Прескочи до главног садржаја

БУДИМПЕШТАНСКА КОНВЕНЦИЈА 1877

БУДИМПЕШТАНСКА КОНВЕНЦИЈА 1877, тајни уговор између Русије и Аустроугарске, склопљен 15. јануара, који је регулисао њихове будуће интересне сфере. Уговор је садржао војнe и политичкe одредбе. Војне одредбе су Русији обезбеђивале неутралност Аустроугарске у рату против Турске, а Аустроугарској право да изабере моменат и начин војне окупације БиХ. Руска војна акција неће се проширивати на Босну, Херцеговину, Србију и Црну Гору и део Херцеговине који дели ове две кнежевине. За узврат, Аустроугарска неће узимати територије Румуније, Србије, Бугарске и Црне Горе као базу за војна дејства. Аустроугарска је одобравала учешће Србије и Црне Горе у рату на страни Русије изван територије кнежевина. Ова војна конвенција ступила је на снагу тек након потписивања допунске (Convention additionelle), политичке конвенције 18. III 1877, која је антидатирана на 15. јануар. Она је предвиђала очекиване резултате предстојећег рата. Територијалне добити у Европи ограничавале су се: за Аустроугарску на Босну и Херцеговину, изузимајући Новопазарски санџак, о којем је требало да се склопи посебан споразум, а за Русију на повратак југозападне Бесарабије. У случају распада Турске потврђују се одредбе Рајхштатског споразума између ове две силе, којим је искључено оснивање једне компактне словенске државе или неке друге државе у случају поделе Турске. Што се тиче осталих крајева, предвиђено је да би Бугарска, Албанија и остатак Румелије могле да постану независне државе. Тесалију, део Епира и острво Крит могла је анектирати Грчка, а Цариград је могао постати слободан град. Обе конвенције -- главну и допунску -- потписали су министар спољних послова Аустроугарске Ђула Андраши и руски амбасадор у Бечу Евгениј Петрович Новиков. Б. к. је оставила крупне последице. Аустроугарска је тачно проценила да може дипломатским путем да добије БиХ. Уз подршку Немачке и Енглеске, ишла јој је на руку везаност Русије Рајхштатским уговором, као и слаб међународни положај Француске. Овај тајни споразум откривен је тек 1887. током једне расправе у пештанском парламенту. Остао је у тајности све до Октобарске револуције када је совјетска влада објавила све царске тајне уговоре.

ЛИТЕРАТУРА: А. Дебидур, Дипломатска историја Европе, I--II, Бг 1933--1934; В. М. Хвостов, Историја дипломатије, II, Бг 1950; В. Поповић, Источно питање, Бг 1996.

У. Татић