БИБЛИОГРАФИЈА

БИБЛИОГРАФИЈА (грч. biblivon: књига, gravfein: писати), истраживачка делатност одабирања, пописивања и систематског презентовања текстова. Комерцијални карактер б. истиче се у периоду када је била поистовећивана с књижарским и издавачким каталозима, због чега су се као синонимни појмови тада јављали: индекс, регистар, каталог, инвентар. Бертло Марслен у Великој француској енциклопедији 1885. уводи појам б. као науке о књигама с гледишта њиховог описивања и класификације. Појам б. код Срба утемељио је у Летопису Матице српске његов уредник Георгије Магарашевић, прве теоретске поставке ишчитавају се у предговору Српској библијографији Стојана Новаковића 1869, иако су се први производи библиографског рада појавили још у првом српском календару (1766) и првом часопису (Славеносербски магазин, 1768), уредника Захарије Орфелина. Прва српска ретроспективна б., сачувана у рукопису, потиче од Лукијана Мушицког, а прву српску текућу б. објављивао је Ј. Суботић у ЛМС од 1842. до 1847. Б. је данас наука која има сопствене научне методе, библиографску и класификациону, и користи их у циљу систематизације људског знања и његових разнородних продуката. Како своје научне методе уступа другим наукама, третирана је и као помоћна, али не и подређена научна дисциплина. Методолошки, б. подразумева истраживања на пољу спознавања, пописивања, описивања и разврставања грађе у складу са унапред задатим програмом, принципима и циљевима рада. Резултат библиографских истраживања је попис публикација уређен по неком заједничком обележју, установљене намене, типа и структуре, чија тачност, потпуност и доследност зависе од степена образовања, научне дисциплине и савесности библиографа. Б. стоји као надређена збирна наука над палеографијом, дипломатиком и археографијом, које су се као помоћне историјске науке развиле у XVII в. У одређивању предмета б. примаран је формални приступ, који у први план поставља појавни вид обрађиваног носиоца информација, дакле књигу, часопис или прилог у публикацији, у новије време и различиту некњижну грађу, али не и рукописе, који остају предмет документалистике и архивистике. Систематизација б., као производа научног истраживања, врши се према: а) обухваћеној грађи (I по садржини грађе: опште, специјалне; II по обухвату грађе: исцрпне, селективне; III по врсти обухваћених публикација: б. монографија, б. периодике, б. саставних делова публикација, б. сваког типа некњижне грађе посебно; IV по облику: самосталне, скривене, б. другог степена, б. трећег степена; V по врсти извора: примарне, секундарне); б) према садржини б., која се често може изједначити с формалним распоредом библиографских јединица (I по хронолошком критеријуму: текуће, ретроспективне, перспективне; II по географско-језичкој припадности: завичајне, регионалне, националне, међународне, универзалне; III по предмету обраде, као и по начину распореда библиографских јединица: ауторске – персоналне, хронолошке, стручне, предметне, унакрсне); в) према циљу и намени б. (по карактеру описа: регистрационе – индикативне; анотиране, деле се на: дескриптивне, рекомандиране, реферативне, критичке). Најзначајније српске ретроспективне б. су Србска библијографија за новију књижевност 1741–1867 Стојана Новаковића (1869), Српска библиографија XVIII века Георгија Михаиловића (1964) и Српска библиографија. Књиге 1868–1944,том 1–20 (1989–2008). Националне текуће б., које садрже и податке о српским књигама су Библиографија Југославије. Књиге, брошуре и музикалије (1950–2002), Библиографија Југославије. Чланци и прилози у серијским публикацијама (1950–2002), Библиографија Југославије. Серијске публикације (1956–2002) и Библиогафија књига у Војводини (од 1981). Најзначајније текуће српске б. су Библиографија Србије. Монографске публикације (од 2003), Библиографија Србије. Серијске публикације (од 2003), Библиографија Србије. Чланци и прилози у серијским публикацијама (од 2003) и Библиографија Републике Српске. Књиге, брошуре и музикалије (од 2000). Серије Библиографије Србије појављују се у електронском облику.

Александра Вранеш

Б. богословских радова садрже прилоге о српском богословљу у периодици. Пописом богословских радова бавио се још епископ Лукијан Мушицки. Потпуну б. надокнађују пописи чланака објављених у часописима и листовима. Други облик су б. појединих богослова, које се јављају углавном поводом њихових јубилеја или постхумно, уз некрологе. Најобимније б. богословских радова саставили су Борис Цисарж, Чедомир Драшковић, Радомир Ракић и Јанко Ивановић.

Радомир Милошевић

ЛИТЕРАТУРА: Ч. Драшковић, „Библиографија православне теологије у Југославији 1945‒1962", Православна мисао, 1962, 1‒2; Р. Ракић, „Издавачка делатност Цркве од 1945. до 1970. године", у: Српска православна црква 1920‒1970, Бг 1971; Ј. Логар, Увод у библиографију, Сар. 1973; Д. Панковић, Српске библиографије 1766–1850, Бг 1982; Б. Цисарж, Један век периодичне штампе СПЦ, I–II, Бг 1986; В. Максимовић, Основе теорије библиографије: са примјерима, Бг 1987; А. Вранеш, Основи библиографије, Бг 1999; Д. Панковић, Српске библиографије 1851–1879, Н. Сад 2006.

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)