Прескочи до главног садржаја

БИОФЕРТИЛИЗАТОРИ

БИОФЕРТИЛИЗАТОРИ (лат. fertilis: плодан), ђубриво биолошког или органског порекла које се додаје земљишту ради повећања његове плодности. У б. спадају стајњак, осока, компост, зеленишно и микробиолошко ђубриво. Уношењем ђубрива органске природе земљиште се, поред основних хранљивих елемената за исхрану биљака, обогаћује и органском материјом која утиче на побољшање његових физичких, хемијских и биолошких особина. Коришћењем ових ђубрива, која у себи не садрже штетне и отровне материје, обезбеђује се биолошки вредна и хигијенски исправна биљна производња (органска производња). Стајњак је ђубриво које има најдужи век примене у пољопривреди, а представља мешавину измета стоке и простирке у згорелом стању. Осока настаје од течног измета стоке (урее), има повећан садржај азота и калијума и незнатну количину фосфора. Компост чине разложени отпаци биљног и животињског порекла; садржај хранљивих елемената у компосту је различит и зависи од врсте отпадака који су употребљени за његово справљање. Зеленишно ђубриво чине наменски гајене биљке, које се заоравају у максималној зеленој фази пораста (лупина, грахорица, грашак, црвена детелина, боб, соја, луцерка и др.). Усвајањем азота из атмосфере ове биљке могу да повећају његов садржај у земљишту за 100200 кг/ха. Оне истовремено усвајају азот из земљишта и тако спречавају његово испирање нарочито у песковитим земљиштима и хумидним условима. Микробиолошко ђубриво чине препарати сојева бактерија које су у стању да самостално везују елементарни азот из атмосфере или сојеви бактерија које симбиотски живе на корену биљака из фамилије легуминоза (лептирњача). По значају на првом месту су квржичне (симбиотске) бактерије (Rhizobium spp.), а затим несимбиотски азотофиксатори (Azotobacter spp. и Clostridium spp.). Данас се и у Србији производе и примењују препарати који су, на бази различитих сојева бактерија азотофиксатора, прилагођени за поједине врсте гајених легуминозних биљака. Б., а посебно стајњак се не примењују довољно у нашој земљи. Њиховом повећаном употребом могло би се обезбедити 30--50% потребних биљних хранива за укупну биљну производњу у Србији.

ЛИТЕРАТУРА: G. Kahnt, „Biologischer Landbau", Der Biologie Untericht, Stuttgart, 1982, 18; M. A. Altieri, Agroecology: The Scientific Basis of Alternative Agriculture, London 1990; R. Diercks, R. Heitefuss, Integrierter Landbau, München 1990.

Васкрсија Јањић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)