БОРИЛОВИЋ

БОРИЛОВИЋ, казнац, великаш (?, прва половина XIV в. – ?, после 1352). У изворима се помињу два Б., али није извесно да је реч о истој личности. Један Б. је са титулом војводе наведен у повељи којом је краљ Душан 1333. уступио Дубровнику полуострво Пељешац. У српској верзији текста међу краљевим великашима је на трећем месту уписан „воевода Градислав", а у старој латинској верзији на истом месту стоји „Gradislauo Borilli vehilifero". То значи да се већ на почетку Душанове владе један Б. налазио уз њега. Ипак, није сигурно да је он истоветан са Б. којег у свом историјском спису помиње Јован VI Кантакузин. Византијски цар писац пише о казнацу Б., заповеднику одреда од 7.000 коњаника (по другом византијском историчару Нићифору Григори 4.000), које је Душан као помоћ послао цару Јовану V Палеологу у сукобу са Кантакузином. Б. је са својим одредом био улогорен близу града Дидимотика, као и бугарски савезници и византијски ратници. Средином октобра 1352, док су се војске још увек припремале за битку, турске трупе, предвођене Орхановим најстаријим сином Сулејманом, изненада су напале војску јужнословенских савезника: Срби су били потпуно разбијени, а Бугари су се повукли без губитака. Са малим бројем српских ратника Б. је успео да се спасе. Кантакузин српски пораз објашњава непознавањем терена и чињеницом да су њихови коњи били знатно лошији од турских. О даљој судбини Б. нема података.

ИЗВОР: Византијски извори за историју народа Југославије, VI, Бг 1986.

ЛИТЕРАТУРА: К. Јиречек, Историја Срба, I, Бг 1952; Историја српског народа, I, Бг 1981.

Радивој Радић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)