БРАЋА КОНСТАНТИН И НИКОЛА З. ПОПОВИЋ

БРАЋА КОНСТАНТИН И НИКОЛА З. ПОПОВИЋ, највећа српска јувелирско-златарско-часовничарска радња 1880–1905. Часовничар Захарија, син попа Захарије, 20-их година XIX в. напушта завичај у околини Солуна; настањује се у Нишу и, потом, Београду. По родоначелнику породица добија презиме Поповић. Захаријин син Константин Коста Поповић основао је 1869. у Београду часовничарску радњу „Константин Поповић", а када му се придружио млађи брат Никола, радња је преименована у „Браћа К. и Н. З. Поповић". Посао се брзо разгранао, а радња стекла велики углед и богатство захваљујући статусу дворског лиферанта. Годинама је снабдевала Краљевски двор скупоценостима којима је владалац одликовао заслужне људе, Железничку дирекцију џепним сатовима за особље и великим часовницима за станице. Профит је улаган у непокретности: браћа Поповић су постали први и дуго највећи власници и рентијери кућа у Београду, власници имања, парног млина и купатила у Београду, имања и парног млина у Нишу, имања и ресторана у Нишкој Бањи, акција у неколико банака итд. У пословима су помагали и у иностранству образовани синови, Костини: Никола (умро убрзо по женидби) и Захарија Зака (умро од капље 1909), и Николини (преминуо током I светског рата): Аца и архитекта Константин Коча. Придружио им се и синовац, Захаријин син Живко Шваба, који је у младости био фудбалер, оснивач стадиона фудбалерског друштва Соко, касније и адвокат. Браћа Поповић су 1904. подигли палату „Зора" (пројектовао Милан Антоновић, у барокном и рококо стилу, али слободније обраде која наговештава сецесију; после II свeтског рата ту је била смештена Америчка читаоница, данас Институт „Сервантес") и у њу су преместили радњу у нади да ће посао, који је почео да опада, оживети. Међутим, услед нарастајуће конкуренције, неуспеси су били све већи, па је радња 1908. ликвидирана.

ЛИТЕРАТУРА: Политика, 8. IX 1914; W. Deakin, „Obituary: Koca Popovic", The Independent, 31. X 1992; М. Ђурђевић, „Симовићева стругара и млинови Забрежје 1906--1948. године", у: Пулс вароши – прилози за монографију Обреновца, Обреновац 2004; М. М. Костић, Успон Београда, I, Бг 1994; Б. Несторовић, Архитектура Србије у XIX веку, Бг 2006; „Српски тајкуни, сто година раније", Стандард магазин, 25. IV 2008, 101; Н. Озимић, „Привредни развој Ниша у периоду 1883–1914. година", http://nebojsaozimic.wordpress.com.

Милена Јоксимовић Пајевић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)