БЕЛЕГ

БЕЛЕГ, обележје, знак или ознака. У народној књижевности јавља се у три сродна значења. Најпре б. утврђује неки уговор или стање након извесног догађаја (нпр. свадбена, ратна обележја). Захваљујући томе што је свадба врло честа тема у свим родовима и жанровима усмене књижевности, свадбена обележја су најмногобројнија, али најмање варијантна: њих по обичају чине златне бурме и прстење, од злата јабука и драго камење, а од стране невесте свилена марама, нануле, бошчалуци. Понекад се и једни и други замењују новцем (хиљаду дуката, триста маџарија итд.). Ратна обележја су више сурова него витешка: узимају се са мртвог непријатеља и као одмазда за сваку посечену главу, а најчешћи предмети у тој функцији су нож и ханџар или „нагла сабља у десници руци". Од просторних маркера као обележје се изричито помиње „суврљава јела", а од временских „мратинске покладе". Многобројни и разноврсни просторни и временски маркери – укључујући и чувену магијску формулу „иза седам гора, иза седам мора" и још чувенију формулу из Почетка буне на дахије: „Гром загрме на Светога Саву, / Усред зиме, кад му време није" – у усменој књижевности се иначе јављају непосредно, без ужих одређења било којег типа. Певачева потреба да поменута два маркера изричито именује као биљеге тим је занимљивија. У начелу, обележје ове врсте може се поменути и без сужавања значења, дакле као опште, али се једнако може наћи и са придевском атрибуцијом грдно, тврдо, чудно итд.

Б. се затим појављује као ознака реалне или замишљене локације, тачке или црте у простору којом се обележава место за мегдан (двобој) или као ознака циља или достигнућа у јуначким и витешким такмичењима. Пример за б. у контексту витешких игара може се наћи у песми о смрти војводе Кајице: „Он отима камен од Маџара/ Да белегу своју посведочи". Наслојавањем ових б., постепено се изграђује атмосфера напетости и зависти која кулминира у Кајичиној мучкој смрти. Ово је стандардна употреба мотива спортског такмичења у епици: уколико је уопште потребно говорити о такмичарским б., то ће увек бити у контексту смртне опасности по јунака (хајдуку се током такмичења разгрну хаљине и укажу токе скинуте с мртвих Турака, те то покреће хајку на њега). Као место на којем се заказује и одржава двобој, б. има значења географске локације („поље Котарско"; „под Удбињу у поље широко"; „равно поље Видинско"), или замишљене линије судара током двобоја, као у песми Иво Сенковић и ага од Рибника: „Ја сам мога заморио дору / Из далеке земље путујући, / Па не могу дору заиграти, / Већ ти оћу стати на белегу, / Играј вранца, па удри на мене, / С белеге се уклонити не ћу, / Јуначки ћу тебе дочекати."

У трећем значењу, б. се јавља као урођени или стечени знак препознавања на телу човека или животиње. Код животиња се нарочито цени изостанак таквог знака, откуд и многи вранци и хртови „без биљеге" у епским песмама, могуће и због важне улоге коју врани коњ без б. игра у басмама и магији. На људима, уобичајени стечени б. у епици су различити ожиљци – обично на мишицама, десној руци, изнад обрве и сл., а једном (Вук, III, 46) помиње се и необичан случај „одсечених ушију" у замену за живот: „Нас тридесет не шће погубити, / Но удари сваком по биљегу, / Мене ј' онда уши осјекао". Прави, урођени телесни б. највише се јављају у бајкама и епским песмама као знаци чудесног зачећа (мотив „рисе рибе") и рођења краљевске или царске деце. Зависно од жанра и типа сижеа, ова обележја могу бити јавна или тајна. Јавна су чудесна обележја деце која се рађају са златним косама и златним рукама, са звездом на челу, месечином на прсима и сабљом на бедрима, односно деце која на челу имају звезду, на прсима сунце, на руци алем камен, а на костима сјајну месечину. Деца са рукама златним до лаката и ногама сребрним до колена, са звездом на челу и месецом на грудима део су интернационалног мотива познатог као „девојка без руку". Прво тајна, а потом јавна јесу обележја великих епских јунака из песама о змији младожењи: кад прве брачне ноћи, „о поноћи", скине змијску кошуљицу, јунак сине „ко на гори сунце", а његови б. су: „Вуча шапа и орлуја панџа, / Из зубах му живи огањ скаче". Слична телесна обележја имају и змајевити јунаци, али се она не именују као биљези. Најзад, недоступна и тајна су телесна обележја царских кћери, попут месеца или звезде на колену, сунца на прсима и сл. Погодивши који су б. и где се налазе, јунак бајке може задобити руку царске кћери, али му је то могуће само на превару или уз помоћ ђавола (Царева кћи и свињарче; Лијепе хаљине много којешта учине; Ћело царев зет).

ЛИТЕРАТУРА: В. Чајкановић (ур.), „Српске народне приповетке", СЕЗ, 1927, XLI; В. Ст. Караџић, Српске народне приповијетке, I–II, Бг 1988.

Мирјана Детелић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)