БАЈА

БАЈА, град у јужној Мађарској (37.690 становника 2001), у близини српско-мађарског граничног прелаза Бачки Брег – Сантово. Седиште је Бач-кишкуске жупаније. Налази се на крајњем северу Бачке, на левој обали Дунава (99 м н.в.), на ивици сужене дунавске алувијалне равни, од које се ка југоистоку простире Бајско-суботичка или Бачка пешчара. Б. са Безданом у Србији повезује канал дуг 41 км, грађен 1870. ради наводњавања. Град се налази на подунавском путу који повезује прелаз преко Дунава ка Срему код Бачке Паланке, ка Славонији код Богојева и ка Барањи код Бездана (преко Сомбора) и иде на север ка Будимпешти. Значајна је раскрсница путева у јужној Мађарској будући да је мостом преко Дунава повезана са Мохачем и Печујом у жупанији Барања, према којем су из источног квадранта усмерени пет путева и железничка пруга. Из Б. воде две железничке пруге ка Србији, једна ивицом алувијалне равни преко Бачког Брега за Сомбор, а друга преко поменуте пешчаре ка Суботици, док се трећа завршава у пограничном мађарском селу Гара.

Слободан Ћурчић

Као средњовековно насеље Б. се у писаним изворима први пут помиње 1323. После Мохачке битке 1526. Б. је константно насељавана Србима – Рашанима, уз које, после коначног пада Бачке под Турке 1541, пристиже и турско (муслиманско) становништво. По паду Будима и Сегедина под Османлије (1542) Б. je са осталом Бачком ушла у састав Будимског пашалука и Сегединског санџака, као седиште Бајске нахије. Заједно са 24 друга насеља Бајске нахије имала је 1580–1582. 757, а 1590/91. заједно са 22 друга насеља нахије свега 703 куће. Приликом турских похода на север, у Бачкој су 1598/99. боравили кримски Татари на челу са ханом Газигелајем, због чијег се терора тадашње становништво Б., заједно са становницима још 35 других насеља Бачке, иселило у област Острогона.

Поуздани подаци о Србима у Б. потичу од средине XVI в. мада има индиција да их је било и раније. У време турске власти 1541–1687. били су то мартолози и сељаци чија се бројност повећала, што је настављено и после изгона Турака из Угарске. То је констатовано и 1692. када су становници Б. били само Срби и Буњевци и када су имали три цркве и протојереја. У Б. је 1694. одржан збор српских првака који су први пут затражили сопствену националну територију на простору Угарске и Славоније, што им је и обећано, али није остварено.

После повлачења Турака Б. је, под аустријском управом, од 1695. постала варош издвојена из Војне границе. У новим условима развијала се као знатно трговинско средиште. Већ 1695. отворена је српска школа. У попису насељених места Бачке под грађанском управом из 1699, у Б. као седишту Бачког среза, насељеној Србима и Буњевцима, забележено је 565 породичних старешина, са још 60 ожењених људи, чланова задружних породица. Године 1702. забележене су у Б. три српске цркве. Варош је 1696. од цара Леополда I добила привилегију и право на употребу српског језика и писма у управи. У време Ракоцијевог устанка (1703–1711) варош је 1704. пострадала, заузели су је куруци, а становништво се разбежало. После тога оно се прикупљало тако да је већ 1715. било 216 породица Срба и Буњеваца, 16 мађарских и 5 немачких. При попису из 1720. било је у Б. 190 домова, од тога само 14 мађарских и 11 немачких. У списку старешина породица из 1727. код многих је забележено њихово занимање трговином (трговци и „џелебџије" – марвени трговци) и занатима (кујунџије, абаџије, бузаџије, касапи, ћурчије, опанчари, мутавџије, колари итд.). Осим Мађара и Немаца, као незнатна мањина према српском и буњевачком становништву, у Б. се 1736. јављају и Јевреји, забележени као „купци" (марвени трговци). Поред старијег спомена у Врдничком поменику, Б. се бележи као српска варош и у црквеним књигама 1700, 1736. и 1742.

Највише Срба у Б. било је средином XVIII в. – око 200 породица, тј. око 1.000 душа. На народно-црквеном сабору одржаном 1744. у Карловцима, бајски Срби су изнели тужбе против калочког надбискупа који им није дозвољавао да подигну цркву, и против Бачке жупаније која им је одузела цеховску привилегију. Б. је 1750. постала посед председника Угарске дворске коморе, грофа Антона Грашалковића, што је погодовало већ раније започетом досељавању Мађара и Немаца, односно постепеном смањивању броја Срба. То се одразило и на њихов положај у управи вароши. Становништво, укључив и Србе, било је десетковано услед куге (1739) и великих поплава Дунава (1751, 1807).

Срби су у Б. у XVIII и XIX в. имали две цркве. Светониколајевска црква је подигнута 1715, али пошто је била мала, црквена општина је 1765. одлучила да гради већу која је, услед разних административних препрека, саграђена тек 1775. Осликао ју је 1793. Арсеније Теодоровић. Изградња Благовештанске цркве започета је 1747–1748, а довршена 1754. када је црква и освећена. Страдала је у пожару 1840, а обновљена 1842. У XX в. уступљена је Градском већу.

Б. је 1910. имала 21.032 становника. Према 16.796 Мађара, 2.091 Јеврејина и приличном броју других народности, тада је било свега 212 Срба, још увек са две цркве, црквеном општином и српском школом. На крају I светског рата Б. су заузеле трупе Српске војске пошто се она налазила јужно од демаркационе линије утврђене Београдским примирјем (13. XI 1918). Српско-југословенска делегација на Париској мировној конференцији, у склопу захтева за разграничењем са Мађарском у Барањи -- тражећи границу планином Мечек – тражила је и Б. и тзв. Бајски троугао у којем је било Срба и Буњеваца, али у томе није успела. Будући да су српске трупе, због револуције Беле Куна и хаотичне ситуације у Мађарској, остале у северној Барањи и Б. све до средине 1921, након њиховог повлачења на нову, претходно утврђену тријанонску границу, у Печују је 15. VIII 1921. проглашена Барањско-бајска српско-мађарска република, на челу са сликаром Петром Добровићем, која је после недељу дана, под налетом контрареволуционарних трупа Миклоша Хортија, била прегажена и укључена у Мађарску. Многи Мађари (комунисти и радници) су избегли, а већина Срба са ове територије оптирала је за Краљевину СХС.

У Б. су рођени: песник Јован Пачић, српски писац и театролог Јоаким Вујић, сликар Павел Ђурковић, писац прве астрономије на српском језику Гаврил Поповић, књижевник Богобој Атанацковић, песник Мита Поповић, вајар Димитрије Петровић и патријарх Лукијан Богдановић.

ИЗВОРИ: С. Гавриловић, Н. Петровић, Темишварски сабор 1790, Н. Сад – Ср. Карловци 1972; С. Гавриловић, Извори о Србима у Угарској с краја XVII и почетком XVIII века, I–V, Бг 1987–2005.

ЛИТЕРАТУРА: П. Ивановић, „Нешто из прошлости Баје", ЛМС, 1862, 104; Ж. Сечански, „Баја 1727. год.", ГИДНС, 1933, 6; Д. Поповић, Срби у Војводини, II–III, Н. Сад 1959, 1963; М. Васић, Мартолози у југословенским земљама под турском владавином, Сар. 1967.

Славко Гавриловић; Драго Његован

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)