БАЊИЧКИ ЛОГОР

БАЊИЧКИ ЛОГОР, логор који је 1941. организовала немачка окупациона управа у касарни 18. пешадијског пука у Београду на Бањици као Прихватни логор Дедиње (Anhaltelager Dedinje). У српским изворима називан је Концентрациони логор Београд–Бањица. Припадао је типу логора-затвора и прихватно-пролазних логора. Први заточеници, доведени 9. VII 1941, били су припадници комунистичког покрета отпора, за којима су следили други стварни и потенцијални противници окупације: припадници српске интелектуалне елите, легитимистичког покрета отпора, Јевреји, председници општина затварани због неизмирених обавеза у испоруци житарица, мањи број криминалаца, чланови покрета отпора из Грчке и Албаније. Неретко су интерниране и насумице похапшене особе. Поред логора на Београдском сајмишту, у Шапцу и Нишу, Б. л. је био ослонац немачком репресивном систему у Србији. Логором је управљала немачка команда на челу са СС официром, под чијом је управом постојала и српска команда логора, орган квислиншке Специјалне полиције из Управе града Београда. Поступак са немачким заточеницима одређивала је немачка полиција, док је о заточеницима српске полиције одлучивала комисија у Управи града Београда, касније у Министарству унутрашњих послова. Тешки услови живота логораша погоршавани су разним облицима мучења. Они су, ипак, исказивали различите облике отпора, од којих је најхрабрији био напад групе заточеница одређених за стрељање на логорску стражу 11. IX 1944. Особе одређене за стрељање предаване су немачкој команди која је вршила егзекуције на војном стрелишту у Јајинцима. Неколико група заточеника стрељано је у унутрашњости Србије. Од јесени 1943, када је почело откопавање и уништавање тела убијених у Јајинцима, заточеници логора су стрељани на Централном гробљу, а од лета 1944. на Јеврејском гробљу у Београду. Део заточеника депортован је у немачке концентрационе логоре (Маутхаузен, Аушвиц, Равензбрик), део у радне логоре, а део је пуштен. До распуштања логора 3. X 1944. у њему је регистровано 23.697 заточеника, али је број сигурно знатно већи, јер нису евидентиране све доведене особе. Од регистрованих заточеника немачка полицијa и војскa довелa je 14.899 (62,87%), органи српске квислиншке управе 8.479 (35,78%), док је за 319 (1,35%) непознато. Најзаступљенија категорија заточеника били су сељаци – 10.805 (45,6%), потом занатлије – 3.322 (14,01%), чиновници – 1.948 (8,22%), припадници слободних професија – 1.448 (6,11%), радници – 1.398 (5,9%), домаћице – 1.355 (5,3%), ученици и студенти – 1.005 (4,22%), војна лица – 919 (3,88%), трговци – 781 (3,3%). Стрељано је 3.849 заточеника: 3.240 мушкараца и 429 жена, а међу њима 124 деце и младих до 17 година.

ЛИТЕРАТУРА: В. Глишић, Терор и злочини нацистичке Немачке у Србији 1941–1944, Бг 1970; С. Беговић, Логор Бањица, 1–2, Бг 1989; Б. Божовић, Специјална полиција у Београду 1941–1944, Бг 2003.

Милан Кољанин

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)