БУЋИЋ, Мина (Малиша)

БУЋИЋ, Мина (Малиша), ускочки сердар (Требјеса, Никшић, 1754 -- Славеносрпско Село, Одеса, 3. XII 1808). Помиње се и са презименима Требјешанин, Никшић и Лазаревић. Са Црногорцима под командом гувернадура Јока Радоњића и са својим Требјешанима учествовао је 1789. у нападу на Никшић. Бућићи и друге требјешке породице избегли су у Пјешивце и Бјелопавлиће, одатле у Морачки манастир, а 1792. у Горњу Морачу, у Љевишта. Тако су Љевишта постала главно уточиште Ускока. Б. је успоставио везу са руским изаслаником Марком Ивелићем у Рисну и тражио помоћ од Петра I на Цетињу. По везирској наредби, после убиства Бајра Веризовића 1790, осуђен је на смрт са још седам Требјешана. Петар I Петровић га је поставио за сердара. Из Мораче је са Ускоцима ратовао у Херцеговини, Потарју и другим крајевима. Сличним акцијама Ускоци и Морачани су освојили планине Јаворје, Лолу, део Сињавине северно од Семоља и почели насељавати 1796. Струг, Малинско и Сировац, у источном делу Дробњака, где се оформило најмлађе црногорско племе Ускоци, а Требјешани су били прве њихове вође. Б. је 1791. почео да ради на пресељавању Требјешана у Русију. Почетком маја 1794, по одобрењу Петра I Петровића, са морачким архимандритом Аксентијем Шундићем, кренуо је преко Беча у Петроград да замоли царицу Катарину II за дозволу да се у Русији насели 200 ускочких породица. Вратио се у Горњу Морачу у лето 1795, са златном медаљом и неиспуњеним обећањем. Други пут су га Требјешани послали у Петроград крајем јула 1796. Добио је царску грамату о пресељењу Ускока априла 1798. Припремајући сеобу сукобио се с владиком Петром I, који се противио масовној сеоби. Б. је фебруара 1799. из Дубровника писао руском цару и тражио пролаз преко турске и аустријске територије. У Стањевићима се крајем 1799. састао са владиком Петровићем и сеоба је одложена. Маја 1802, трећи пут је отпутовао у Петроград, са захтевом да се у Русију пресели барем 15 породица. Цар Александар I је донео о томе рекрипт и у јуну 1804. кренуле су из Мораче 23 породице, а њихових 98 чланова стигло је почетком октобра у Одесу и тамо су основали Славеносрпско Село. Б. је у Влашку одвео своје сународнике 1806. где су ратовали под командом генерала Милорадовића. У Букурешту се састао са војводом Луком Лазаревићем са жељом да се придружи Карађорђевом устанку, али се вратио у своје село код Одесе, где је умро „од врућице". Носилац је златне медаље са ликом Катарине II, златне медаље са ликом Павла I и награде Александра I. Опеван је у народним песмама. Његова архива и архива његовог брата, капетана Богдана, објављена је уз књигу Казивања старих Требјешана (Бг 1842) трудом Димитрија Тирола и Ивана Степановића Драгићевића Никшића.

ЛИТЕРАТУРА: М. Вујачић, „Двије разуре Требјешана и постанак племена Ускоци у Црној Гори", Глас СКА, 1971, CCLXXX, 15; Б. Павићевић (прир.), Казивање старих Требјешана, Никшић 1973.

М. Вуксановић