БИТЕФ

БИТЕФ (Београдски интернационални театарски фестивал), основан 1967. као фестивал нових позоришних тенденција. Настао је у окриљу Атељеа 212, као позоришта јасно опредељеног за иновације у сценском изразу и драмској књижевности. Први селектори били су Мира Траиловић, директорка Атељеа 212 и Б. (1967–1989), и Јован Ћирилов, драматург Атељеа 212 и Б. (од 1967. до данас). У светским позоришним круговима Б. је крајем 60-их година посебну афирмацију стекао по томе што су се на њему, као нигде другде на свету, могли сретати уметници Истока и Запада. Током наредне четири деценије Б. је програмом обухватао како екстремна експериментална трагања (Ливинг театар, Бред енд Папет, К. Гротовски, Р. Шекнер, Т. Кантор) тако и нове тенденције у редитељском тумачењу класике (П. Брук, О. Крејча, П. Штајн, П. Цадек, К. Пајман, Ј. Љубимов, И. Бергман, Р. Планшон, П. Шеро) и најновија догађања у области савремене игре (Алвин Николај, Мерс Канингам, Биргит Кулберг, Пина Бауш). На Б. су приказивани и примери традиционалних позоришта (катакали, но, пекиншка опера, сицилијанске лутке, угандско племенско позориште), сачуваних у изворном облику, која су, захваљујући Антонену Артоу, у другој половини XX в. постала инспирација невербалног и постдрамског позоришта. Б. је пратио и програмско напуштање позоришта кутије и освајање нових простора (спортских хала, некадашњих индустријских објеката, пристаништа), као и излазак на отворене просторе. Откривао је нове позоришне ствараоце, приказујући први светској јавности њихове представе, као што су Бесни Роландo Луке Ронконија, режије Виктора Гарсије у „Компанији Нурије Есперт", Театар а. д. Рур Роберта Чулија и др. Б. је први фестивал на којем је совјетска власт дозволила Театру на Таганки да учествује на једном светском фестивалу, а до тада је редитеља Јурија Љубимова (Хамлет, Десет дана који су потресли свет) сматрала дисидентом. Осамдесетих година Б. је на време уочио појаву постмодернистичке естетике у сценској уметности и приказао „ране радове" Роберта Вилсона (Ајнштајн на плажи, Краљица Викторија), Јохана Кресника и Томажа Пандура. Почетком XXI в. открио је најрепрезентативније уметнике постдрамског позоришта као што су Хајнер Гебелс, Рене Полеш и Штефан Кеги, не одричући се, при том, и других облика позоришта од новог реализма до нових облика политички ангажованог позоришта.

ЛИТЕРАТУРА: В. Стаменковић, Краљевство експеримента, Бг 1991; М. Первић, Воља за променом, Битеф 1967–1980, Бг 1995; М. Зајцев, Свет у Београду, Бг 1998; Ј. Ћирилов, Реч недеље, Позориштарије, Будва 2004.

Јован Ћирилов

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)