БОСАНСКОХЕРЦЕГОВАЧКИ УСТАНАК 1875–1878

БОСАНСКОХЕРЦЕГОВАЧКИ УСТАНАК 1875–1878, почео је 9. VII 1875. на брду Гребенац у селу Крекови код Невесиња и 18. августа исте године, у Кнешпољу на Козари. Трајао је са незнатним прекидима до 1878. Устанак је изазвало незадовољство због повећања пореза, посебно десетине, којима су враћани стари зајмови и покривани трошкови реформи. Изазвана је криза целокупног аграрног механизма, а доведен је у питање и биолошки опстанак сељаштва. У новембру 1874. шест села Невесињског среза одбило је да плати десетину, бунећи се против турске власти. Слична ситуација захватила је и села око Стоца, Билеће и Гацка. Страхујући од турске освете, њихови главари пребегли су у Црну Гору и презимили на Грахову. Побуна код Невесиња и сукоб хајдука на Ћетној пољани с пратњом турског каравана изазвали су општу узбуну. Типична аграрна побуна претворила се у велики политички покрет. Бегунци из ранијих устанака враћали су се у своја брда. Са планина Бабе и Бјеласице народни збегови су се упутили ка Бањанима и Црној Гори. Званично, црногорске власти испољавале су неутралност; устаници су тадашње поступке црногорског кнеза видели као дволичне. Поред Босанске крајине, бујица самоникле буне из Херцеговине пренела се и на Новопазарски санџак. Још пре 18. августа многа крајишка села избегла су преко границе или у планине. Јула 1875. у Београду је образован Главни одбор за помагање устанка под вођством Ђоке Влајковића. Ланац сличних одбора образован је од Цетиња до аустријске границе. Одбегли градишки трговац Васо Видовић и Коста Угринић, сарадник Васе Пелагића, створили су Главни одбор Босанског устанка за ослобођење, који је одржавао везе с београдским одбором и српском владом. Вратили су се Петар Петровић Пеција, Васо Пелагић, Голуб Бабић и др. Носили су политички програм који је недостајао у ранијим аграрним побунама. У Босни се рано појавио и Петар Карађорђевић, под именом Петар Мркоњић. У Херцеговину је стигао Мићо Љубибратић, некадашњи секретар Луке Вукаловића, а са њим и дух ривалства између Србије и Црне Горе. Устанак је био најјачи у граничним крајевима, ослањајући се на ланац база и планинских збегова: Ћорковача, Брезовача, Црни Потоци, Козара, Мотајица, Уилица, Грмеч. У августу 1875. устаници Пека Павловића и Богдана Зимоњића поразили су турску војску код утврђења Крстац. У југозападној Босни устаници Голуба Бабића и Петра Узелца деловали су до Ливањске крајине. Две формације устаничких добровољаца, под вођством Јована Панића и Жарка Љешевића, поражене су августа у источној Босни. У поразу устаника код Гаштице, 10. септембра, погинуо је Петар Петровић Пеција. Херцеговачки устаници поразили су турску војску код Муратовице 11. новембра. Већ прве године ратовања из Босне је на аустријску страну пребегло око 200.000 људи. Градови су и даље остали турска упоришта. Устанак је на самом почетку захватила болест због које је доживео катастрофу – неспособност да се уједини као национални покрет с јединственим циљевима. Испољила се тајна подела територија између двеју кнежевина – Херцеговина Црној Гори, Босна Србији. То је била и подела великог националног покрета између двеју владајућих класа и двеју династија. До почетка 1876. Херцеговачки устанак, сем црногорског кнеза у позадини, није имао вођство. Како би везао Херцеговину за Црну Гору, кнез Никола је настојао да потисне Мићу Љубибратића, политички најјачег вођу. У пројекту задатака привремене владе Љубибратић је као преку потребу истакао позивање „Срба муслиманске вјере у братско коло", уз потпуну верску и грађанску равноправност и гаранцију имовине. То је јединствен случај да се племство позива у сељачки устанак. Љубибратићево заступање идеје јединства око Србије изазвало је подозрење које није дозволило да хајдуковање поприми виши, национални смисао. Водећи своју политику, кнез Никола је у Херцеговину послао своје најјаче људе, као што је Пеко Павловић. Иако је у Херцеговини већ 1875. било 16 устаничких батаљона, а 1878. чак 53, са још шест разних јединица, разврстаних у 326 чета, у оваквој ситуацији, у одређеним фазама борбе, није било више од 5.000 устаника. Због непостојања јединственог вођства није постојао ни јединствени план ратовања. У Босни није било династичког ривалства, али је јединство устанка разједало више политичких струја. Неспоразуми су изглађени на скупштини у Јамници 16–17. XII 1875. Изабран је Одбор са својствима привремене владе, док је за војног старешину устанка постављен Словенац Мирослав Хубмајер. Устанак је пратио и расцеп по класном кључу између сељаштва и грађанства, што је онемогућило његово прерастање у велику социјалну револуцију. Једино су социјалисти око Васе Пелагића радили на том програму. Вођства устанка претежно су чинили трговачка буржоазија и интелигенција. Разбијени и неповезани, нису били дозрели да предводе сељачки покрет.

Уласком Србије и Црне Горе у рат против Турске, средином 1876, устанак је добио нови подстицај. Србија је у рату доживела неуспех, Црна Гора потпуни тријумф. У међувремену, на врхунцу целог покрета српског народа, устаници су на четири места прогласили уједињење Босне и Србије, а Херцеговци су прихватили Црну Гору као своју државу. На захтев да официри Србије преузму команду „над цијелим српскобосанскијем устанком", у Црне Потоке дошао је Милета Деспотовић. Настојао је да придобије муслимане за националну идеју против Турске. Устанак је полако престајао да буде класни покрет и постајао део балканског политичког обрачуна. Проглас о уједињењу Босне и Србије представљао је изазов за аустроугарску дипломатију, која је свим силама спречавала образовање јаке јужнословенске државе око Србије. Планирајући окупацију БиХ, Аустроугарска је 8. VII 1876. склопила с Русијом споразум у Рајхштату. Аустроугарска се још једном споразумела с Русијом, јануара 1877, склапањем Будимпештанских конвенција, којима су подељени балкански простори. Спречено је стварање јаке словенске државе на Балкану. За остварење аустроугарских циљева деловао је и вођа католичких устаника дон Иван Мусић.

Устанак у Бугарској и неуспех турских реформи увели су Русију у рат против Турске априла 1877. Тада је Милета Деспотовић, сам славјанофил, даље одржавање устанка видео у пружању што веће помоћи Русијe у даљим преговорима. Турска војска је 4. VIII 1877. разбила устаничко упориште у Црним Потоцима. Деспотовић се склонио на аустријску територију, где је заробљен. Губећи војнички значај, устаничка скупштина и Привремена босанска влада настојале су да одрже на окупу што више чинилаца против предстојеће аустроугарске окупације. Аустроугарска је Србији открила своје територијалне претензије до Дрине и Лима, забранивши јој подстицање устанка на том простору. Србија се морала оградити од устанка, без давања изјаве да ли се Босне одриче или је уступа. Када је руска војска савладала турски отпор код Плевне, децембра 1877, Србија је поново заратила против Турске. Санстефанским уговором, који је победничка Русија потписала с Турском 3. III 1878, за БиХ била је предвиђена аутономија с унутрашњом самоуправом, под султановим суверенитетом и под контролом Аустроугарске и Русије. Устаничка Привремена босанска влада изјаснила се против могуће аустроугарске окупације БиХ. Заступала је идеју њеног уједињења с осталим српским земљама. На захтев бискупа Штросмајера, за аутономију БиХ изјаснио се и део фрањеваца. У Сарајеву су образоване муслиманске јединице под вођством Хаџи Лоје (уз којег је од Срба ишао бимбаша Ристо Бујак), чија се војска расула у првим искушењима. Заједничких покушаја пружања отпора било је у Бањалуци и Мостару. Херцеговачки главари са скупштине у Грахову протестовали су против аустроугарске окупације и позвали муслимане на помирење и сарадњу. У томе их је прекинуо црногорски кнез који је уз добијене аустријске гулдене одржавао дисциплину у устаничкој војсци. Српска влада наложила је Ђоки Влајковићу да преко Пелагића и Видовића покуша остварити сарадњу с муслиманима. Јула 1878. Љубибратић је муслиманским првацима предлагао стварање привремене владе у Сарајеву. Децембра исте године оформљен је Босанскохерцеговачки комитет. Део босанских устаника упутио је трговца Васу Видовића на Берлински конгрес да великим силама изложи њихове захтеве.

Након закључења Берлинског конгреса 1878, Аустроугарска је окупирала БиХ. Црна Гора је на западу проширена до Билеће. Уследио је повратак преко 200.000 избеглица, који су се још прве године устанка склонили на аустријску страну, а било их је и у Црној Гори и Србији. Суштински, одлукама Берлинског конгреса погоршано је стање на Балканском полуострву. Створен је дугорочан процес сукобљавања озлојеђених национализама.

ЛИТЕРАТУРА: Г. Јакшић, Босна и Херцеговина на Берлинском конгресу 1878, Бг 1955; П. Цицмил, „Босанско питање на Цариградској конференцији 1876/1877. године", Историјски зборник, Бл 1983; М. Екмечић, Стварање Југославије, I, Бг 1989; В. Чубриловић, Босански устанак 1875–1878, Бг 1996; М. Екмечић, Устанак у Босни 1875–1878, Бг 1996; Историја српског народа, V/1, Бг 2000.

Ђорђе Микић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)