БОГОСЛОВСКО-УЧИТЕЉСКЕ ШКОЛЕ

БОГОСЛОВСКО-УЧИТЕЉСКЕ ШКОЛЕ, средње верске школе за припремање свештеничког кадра, с наглашеном припремом и за професију учитеља. И друге, раније осниване богословије у Сремским Карловцима и другим центрима Српске православне цркве, образовале су свештенике који су се, чекајући слободну парохију, бавили учитељским послом (богослови као учитељи). Међутим, током XIX в. све је више световних учитеља (Сомбор, Крагујевац) који су се припремали само за учитељски позив, што се није односило на становништво које је живело под Турцима. Отуда је СПЦ у срединама где није било довољно учитеља и где нису постојале богословије или учитељске школе почела да оснива мешовите „богословско-учитељске школе", али с веома наглашеним педагошким образовањем. Таква школа основана је на Цетињу (1863) 1887. и у Призрену 1871, а већ основана Богословија у Бањалуци (1866) имала је сличан карактер. У тадашњим богословијама и бу. ш. учили су се, осим богословских, и следећи предмети: учитељски метод, педагогика с методиком, психологија са физиологијом, филозофија, педагогија и сл. Треба нагласити да су богослови вршили послове учитеља и пре и после претварања појединих богословија у бу. ш.

Богословија на Цетињу основана је као прва средња школа у Црној Гори 1863. Од јесени 1887. ради као школа која је образовала богослове и учитеље. До 1913. била је једина учитељска школа у Црној Гори. Тада је основана учитељска школа у Пећи, која је тада припадала Црној Гори. Та школа је касније била пресељена у Даниловград. Бу. ш. на Цетињу уредио је Милан Костић, који је био и први ректор. Уписивали су се ученици са завршеном четвороразредном основном школом.

Бу. ш. у Призрену такође је прво 1871. основана као Богословија. Управитељ је био Сава Дечанац, а добротвор Сава Андрејевић Игуманов. Од 1890/91. била је шесторазредна, у њој су изучавани психологија и педагогија с методиком, а тада је измењен и назив у „Богословско-учитељску школу". После завршетка I светског рата школа наставља рад само као Богословија. Извештај о стању Српске православне бу. ш. у Призрену за 1894/95. наводи податке да је школа с три продужена на шест разреда, од којих су „три нижа гимнасијског, а три виша разреда богословско-педагошког правца". Издвајају се три посебна периода историјата богословије: од оснивања до 1876, од 1876. до 1887, тј. до појаве првих српских конзулата на тлу Османлијског царства, и од 1887. до 1890. када прераста у шесторазредну бу. ш. О посебном значају школе говори и налог Стојана Новаковића из 1882. да се све основне школе у Старој Србији и Македонији ставе под старање Призренске богословије у сваком погледу.

Босанско-бањалучка богословска школа, коју је по угледу на београдску 1866. основао Васа Пелагић, популарно је називана „Пелагићева богословија" и имала је карактер бу. ш. Богословија је 1871. добила и своју посебну зграду, а уз школу је основан и интернат. Ученици су били стари између 15 и 35 година, школа је имала три разреда, а изучаван је и „Метод учитељски". Пелагић је у наставу увео и телесно вежбање, као и низ других предмета који нису били карактеристични за богословске школе. Рад школе материјално су помагале Русија и Србија.

ЛИТЕРАТУРА: Споменица педесетогодишњице призренске богословско-учитељске школе 1871–1921, Бг 1925; П. Костић, Просветно-културни живот православних Срба у Призрену и његовој околини у 19. и поч. 20. века, Скопље 1933; М. Бојовић, Учитељска школа на Цетињу, 1922–1945, Тг 1988; 125 година Српске православне богословије св. Кирила и Методија у Призрену, Пр 1996; П. Пузовић, „Богословске школе Српске православне цркве", у: Прилози за историју СПЦ, Ниш 1997.

Недељко Трнавац

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)