БЕЉАНСКИ, Павле

БЕЉАНСКИ, Павле, дипломата, колекционар (Велико Градиште, 19. VІ 1892 – Београд, 14. VІІ 1965). Прекинувши студије права у Београду, 1914. ступио у Ђачки батаљон у Скопљу. Након повлачења преко Албаније и боравка на Крфу, због болести је 1916. демобилисан и упућен на наставак студија у Паризу. На Сорбони дипломирао 1918. Запосливши се у Министарству иностраних дела Краљевине СХС, започео дипломатску каријеру у Стокхолму (1919–1920), а наставио је у Варшави (1920), Берлину (1920–1922), Бечу (1923–1925), Паризу (1928–1931), Риму (1937–1940) и Београду. Напредовао од писара до саветника посланства и отправника послова, а после 1945. и до опуномоћеног министра у Министарству иностраних послова ФНРЈ. Боравећи у европским престоницама између два светска рата, посебно у Паризу, упознао је врхунска дела историје уметности, контактирао с писцима дипломатама (Ј. Дучић, И. Андрић, Р. Петровић, М. Црњански) и сретао се с уметницима. Колекционарством почео да се бави већ у Бечу, набављајући прве уметничке предмете и раритетне књиге о уметности, најпре заинтересован за европску, највише ренесансну и барокну уметност. Окружен српским, тада још неафирмисаним, сликарима, откупљивао њихова дела, постајући им мецена, а често и уметнички саветник, пријатељ и посредник у организовању изложби и у продаји. У Риму 1937. организовао запажену изложбу југословенске уметности, на којој су били заступљени аутори из његове колекције. После II светског рата колекцију допунио вајарским и делима прве генерације српских модерниста, заокружујући овај репрезентативни избор као својеврсну антологију српске уметности прве половине XX в. Хронолошки она обухвата три целине: радове уметника активних пре I светског рата (Надежда Петровић, Коста Милићевић, Малиша Глишић, Милан Миловановић), генерације стасале између два светска рата (Сава Шумановић, Милан Коњовић, Петар Добровић, Јован Бијелић, Мило Милуновић, Марко Челебоновић, Петар Лубарда, Предраг–Пеђа Милосављевић, Сретен Стојановић, Ристо Стијовић – у неким случајевима ове ауторе прати и након рата), те аутора чије се стваралаштво протеже до краја XX в. (Љубица Сокић). Замисао да за колекцију сагради изложбени простор у Београду омео је II светски рат, када је у бомбардовању Свилајнца 1944. погинуло седморо чланова његове породице. По завршетку рата збирку је изложио на отварању Народног музеја у Сомбору 1945, а 1952–1957. у Музеју града Београда. Одлуку да колекцију поклони српском народу Б. је остварио 1957. уговором са Извршним већем АП Војводине, а октобра 1961. Спомен-збирка Павла Бељанског отворила је врата за публику у наменски саграђеној згради у Новом Саду. Дела из његове колекције налазе се и у Народном музеју у Београду, Меморијалу Надежде Петровић у Чачку, а слике старих мајстора у Збирци стране уметности (Легат др Бранка Илића, Нови Сад). Накнадним уговором Спомен-збирци је поклонио слику Влаха Буковца Велика Иза као задужбину за финансирање награде с његовим именом, којом је желео да подстакне истраживачке амбиције младих историчара уметности. Након његове смрти легат је заокружен личним предметима.

Данас Спомен-збирка Павла Бељанског садржи сталну поставку са 186 слика и скулптура (36 аутора), па колекционарско дело Б. представља најцеловитију збирку уметничких дела српског сликарства прве половине XX в. Поклонивши је српском народу, постао је један од његових највећих дародаваца. Носилац је ордена „Isabel la Catolica" (1919), Легије части (1927), Белог орла V реда (1928), Светог Саве ІІІ (1936) и Светог Саве ІІ реда (1939).

ЛИТЕРАТУРА: В. Јовановић (ур.), Спомен-збирка Павла Бељанског, Н. Сад 1988; В. Зеремски, Библиографија Спомен-збирке Павла Бељанског, Н. Сад 1997; Ј. Јованов (ур.), Спомен-збирка Павла Бељанског, Н. Сад 2009.

Јасна Јованов

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)