БУЛАТОВИЋ,

БУЛАТОВИЋ, Петар, сердар (Церовица, Ровца, око 1773 -- Реџин врх, 1818). Рано је остао без оца Раича, добио заштитни надимак Реџа, а по мајци Даници прозван је Даничин. Зато се најчешће помиње, у песмама и другде, као Реџа Даничин. Млад је почео четовати. Прочуо се после боја са Турцима на Лопатама у Доњој Морачи 1796. Успешно је ударао на турске катуне и имања по Крнову, Добробожју и Лукавици, у Бијелој код Шавника и другим местима. У Морачи је посекао Али-бега Мекића и умакао у Ровца пред беговом пратњом. Смишљено је радио на ослобађању Роваца и Мораче. Кључни догађај на том путу било је уклањање колашинског капетана Хасан-бега Мекића пред сам крај XVIII в. (вероватно 1798). Склопио је заверу са архимандритом Аксентијем Шундићем, Мијатом Дуловићем и Мином Радовићем који је убио Хасан-бега на Пастирици у Морачи. Однели су заповедникову главу на Цетиње, а Петар I је Б. именовао за сердара. Од тада је на челу свог племена као поштовани и угледни старешина. Помогао је Дробњачки устанак 1805, а исте године су Ровчани учествовали у бици на Кулићима у Пиви. Петар I му је послао свог изасланика с препоруком да напада Турке и тако помогне Први српски устанак. Предводио је Ровчане у сусрету са Карађорђем код Сјенице 1809. Редовно је заступао Ровца на црногорским скупштинама на Цетињу. Погинуо је од никшићких Турака, на месту које је по њему добило име. Имао је четири сина. Сви су погинули у истом дану. Његови наследници су узели презиме Реџић. Реџићи су имали првачка звања у Ровцима и колашинском крају (сердар Мијат, племенски капетани Радован и Мијат, официри Шујо и Димитрије и др.).

ЛИТЕРАТУРА: Н. Ракочевић, Колашин, Бг 1981; С. Поповић, Ровца и Ровчани, Никшић 1990; Р. Раосављевић, Морача, Ровца, Колашин, Бг 1990.

М. Вуксановић