, али је повремено користио и Лутерову Б. Миклошич и Копитар су помагали консултујући понегде грчки и латински текст. Руско библијско друштво га је одбило ослањајући се на мишљење Атанасија Стојковића, чији је превод, штампан 1824, био пун русизама и словенизама, али богословски тачнији од Вуковог превода и потпуно независтан од њега. Штампало га је Британско библијско друштво 1830. и 1834. у Лајпцигу, али је кнез Милош забранио његово растурање по Србији да народ не би помислио да је у питању „нова вера". Свој превод Новог завета Вук је штампао 1847. у 2.000 примерака на вересију у јерменском манастиру мехитариста. Превод се одликује чистотом језика иако је често преводио „народски" да би било што поетичније, отуда много примедби у погледу његове богословске тачности. Британско друштво је откупило 1.000 примерака и право даљег штампања. Српска црква га није прихватила јер није преведен с грчког. Превод Новог завета с грчког начинили су Димитрије Стефановић (1934) и Емилијан Чарнић (1973), оба у издању Британског библијског друштва. Комисија СА Синода СПЦ, коју су чинили зналци грчког језика, богослови и књижевници, превела је Нови завет (1984) и објавила неколико издања увек с новим исправкама. Епископ браничевски Хризостом превео је с црквенословенског и штампао Недељна и празнична јеванђеља (Пожаревац 1975), а Библијско друштво штампало је Четворојеванђеље (1986) у преводу Александра Бирвиша.

Библијско друштво откупљеним преводима штампало је Б. на српском језику у комбинацији Стари завет – Ђ. Даничић, Нови завет – В. Караџић. До сада је изашло преко сто издања. Још увек у Б. на српском језику нема у Старом завету девтероканонских књига: Јездрина II–III, Макавејска I–III, Товија, Јудита, Премудрости Соломонове, Премудрости Исуса сина Сирахова, Посланица Јеремијина с књигом пророка Варуха, делови пророка Данила (Песма тројице младића, 3, 26–90; Прича о Сузани, гл. 13; Данило против Вала, гл. 14), део Јестире (10, 4 – 16, 24), Молитва Манасијина и 151. псалам. СА Сабор дао је налог Комисији СА Синода да преведе девтероканонске књиге, што још није завршено. Eпископ Атанасијe (Јевтић) превео je Књиге Макавејске, I–III (Врњачка Бања 1995), а митрополит Амфилохије (Радовић) Премудрости Соломонове (у: Историјски пресјек тумачења Старог завјета, Никшић 1996).

Б. протестантског канона превео је Лујо Бакотић с више европских језика (Бг 1933, латиница), али није достигао Даничићеву и Вукову лепоту. Ћирилично издање (Н. Сад 1997) снабдевено је коментарима, илустрацијама и картама. Глас Цркве објавио је Б. екавским изговором, користећи Даничићев превод са исправкама епископа Николаја (Велимировића), а Нови завет у преводу Комисије СА Синода (Шабац 2005). Потпуни текст Б. Срби и даље имају само на црквенословенском језику, а њоме се користе ученици богословија и студенти православног богословља. Превод Даничић–Караџић урађен је у ијекавском, а остали у екавском наречју. Издања Библијског друштва немају наслове, нити уводне лекције, а остала издања имају наслове, поднаслове, увод, хронологију и објашњења. У свим преводима задржана је грчка транскрипција личних имена и топонима, која се не слаже с јеврејским оригиналом. Б. се за Србе штампа искључиво ћирилицом. Осим комплетне Б. у православљу се користе и збирке појединих књига прилагођених за богослужбену употребу. Из Старог завета то су Паримејник (делови који се читају на богослужењима), Псалтир (150 Давидових псалама подељених у 20 катизама) и Часослов (псалми који се читају на богослужењима), а из Новог завета Јеванђеља (сва четири) и Апостол (Дела апостола, Саборне и посланице апостола Павла). Постоји и електронско издање Б. (у преводу Даничић--Караџић), које омогућава брзо и лако претраживање. У цитирању библијских књига у новијој богословској литератури Срба јавља се утицај западног начина одвајања глава и стихова с две тачке уместо уобичајеног одвајања запетом.

Богослужбена употреба Б. је многострука. Уграђена је у њега структурално тиме што су симболика и сликовитост богослужења и обреда, и дух богослужења у целини, утемељени на Б. и од ње неодвојиви. Све литургијске химне и молитве пуне су слика, симбола и израза узетих из Светога писма, чије је познавање неопходно за њихово разумевање. Купина која гори а не сагорева (Богородица), као и сви изрази као што су светлост, тама, јутро, Дан Господњи, или симболи воде, уља, вина итд. разумљиви су само кроз своја тачна значења у Б.

Научно изучавање Б. подразумева проучавање свете књиге не само као извора и темеља богословља, него и као споменика писмености и сведока историје. У овом случају поступак се не разликује од других области критичког научног истраживања било којег писаног текста. За изучавање Б. неопходно је мултидисциплинарно истраживање, тј. сарадња више научних дисциплина. При том је неопходно знање из многих области: класична историја (историјска кретања у време настанка неког библијског списа), друштвени односи и географски оквири збивања, историја религија (религијска и духовна струјања), историја уметности, археологија, филологија (филозофија језика, унутрашња и спољашња критика текста, филологија изворног језика, историја библијских превода, познавање библијских рукописа, палеографија), специфичности јеврејског мишљења и изражавања, књижевна питања (историја књижевности, разноликост књижевних облика, редакције библијских књига), дуг период настајања и божанска педагогија, тј. поступност у откривању и развоју религиозне мисли, библијска теологија и етика (Бог као творац, Стари завет, Христос, Беседа на гори, Богословље апостола Павла) и др. Б. се не приступа као обичној књизи, на њу мора да се „гледа само под одређеним углом", тј. под углом саме Б. Зато је за њено прихватање потребна вера, а за разумевање сарадња многих научних дисциплина.

Радомир Милошевић

Читава српска средњовековна, писана књижевност развијала се на библијским темељима и у правовјерном хришћанском духу. И у новијој српској књижевности, од барока и просвјетитељства до наших дана, библијско насљеђе је очувало своју важност и подстицајност, премда се она испољавала на раличите начине. Библијски (старозавјетни и новозавјетни) текстови су подлога преводне и проповједничке прозе Г. Стефановића Венцловића. Они су такође духовна подлога у списима Доситеја Обрадовића из далматинске фазе, али ће као извор цитата, примјера и поредби остати утицајни у цијелом његовом опусу. Посебно се почетком XIX в. издвајају као врста религиозни спјевови (В. Ракић, М. Видаковић и др.), писани на библијске (старозавјетне и новозавјетне) мотиве. Луча микрокозма, те један дио пјесама П. П. Његоша, у најтјешњој је вези са старозавјетним мотивима. Они опстају и у романтизму, посебно у поемама и епским пјесмама (Ј. Ј. Змај; Л. Костић Самсон и Далила), док су у лирици усаглашени са индивидуалном поетиком аутора и поетиком епохе (Ђ. Јакшић, Л. Костић), све до идеја да се обликује национално „народно јеванђеље" на основу народних пјесама (Л. Костић). Поткрај XIX в. значајан прилог тој оријентацији дао је Д. Илић приповијеткама из првих дана хришћанства у слободним наративним варијацијама јеванђељских мотива (збирка Светле слике), а такође је од библијских мотива полазио и у неким од својих драмских дјела (Саул). Проза С. Матавуља садржи низ старозавјетних и новозавјетних мотива, до опонашања библијског стила, док им С. Сремац даје хумористички контекст (травестија). У прози И. Вукићевића и Р. Домановића библијски мотиви и сижеи постају подлога снажне сатире (апокалипса, потрага за идеалном земљом, васкрсење спаситеља).

Душан Иванић

И у књижевности XX в. Б. се јавља као света (импулс ствараоцима хришћанске духовности), узорна књига над књигама, утичући на стваралачку имагинацију писаца (ризница у тематском, жанровском, реторичком, стилском и типолошком смислу), али и као књижевни текст, у рангу других текстова (у делима писаца друге половине века који с њом воде преиспитујући дијалог). Поетика А. Шантића прожета је библијском симболиком, у патријархалној идили (Претпразничко вече). Ј. Дучић се профилише као поета духовне вокације заокупљен идејом Бога. Поезија М. Бојића делом је писана на библијске мотиве (Давид, Салома, Каин). Б. Станковић, окренут прошлости и патријархалности, користи библијску иконографију на илустративан начин (Божји људи, Стари дани, Нечиста крв), a ликове обликује према моделу јуродивих људи, посебно значајних у православној теологији. И. Секулић је писала есеје на библијске теме (о правди, вечности, частољубљу, славољубљу, васкрсу у раду) и у духу хришћанске етике поимала уметност као религију ума. Огледала се у библијском жанру молитве и писала о хришћанским узорима, а ликове обликовала у духу библијске етике. У Лирици Итаке М. Црњански пародира библијске жанрове, док Ламент над Београдом представља обнављање традиције плача у српској књижевности и оживљавање мотива небеског Јерусалима. Романи Сеобе и Друга књига Сеоба у знаку су архетипа потраге за обећаним простором и успостављања интертекстуалних веза са старозаветном историјом у Мојсијевим књигама Излазак и Закони. Књига Проповедникова подстицај је уобличавању метафизичке равни текста јер потцртава човекова колебања и различите нивое спознаје. Р. Петровић, односећи се према Б. као према свакој другој књизи, десакрализује је, у духу рушилачке поетике, заговарајући откровење телесности (Откровење). Његов роман Дан шести у знаку је албанске Голготе (с јасним алузијама на Нови завет); поентиран је идејом исцељења и обнове. Поетика откровења М. Настасијевића (Белешке за апсолутну поезију) има сасвим друго значење, иако је у интертекстуалној вези с последњом новозаветном књигом: подразумева уметниково усавршавање и превазилажење себе у стваралачком процесу. Библијски контекст сугерише се у песмама и приповеткама, у којима се непосредно или посредно, алузијом на средњовековне жанрове, стил, језик и синтаксу, успостављају интертекстуалне везе с великим кодексом уметности. Збирка приповедака Тамни вилајет, посебно приповетка Запис о даровима рођаке Марије, у креативном је дијалогу с Откривењем Јовановим. Настасијевићев есеј У одбрану човека, прожет религијским заносом, говори о оствареном лику Богочовека, спаситеља човечанства. И. Андрић у Беседи о причи и причању заговара начело реинтерпретирања древне приче која се у Разговору с Гојом конкретизује у четири легенде, од којих су три библијске: легенда о првом греху, легенда о потопу и легенда о распетом сину. На Дрини ћуприја изазива параболичне реминисценције интертекстуалним повезивањем с Постањем и новозаветном параболом о сејачу и посејаном; разазнају се легенде о потопу, жртвовању и васкрсењу народа и изузетних појединаца. Д. Максимовић открива молитву као библијски жанр у збирци песама Тражим помиловање, прожимајући је хришћанском идејом праштања. М. Селимовић (Дервиш и смрт) користи Б. као извор типолошких ситуација, парафразирајући је на посредан начин сурама из Курана, чиме отвара текст од исламске ка хришћанској традицији. Куран и Б. сажимају се у подтексту симболизујући канон који би требало преиспитати. У поезији М. Павловића библијске слике и њима призвани призори колективног страдања постају стваралачка константа (Млеко искони, Светли и тамни празници). М. Бећковић из библијске традиције препознаје апокалипсу савременог света. Косовска легенда саздана је у његовом песништву на јеванђељски начин, као жртвено поље кроз архетип библијског потопа, а фигура је апокалипсе у којој живимо (Косово поље). Откривење Јованово је у подтексту готово свих песничких књига (Рече ми један чоек). Поема Богојављење тематизује убиство као рат човека с Богом. Поема Кад дођеш у било који град, испевана у ритму молитве а по мотивима Песме над песмама, рађа се из слике Небеског Јерусалима, спреже и оживљава српску песничку традицију која пева о идеалној мртвој драгој. Д. Киш и Б. Пекић ушли су у књижевност 60-их година XX в. заговарајући сродан дијалог са Б. Киш у полемици упућује на читање Старог и Новог завета као енциклопедије, захтева нов начин комуникације са светим, као са сваким другим књижевним текстом, указује на инспиративне поступке каталогизације, хроничарског приступа грађи, позив на аутентичност описаних догађаја. Легенда о спавачима из Енциклопедије мртвих занимљив је пример пастиша јеванђеља, а Пешчаник пише савремени Ноје бацајући поглед из барке на опустошен свет. Реинтерпретација митова о стварању, потопу и апокалипси илустративна је у пишчевој породичној трилогији чији је драмски чвор судбина Јевреја у рату која их обнавља. Б. Пекић је у књижевност ушао збирком прича Време чуда водећи полемички дијалог с јеванђелском традицијом. Реч је о изразито цитатном писцу, ерудити, који приступа Б. као сваком другом књижевном тексту – десакрализујући га, али и користећи његове креативне потенцијале, нарочито у тематском, проблемском и жанровском смислу. Романи Беснило, 1999 и Атлантида, називани антиутопијском трилогијом, у интертекстуалној су вези с Откривењем Јовановим, које се препознаје као праузор усрећитељских пројеката. Проза М. Павића, оријентисана на друге текстове, приступа библијском архитексту двојако: посредно, преко текстова средњовековне и барокне књижевности, и непосредно, дописујући га у знаку апокрифа, на креативан или пародијски начин (Хазарски речник). Д. Албахари у постмодернистичком маниру пародира и реинтерпретира Б. из угла старозаветног човека. У том смислу је следбеник Д. Киша, с тенденцијом критичког односа према идеји месијанства (пародија приче о Ноју и синовима у роману Цинк). Стваралаштво И. В. Лалића да се тумачити једино у интертекстуалним везама са Б. (Четири канона), по којој трага да би пронашао сопствене корене. Реч је о обновитељу и иноватору канона, средњовековног жанра, који обогаћује новим библијским мотивима. З. Коцић негује православну духовност на плану речи, песничке слике и жанра, у сагласју с идејом васкрсења у страдању (Лазареве лестве). У стваралаштву средње генерације песника – М. Тешића, Ђ. Сладоја, С. Радуловића и Б. Баковића – запажа се јеванђелска инспирација и јачање православних духовних усмерења кроз откривање песничког као религијског заноса.

Оливера Радуловић

Илустроване западноевропске Б. не само да су српским сликарима XVIII и XIX в. биле добро познате, него су им служиле и као непосредни графички предлошци. Једно од првих издања тог типа био је Theatrum Biblicum амстердамског гравера Јохана Николе Фишера званог Пискатор, с краја XVI в. Поред Б. Пискатора, која је широм Европе била популарна наредна два века и непрекидно се доштампавала, највећи утицај на српску барокну и назаренску уметност имале су Biblia Ectypa аугзбуршког штампара Кристофа Вајгла (1695), а потом бакрорезне Б. Јохана Улриха Крауса (Аугзбург 1694), Каспара Лујкена (Амстердам 1694), Филипа Андреаса Килијана (Аугзбург 1749–1758) и Јулијуса Шнора фон Каролсфелда (Лајпциг 1860). Феномен подражавања илустрованих западноевропских Б. у српској уметности новијег доба у више наврата је запажен, а и даље се доводи у везу са српским споменицима тог доба (манастири Бођани и Крушедол), библијским сценама и циклусима (Аврамова жртва, Лествице Јаковљеве, Налажење Мојсија, Велики празници, Христове параболе, чуда и страдања) и њиховим подражаваоцима (сликари Х. Жефаровић, С. Тенецки, Д. Бачевић, Ј. Четиревић Грабован, Н. Нешковић, Т. Крачун, Ј. Орфелин, Т. И. Чешљар, П. Ђурковић, П. Симић). Рад по библијским предлошцима у српској уметности креће се од лакше до теже препознатљивог и говори како о занатској вештини мајстора тако и о намени и сврси изабраних композиција, али и о њиховим наручиоцима. Biblia Ectypa К. Вајгла, некада у поседу сликара Ј. Четиревић Грабована, данас се чува у Народном музеју у Београду, а примерак Б. Ф. А. Килијана похрањен је у Галерији Матице српске у Новом Саду.

Са преображавањем иконе у црквену слику, на њој су се јасно преламале и одражавале промене владајућих сликарских и црквених стилова и укуса. Крајем XIX и у првој половини XX в. библијске личности су добијале портретске и аутопортретске црте (К. Данил, У. Предић, П. Јовановић). У међуратном периоду руски сликар Андреј Биценко је на традиционално сликане зидне слике са библијским мотивима (црква Ружица на Калемегдану, 1925) уводио личности из савременог живота (краљ Александар Карађорђевић, Никола Пашић). Најизразитији у овом погледу био је Милић од Мачве (Милић Станковић) који је 1982–1986. веома експресивним живописом прекрио зидове и сводове београдске цркве Св. цара Константина и царице Јелене на Вождовцу. Мада се сматра да се реформисањем црквене слике кроз спајање препознатљиве боголикости и човеколикости не доводе у питање основе православног учења, једина разлика између религиозне и историјске слике у новије време своди се на стављање ореола око главе библијске личности и исписивање имена учесника и назива старозаветног или новозаветног догађаја. Традиционалним византијско-српским средњовековних фрескама и иконама током 60-их година XX в. нарочито се надахњивао Л. Возаревић, транспонујући их у свој препознатљиви геометријско-кубистички ликовни израз (Оплакивање Христа или Pietà).

Љиљана Н. Стошић

ЛИТЕРАТУРА: Д. Стефановић, Из новозаветне исагогике, Ср. Карловци 1912; Увод у Свето писмо Новог завета, Ср. Карловци 1913; В. Јанић, Увод у Нови завет, Бг 1924; Т. Радовановић, Историја превода Старога завета, Бг 1929; Р. Михаиловић, „Бођани и Библија Пискатора", ЗФФ, 1967, IX/1; М. Јовановић, „Илустроване Библије из библиотека у Бечу и Минхену", ЗФФ, 1968, Х/1; Н. Велимировић, Религија Његошева, Бг 1969; Р. Михаиловић, „Бођани и Библија Јохана Улриха Крауса", ЗЛУМС, 1970, 6; С. Богдановић, „Православност у српском црквеном живопису", ЗЛУМС, 1973, 9; Е. Чарнић, Увод у Свето писмо Новога завета, Бг 1973; Иринеј Буловић, „Нови превод Светога писма Новога завета", Гласник СПЦ, 1985, 1; Ц. Томић, Приступ Библији, Зг 1986; Д. Милин, Увод у Свето писмо Старог завета, Бг 1991; Љ. Стошић, Западноевропска графика као предложак у српском сликарству XVIII века, Бг 1992; „Српска књижевност и Свето писмо", НССВД, 1997, 26/1; О. Радуловић, Лист небеске књиге: библијски подтекст српске прозе 20. века, Н. Сад 2003; Н. Макуљевић, Црквена уметност у Краљевини Србији (1882–1914), Бг 2007.

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)