БОКОКОТОРСКА ИКОНОПИСНА ШКОЛА

БОКОКОТОРСКА ИКОНОПИСНА ШКОЛА, сликарска школа коју су чинили једанаесторица мајстора из породице Димитријевић-Рафаиловић делатних на подручју Боке Которске, јужне Црне Горе и Херцеговине од краја XVII до друге половине XIX в. Истих ликовних схватања био је и Максим Тујковић са Грбља. Родоначелник Димитрије Даскал (учитељ) рођен је вероватно око 1660. у Рисну. Породичној групи Димитријевића припадају Димитријеви синови Данило, Ђорђе, Гаврило и Рафаило, а Рафаиловића – Рафаилови синови, Петар и Василије, Василијеви – Ђорђе и Христофор и Христофорови – Јово и Иво. Пореклом из околине манастира Мораче, Димитрије Даскал је био ученик и сарадник сликара Радула, с опусом који се прати од 1681. до 1718. По запису са иконе Успења Богородице из манастира Мораче, зна се да ју је 1713. сликао Димитрије а њен оквир резбарио Гаврило. Димитрије је сликао иконостасе у цркви Светог Луке у Котору (1689), у селима Српска и Мркова (1704) и манастиру Прасквици, а живопис у селима Шишићи (око 1692), Пријерада, Мркова (1704) и Пелиново (1717), где је приказао Менолог. Данило Димитријевић је извео живопис у селу Главати (1757). Ђорђе Димитријевић се први пут помиње у манастиру Савини (1740), последњи у Шишићима (1759), а на основу сачуваног уговора зна се за његов иконостас у Ластви. Рафаило Димитријевић је радио током друге половине XVIII в. у манастирима Подмајине, Савина, Пива, Добрићево и Дужи. У другој половини XVIII и почетком XIX в. деловали су Петар (Манастир Бања код Рисна, 1775) и Василије Рафаиловић (манастири Горња Брчела и Градиште, црква у Кутима и Доњим Сеоцима, 1782–1806). Ђорђе (Георгије) Рафаиловић је сликао у сеоским црквама на Грбљу и полуострву Луштици. Христофор (Ристо) Рафаиловић радио је 1816–1850. са сином Ивом иконостасе у сеоским црквицама, док је од Јова позната само икона Богородице са Христом. И под турском (до 1684) и под млетачком и аустријском влашћу сви чланови б. и. ш. негују традиционално сликарство, укључујући и Максима Тујковића који је био под приметнијим утицајем сликара Радула. Будући да су се бавили и дрворезбарењем оквира икона, њихова јединствена приврженост касновизантијском наслеђу се прати у виду барокног прожимања ликовних дисциплина. По својој занатској вештини нарочито се издваја Рафаило Димитријевић. Сви чланови ове сликарске породице били су везани за наслеђе пећко-морачке школе, зависећи не само од традиционалних својстава иконописа и живописа у Боки, него и на целом подручју Пећке патријаршије. Одликује их наглашени графицизам и неоплемењени колоризам који временом све више тоне у недовољно школовани и истрошени манир.

ЛИТЕРАТУРА: Г. Томић, Бококоторска иконописна школа, Бг 1957; П. Мијовић, Бококоторска иконописна школа XVII–XVIII вијека, Тг 1960; V. Konjikušić, Saur allgemaines Künstler Lexikon, 27 Leipzig 2000; Љ. Стошић, „Иконостас Максима Тујковића у манастиру Никољцу", у: Ђурђеви Ступови у црквеном животу и историји, Бг 2011.

Миодраг Јовановић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)