БЕОГРАДСКИ ПРЕВОДИЛАЧКИ СУСРЕТИ

БЕОГРАДСКИ ПРЕВОДИЛАЧКИ СУСРЕТИ, међународни стручни скуп посвећен теорији, историји и пракси књижевног превођења, који од 1975. сваке године у Београду организује Удружење књижевних преводилаца Србије. На 36 сусрета до 2011 (осим 1999, када нису одржани) учествовало је више од 300 теоретичара и историчара књижевности, преводилаца и лингвиста из преко 50 земаља са свих континената, као и неколико стотина домаћих. Међу учесницима су били: већина преводилаца српске књижевности у свету, многи функционери Међународног савеза преводилаца (за време III сусрета 1977. одржана је и седница Савета), истакнути теоретичари и историчари превођења, али и стручњаци за друге области. Поднето је око 700 реферата, уз дискусију и разговоре за округлим столом, те пратеће приредбе: књижевне вечери, гостовања и обиласци културноисторијских споменика у Републици. Српска преводна књижевност и превођење српске књижевности у свету сталне су теме Сусрета. Међу рефератима о српској преводној књижевности истичу се они о преводима са арапског, грчког, енглеског, италијанског, латинског, мађарског, немачког, персијског, пољског, руског, словеначког, турског, француског, холандског. Од прилога о превођењу српске књижевности у свету могу се набројати они о преводима на албански, бугарски, грчки, енглески, јапански, мађарски, македонски, немачки, пољски, руски, словачки, словеначки, турски, украјински, фински, француски, хиндски, чешки, шпански и др. Више је саопштења посвећено погледима српских писаца на превођење, а неки од њих, као Исидора Секулић и Станислав Винавер, били су предмет ширег разматрања. Теорија превођења, преводилачка поетика, историја преводне књижевности и критика превода више пута су били у средишту пажње, али се она често усредсређивала и на преводне жанрове, попут превода поезије и драме, превода за децу и омладину и сл., те на посебна питања, као што су: национални колорит изворника, књижевна традиција, слобода и верност, временска дистанца, језичко и стваралачко у преводу, превођење као тумачење, а нарочито однос преводне и националне књижевности, преводилаштво и национална култура, превођење као чин културне политике и друштвени положај преводилаца. Сусрете су од почетка редовно пратили домаћа дневна и периодична штампа, радио и телевизија. О њима су објављивали прилоге и међународни часописи Babel, Translatio, Literatura na świecie, гласила преводилачких организација и др. Међународни савез преводилаца уврстио их је међу најугледније књижевнопреводилачке манифестације у свету (по оцени из резолуције Х светског конгреса преводилаца у Бечу 1984. и више потоњих, као и међународног скупа „Књижевност и превођење" у Москви 1991). Од 1976. реферати и прилози у дискусији са Сусрета објављени су на око 3.700 страна у 14 редовних и повремених зборника Преводна књижевност (1976‒1986, I–XII), а затим: Преводна књижевност XIII–XXII 1987–1996 (2001), Преводна књижевност XXIII–XXVI 1997–2001 (2002) и Преводна књижевност XXVII–XXVIII 2002–2003 (2005). Од XXIX сусрета (2004) прилози се објављују на компакт-дисковима. Оснивањем Б. п. с. и објављивањем првих томова Преводне књижевности, 70-их година XX в. почиње да се ствара домаћа теорија превођења у тесном додиру са светском, која у наредном раздобљу кулминира већим бројем ауторских књига о превођењу.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Јанићијевић, „Нова Преводна Књижевност", Исидоријана, 2001‒2002, 10‒11.

Јован Јанићијевић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)