БОГИШИЋ, Валтазар
БОГИШИЋ, Валтазар, правник, историчар, етнолог (Цавтат, 20. XII 1834 – Ријека, 24. IV 1908). После основне школе у радном месту завршио гимназију 1859. у Венецији. На његово интелектуално формирање велики утицај има круг дубровачких илираца, међу којима су били Медо и Нико Пуцић. Захваљујући овим везама, упознао је Ивана Кукуљевића Сакцинског, који га је саветовао да прикупља и бележи народне пословице, песме и обичаје. Студирао је право у Бечу, а поред тога слушао предавања из права, филозофије, филологије и историје чувених професора у Берлину, Паризу, Минхену, Гисену и Хајделбергу. Докторску дисертацију из филозофије под насловом Über die Ursachen der Niederlagen des deutschen Heeres im Hussitischen Kriege (О узроцима пораза немачке војске у хуситском рату) одбранио је у Гисену 1862. Као зналац свих словенских језика, постављен је 1863. за сарадника бечке Дворске библиотеке, где је сарађивао с угледним славистима, историчарима и правним историчарима, истакнутим носиоцима словенофилског и јужнословенског покрета. Један је од оснивача „Слованске беседе", словенског културног клуба у Бечу 1863. Докторат правних наука стекао је у Бечу 1864. Већ током студија показао је посебан интерес за историјску школу Ф. Савињија и Г. Пухте. За Сербски летопис је написао чланак „Словенски музеум. Мисли о потреби научнога средишта за свеколике словенске народе", програмски спис о потреби постојања једног културног и духовног центра у Новом Саду за све словенске народе (1866). Био је члан Уједињене омладине српске. За школског саветника у Војној граници при Генералној команди у Темишвару именован је 1868. Сарађивао је у комисији која се бавила реформом школства и израдом нацрта Закона о школству у Војној граници. У време свог службовања објавио је многобројне научне радове који су му донели чланство у Југославенској академији у Загребу, нешто касније и у Српском ученом друштву, а постао је и почасни члан Матице српске (1867). Одазвавши се позиву Универзитета у Одеси, постао је 1869. професор историје словенских права и истовремено именован за почасног доктора јавног права. У марту 1870. одржао је приступно предавање „О научној разради словенске правне историје", а његовом заслугом је ова научна област први пут уведена у Русију. У Одеси је учествовао у оснивању Словенског добротворног друштва Св. Ћирила и Методија и Словенске библиотеке. У Петрограду је из архива преписивао и организовао преписивање око 1.500 руских докумената о Првом српском устанку. Почетком 1873. напустио је Одесу и по налогу цара Александра II, а на молбу књаза Николе, прихватио се кодификације црногорског права. Рад на изради законика прекидан је другим пословима. У време Херцеговачког устанка 1875. начинио је нацрт закона о организацији устаничке владе. У току Руско-турског рата 1877–1878. био је придодат главном штабу руске војске и радио на организовању судства у ослобођеним крајевима Бугарске. Пошто је његов Општи имовински законик за Црну Гору промулгован марта 1888, добио је 1889. руску пензију као државни саветник. После краћег боравка у Паризу, вратио се у Црну Гору као министар правде и државни саветник (1893). У том својству је предузео реорганизацију судова, пратио примену Општег имовинског законика у пракси, израдио многе законодавне акте и бавио се научним истраживањима. Израдио је измене и допуне Законика које су ступиле на снагу 14. I 1898. Последњих десет година живота провео је у Паризу као цењени научник, уважени члан многих академија и научних друштава, носилац бројних одликовања многих држава. Умро је на Ријеци, путујући у родни Цавтат, где је и сахрањен и где се чувају његова богата библиотека, архив и збирке.
Присталица историјске школе, осећајући се као Србин, Југословен и словенофил, научну делатност посветио је највећим делом словенском, односно јужнословенском обичајном праву. Своје теоријске и методолошке погледе изложио је већ у приступном предавању одржаном у Одеси 1870. Од историјскоправне школе прихватио је идеју еволуције, али се од ње удаљио, заменивши мистични појам народног духа историјски насталим, реално постојећим и од конкретних спољних услова зависним народним животом, који показује одређене потребе. Препоручује позитивистички и компаративни метод, сматрајући да народне правне обичаје треба прикупљати и сравњивати с обичајима других народа. На потребу изучавања правних обичаја указао је у првим радовима и дао упутство за њихово проучавање, чиме је први у нашу науку увео метод прикупљања података путем анкете: О важности сакупљања народнијех правних обичаја код Словена (1866), касније објављеном под насловом Правни обичаји у Словена, Приватно право (1867), и Напутак за описивање правнијех обичаја, који у народу живе (1866). Одговори на 352 питања из јавног и приватног права, претежно породичног и наследног, прикупљени у Хрватској, Славонији, Војводини, Далмацији, Србији, Херцеговини, Црној Гори и Боки Которској објављени су као Зборник садашњих правних обичаја у Јужних Словена. Књига прва. Грађа у одговорима из различних крајева словенског југа (1874) и представљају драгоцен извор за правне и правноисторијске студије. Касније је допуњавао број питања (до 1900, подељених у 20 група) и до краја проучавао правне обичаје. Истражујући народне обичаје и умотворине наишао је и на бугарштице, народне песме другачијег метра од Вукових десетерачких, па их је објавио најпре 1868, а касније као проширену збирку 1878. под насловом Народне пјесме из старијих највише приморских записа. Његов доринос истраживању народне књижевности је веома значајан. У циљу систематског прикупљања изворне грађе за правну историју Јужних Словена, заједно са Рачким, покренуо је едицију Corpus legum Slavorum meridionalium, збирку законских споменика Јужних Словена. Начинивши нацрт за обраду изворне грађе, написао је прву књигу Писани закони на словенском југу, I. Закони издани највишом законодавном влашћу у самосталним државама (1872). Обрађивао је и дубровачке правне споменике и објавио расправе Главније црте обитељскога писанога права у старом Дубровнику (1868) и Stanak – Stanicum – nach dem Rechtsstatute der Republik Ragusa vom Jahre 1272 (Станак по дубровачком статуту од године 1272) (1877). Посебно место у његовим истраживањима имали су породица и породично право. Нарочиту пажњу посветио је, као и други словенофили, кућној задрузи, гледајући у њој древну словенску установу. У студији о породичној задрузи De la forme dite inokosna de la famille rurale chez les Serbes et les Croates (1884) тврдио је да кућна задруга и инокосна породица нису два облика породице, него идентичан тип сеоске породице код Срба и Хрвата, која се битно разликује од градске породице. Изучавајући сеоску породицу Срба и Хрвата као социолог и етнолог, објавио је два значајна рада: D´une forme particulière de la famille rurale chez les Serbes et les Croates (1884) и О положају породице и насљедства у правној системи (1892, 1893). Истражујући породицу, расправља и о месту породичног и наследног права у систему грађанског права. Закључио је да породично и наследно право треба одвојити од стварног и облигационог права, као чисто имовинског права. У науку је тако увео појам имовинског права које је одвојено од породичног, па и наследног. На основу мишљења које је саопштио у јапанском посланству у Паризу 1878, и у јапанском грађанском законику је ова материја била издвојена.
Синтеза његових правноисторијских и теоријских погледа је био Општи имовински законик за Црну Гору. У раду на законику био је у могућности да примени своје научне концепције. Законик је требало да одговори стварним приликама у земљи и њеним специфичним потребама, али и да подигне углед Црне Горе међу развијеним европским државама. Требало је да буде научно утемељен, са савременим решењима, али и близак и разумљив народу. Рад на изради законика био је заснован на проучавању живота и правних обичаја, путем анкета и праћења рада судских органа у Црној Гори. Поред правних обичаја, Б. је истраживао и економске прилике и друштвене односе. Желео је да Законик буде на висини идеја правне науке и законодавне технике свога доба, па је, превазилазећи неке владајуће доктрине, достигао врхунски домет у науци свога времена. У нашој науци, први је уочио значај социјалних и економских фактора у развоју права. У Законику је применио свој став да породично и наследно право (изузев неких имовинских односа породице са спољним светом) не треба да чине целину са имовинским правом. Основни циљ који је постављен приликом почетка рада постигнут је у потпуности: озакоњење правних обичаја који су живели у Црној Гори. На овај начин остварена су и његова уверења словенофила и југословенског патриоте да свету треба показати културне вредности словенских народа. Истовремено, у законику нису занемарене тековине модерне правне науке. Тако су у законик ушла нека савремена решења, као што је начело забране злоупотребе права; начело упутства у широким линијама судији уместо крутог регулисања; начело тумачења законских прописа, испитујући њихов друштвени циљ; модерно схватање државине – појам самосталне и изведене државине; смањење или искључење потраживања из алеаторних уговора. Због оригиналности приступа и научних ставова остварених у кодификацији, Законик и његов аутор су изазвали велику пажњу научне и стручне јавности у многим земљама. Преведен на пет језика (француски, немачки, италијански, руски и шпански), Општи имовински законик је донекле претеча неких каснијих кодификација грађанског права (немачке, швајцарске и др.). Законик је писан јасним и језгровитим језиком. Значајно место придавао је правној терминологији, настојећи да језик законика буде научно прецизан, али близак народном језику и разумљив. Многе правне термине преузео је из народног језика, али је створио и многе нове. Нови појмови, које није познавало обичајно право, начињени су у духу народног језика и складно се уклапају у правну материју. Као правни историчар, етнолог, сакупљач народних песама, и као кодификатор борио се за јединство оних јужнословенских група које су прихватиле Вукову реформу.
Б. се бавио и другим областима. Изучавао је уметност јужнословенских народа: народне песме, језик, ношњу, оружје, пословице, имена, свакодневни живот народа. Сва његова научна интересовања проистичу из опредељења, јасно израженог од најраније младости: словенофилских уверења и српског и јужнословенског патриотизма. Искрено је прихватао тезе словенофила о потреби словенске културне узајамности и јединства. Примењивао је словенофилско начело да треба истражити и показати свету културне вредности словенских народа. Једно од његових најзначајних уверења је било да наука мора бити повезана са животном стварношћу и то двоструко: проблеми који се проучавају морају проистицати из животних потреба народа и њихово решење самим тим ће бити од користи народу, а с друге стране, све научне поставке морају се проверавати у животној пракси. Истраживањем извора и неуморним прикупљањем изворног материјала, својим методолошким поставкама и теоријским погледима он је израдио темеље развитку историјскоправне науке код Јужних Словена као посебне научне дисциплине.
ДЕЛА: Изабрана дела и Општи имовински законик за Црну Гору. Едиција Класици југословенског права, Бг 1986 (библ.); Изабрана дјела I–IV, Пг–Бг 2004.
ЛИТЕРАТУРА: А. Ђорђевић, „Општи имовински законик за Књажевину Црну Гору", Бранич, 1888, 15–22; K. Dickel, Über das neue bürgerliche Gesetzbuch für Montenegro und die Bedeutung seiner Grundsätze für die Kodifikation im allgemeinen mit den Bemerkungen über den neuen Entwurf eines deutschen bürgerlichen Gesetzbuches, Marburg 1889; К. Војновић, „Општи имовински законик за Црну Гору обзиром на остало црногорско законодавство", Рад ЈАЗУ, 1889, 96; М. Веснић, „Општи имовински законик за Књажевину Црну Гору и његова важност за науку и законодавство", ГНЧ, 1891, 12; И. Строхал, Др Валтазар Богишић, ЉЈАЗУ, 1908/1909, 23; A. Zocco Rosa, Influssi di Diritto Romano su una legislazione slavo-serba, Mélanges de Droit Romain dédiés à Georges Cornil, II, Gand et Paris 1926; Ж. Перић, „Метод В. Богишића код израде Имовинског законика за Црну Гору", Бранич, 1931, 16; А. Соловјев, О животу и раду Валтазара Богишића, Шабац 1935; „Богишићев нацрт закона за херцеговачке усташе", ССКА, 1939, 91; Р. Леградић, „Дјело и поглед на свијет Валтазара Богишића", ИЗ, 1952, 5; Н. Мартиновић, „Валтазар Богишић и Уједињена омладина српска", ЗМСДН, 1954, 9; Валтазар Богишић, I, Историја кодификације црногорског имовинског права, Цт 1958; W. G. Zimmermann, Valtazar Bogišić 1834–1908, Ein Beitrag zur südslavischen Geistes- und Rechtsgeschichte im 19. Jahrhundert, Wiesbaden 1962 (библ.); Ј. Даниловић, „О Валтазару Богишићу", у: Валтазар Богишић, Изабрана дела и Општи имовински законик за Црну Гору. Едиција Класици југословенског права, Бг 1986; С. Пуповци, Валтазар Богишић, Живот и дјело, Пг 2004; Б. Недељковић, „Поводом студије Вернера Цимермана о Валтазару Богишићу", у: Изабрани списи, Пг 2005; М. Луковић, Богишићев законик: Припрема и језичко обликовање, Бг 2009.
Љубомирка Кркљуш
*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)