БАКИЋ, Војислав

БАКИЋ, Војислав, педагог, универзитетски професор (Перна, Банија, 22. VIII 1847 – Београд, 30. IV 1929). Студије педагогије (1870–1874) започео код ортодоксног хербартовца Т. Цилера, а наставио код веома умереног хербартовца К. Ф. Стоја. Докторирао у Хајделбергу 1874. За привременог, а затим за сталног професора Учитељске школе у Крагујевцу постављен је 1875. Био је и њен директор, а са школом се и преселио у Београд. Активно је учествовао у изради готово свих законских и других нормативних аката о школама у Србији – од предшколских установа до универзитета. Био је члан Српског ученог друштва, Српске књижевне задруге, веома активан члан и председник Главног просветног савета, као и писац и рецензент многих уџбеника. Изабран је за члана Педагошко-књижевног збора Хрватске. У Учитељској школи је остао до 1893. То је веома плодан период његовог живота када је објавио и прве верзије својих систематских дела – уџбеника педагогије и више других запажених радова у којима је обухватио широк круг педагошких проблема. По основним педагошким схватањима Б. је био хербартовац умереног правца, пријемчив и за нове педагошке идеје. Веома интензивно је изучавао теоретске ставове многих, посебно енглеских мислилаца (позитивиста, емпириста, природњака) и то не само педагога, него и филозофа, психолога, антрополога, социолога и др. Њихови утицаји видно су дошли до изражаја у делима која је касније писао, а испољени су и кроз настојање да њихове ставове повеже и обједини са основним идејама педагогије Хербарта и умерених хербартоваца и изгради своју особену педагогију. Био је редовни професор Велике школе, „старешина" Филозофског факултета, два пута ректор Велике школе и један од главних писаца и предлагача Закона о Универзитету. Због политичких опредељења (био је припадник Либералне политичке странке) и везаности за династију Обреновић није изабран за члана Српске краљевске академије иако је био члан Ученог друштва на чијим основама је израсла та Академија, нити за редовног професора новоформираног Универзитета у Београду (1905), премда је лично значајно допринео трансформацији Велике школе у Универзитет. Бавио се веома разноврсном педагошком проблематиком: општим и теоријским питањима педагошке науке, методичким питањима наставе у основним и средњим школама, националним и патриотским васпитањем, моралним васпитањем, васпитањем у породици, васпитавањем одраслих. Његов Дневник (који је водио више од 50 година из дана у дан) својеврсна је културно-политичко-педагошка историја Србије друге половине XIX и првих деценија XX в. Међу његовим објављеним радовима најзначајнији су: Општа наука о васпитању (Бг 1878), Примењена наука о васпитању (Бг 1878), Поуке о васпитању деце у родитељској кући (Сомбор 1880), О васпитном прилагођавању, приступно предавање одржано 8. IV 1893 (б. м., б. г.), Општа педагогика (Бг 1897), Педагошко искуство (Бг 1909), Српско родољубље и отачаствољубље (Бг 1910), Самоуправа при школском васпитању (Бг 1911).

ЛИТЕРАТУРА: Н. Поткоњак, Педагошка схватања Војислава Бакића, Бг 2001.

Никола М. Поткоњак

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)