БОКА КОТОРСКА

БОКА КОТОРСКА, највећи залив у Црној Гори и најразуђенији део динарског приморја. То је сплет више залива који се настављају у низу један за другим, настао стварањем два продора кроз два динарска планинска гребена. Спољашњи продор Оштро (широк 2.950 м) начињен је између била Витаљине (480 м н.в.) на северозападу и била Луштице (586 м н.в.) на југоистоку. Он је спојио море с утолеглицом у којој су формирани Херцегновљански (или Топљански) и Тиватски залив, раздвојени Кумборским теснацом (широк 1.200 м). Наредни продор Вериге (ширине 350 м) налази се између била Врмац (768 м н.в.) на југоистоку и Девесиња (781 м н.в.) на северозападу. Потопио је наредну утолеглицу створивши Которски, Рисански и Морињски залив. Површина Б. к. је 87.334 км². Пловна линија од улаза код острва Мамула до Котора дугачка је 33 км. Највећа дубина је 60 м, али су вертикални канали вруље Љута дубоки преко 100 м. Максимална дубина мора у појединим заливима износи: у Которском 52 м, Рисанском 36 м, Тиватском 47 м и Херцегновском 60 м. На југозападу од улаза у Б. к. су највеће дубине Јадранског мора (1.330 м), а у том правцу море је и најшире (211 км). Испред улаза у Б. к. простире се релативно широк плато континенталног шелфа са дубинама 100–200 м, где нема значајнијих острва карактеристичних за средњи део Јадрана. Бококоторски залив је на једној страни директно везан за пучинске воде, а на другој залази непосредно међу висове стрмих кршевитих планина, који га саобраћајно изолују од копненог залеђа, што му у извесној мери даје карактер аутономности. То се одразило и на саобраћајну повезаност с околином. Најбоља саобраћајница је такозвана Јадранска магистрала, која пролази кроз јужни део залива, повезује га са другим деловима јадранске обале и укључује у туристичку понуду ширег региона. Локални значај има пут који се протеже дуж читаве обале. Сличан значај имају уски путеви, који на кратким растојањима савлађују велике висинске разлике (Котор–Цетиње, Рисан–Требиње) и неподесни су за велика возила. У заливу се крај Тивта налази аеродром. Унутар залива нема значајнијих лука.

Милутин Љешевић

Геолошки састав. Разгранати залив смештен је у три геолошке јединице: приморској (или јужнојадранској), будванској и далматинској. Ширу приморску зону (ПЗ) на површини изграђују сенонски кречњаци и доломити, палеоценски и еоценски кречњаци и еоценски флиш. Између креде и палеогена налазе се мање појаве боксита. Испод површине утврђени су: горњојурски анхидритски комплекс, кредне кречњачке брече и карбонати. Све те творевине, укупне дебљине 1,5 км, настале су на С маргини јадранске карбонатне платформе. У будванској зони (БЗ), у континуираном геолошком стубу од 1.000 м утврђен је цео мезозоик у басенском развићу. Преко релативно грубог анизијског флиша ређају се: тријаски танкослојевити и јурски оолитични кречњаци са рожнацима, доњокредни црвени рожнаци, затим, горњокредни плочасти кречњаци и карбонатни турбидити, кредно-палеоценски лапоровити кречњаци с рожнацима и, коначно, еоценски флиш. У разним деловима овог стуба умећу се карбонатне брече олистостромског порекла. Нарочито познате су ораховачке. У далматинској зони (ДЗ) се налази геолошки стуб од 3 км кречњака и доломита из целог мезозоика развијеног у плитководним срединама динарске карбонатне платформе. У тектонском погледу све три зоне су навлаке. ПЗ је навучена преко потопљеног јадранског предгорног блока, БЗ преко ПЗ а ДЗ преко БЗ. Износ навлачења је вероватно декакилометарски. ПЗ и ДЗ су простране антиклинале са заталасаним и искраљуштаним сводом а БЗ има веома сложену унутрашњу структуру. Састављена је од већег броја кулисно поређаних краљушти, које у ствари представљају некадашње антиклинале са реверсно раскинутим Ј крилом. Овакав тектонски склоп је сигурно настао после олигоцена. Површина навлачења између ПЗ и јадранског блока је роданске старости. То је главна савремена сеизмогена површина јадранског приморја по којој се генеришу и понављају катастрофални земљотреси.

Александар Грубић

Рељеф. Веома је рашчлањен, а дужина обале свих залива износи 105,7 км. Которски и Рисанско-морињски чине унутрашњи, а Тиватски и Херцегновљански заливи спољашњи део Б. к. Обале спољашњих залива су знатно ниже и са релативно блажим странама. У залеђу Херцегновљанског залива је микрорегија Суторина, а у залеђу Тиватског је такође ниже подручје Грбаљ, којима су они повезани са залеђем на северозападу и југоистоку. Обале унутрашњих залива су стрмије и теже приступачне са мало плажа и простора уз обалу. Изнад Котора и Доброте диже се 700 м високи одсек Пестинград и Ловћен. Око Б. к. су највише приморске планине на Јадрану (Орјен 1.895 м, Ловћен 1.749 м). На делу падина Ловћена, путем који спаја Котор с Његушима и Цетињем, налазе се познате Ловћенске серпентине (24), један од најатрактивнијих успона на Балкану. Изнад Рисна су Цуцке планине и Орјен, где је изграђен пут за Грахово с великим бројем серпентина.

У грађи приморја и подморја Б. к. доминирају кречњаци и доломити, који граде планинске гребене и релативно уске траке еоценог флиша, које су у сниженим зонама Шкаљари–Доброта–Морињ у унутрашњој зони и Грбаљ–Суторина у спољашњој зони залива. У Боки је релативно мало плажа и оне су везане за флишне зоне. У унутрашњем делу је кратка плажа у Котору, Марков рт у Прчњу и на наплавини Морињске реке. У спољашњем делу су плаже у Тивту, Бијелој, Топлој и Игалу, као и у Њивицама и Жањицама у излазном делу залива. На падинама постоје фосилне долине из времена предтектонске фазе формирања Б. к. (Шкурда изнад Котора, Љута јужно од Ораховца и др.). Подморје Боке је у централним деловима залива прекривено теригеним муљем, а у приобалном појасу су песковито-муљевити седименти обрасли морском флором (Posidonia, Zostera и Cimodocea).

Претпоставке о постанку Боке дали су Л. Савицки и Ј. Цвијић (1924), Б. Ж. Милојевић (1953) и Ј. Риђановић (1970). Док прва тројица наглашавају пресудну улогу тектонике и флувијалних процеса, Риђановић даје предност климатско-морфолошким факторима нарочито из времена вирмске глацијације. У време настанка залива геолошке прилике на површини земљишта знатно су се разликовале од савремених. Тада су преко старијих кречњака били наталожени маритимни седименти из еоцена – вододрживи флишни материјал, који је дозвољавао одвијање нормалне речне ерозије. Начелни правац пада терена био је североисток–југозапад, а реке су се формирале далеко у залеђу Б. к. Њихови скаршћени трагови су јасно очувани. Оне су се сливале према југозападу, спирале флишни материјал, а када би усецањем у флиш доспеле до кречњачких антиклинала у подлози (продори Вериге и Оштро), усецале су се и у њих. Та усецања вршена су у току тектонских издизања терена, започетих средином плиоцена у залеђу Б. к. и на антиклиналама у заливу, али и после те тектонске фазе развоја. Издизања антиклинала доприносила су ерозији флиша из сенклинала и прављењу простора за касније формирање залива. До данас су површине под флишом смањене на неколико малих локалитета, а на великим површинама су огољени кречњаци, на којима се одвијају ерозивни процеси карактеристични за те стене. Упоредо с издизањем залеђа и антиклинала спуштале су се синклинале, чиме је дезорганизован ток бокељске реке. Њени трагови су још увек очувани на морском дну. Постглацијалном трансгресијом кроз продоре и у синклинале продрло је море.

Милутин Љешевић

Клима. Медитеранска, са топлим и сувим летом, те благом и веома кишовитом зимом. У сва четири залива микроклиматске прилике су одређене експозицијом терена, близином и висином планинског залеђа. Локалитети са јужном експозицијом и удаљенијим планинским залеђем, као што су Херцег Нови и Пераст, имају преко 220 сунчаних дана и слабије ветрове. Средња годишња температура је 14,8⁰–16,1⁰С. Најтоплији месец је јул са средњом температуром око 24⁰С, а најхладнији је јануар са 7,7⁰С. Јесен је топлија од пролећа у просеку за 2,9⁰С. Средњи број тропских дана (са максималном температуром преко 30⁰С) већи је од 45. Температура мора лети је 22–26⁰С. Постоје велике разлике у количинама падавина. У Рисну су оне 3.400 мм, у Котору 2.100 мм, у Херцег Новом 1.920 мм, а у Тивту 1.570 мм. До 80% падавина излучи се зими, највише у новембру. Велике количине талога последица су наглог пењања влажног морског ваздуха уз стрме стране Орјена и Ловћена. У месту Црквице, изнад Рисна, излучи се годишње преко 5.000 мм падавина, што је највећа количина измерена у Европи. Зими доминирају јужни ветрови, буре су ређе, али су ветрови јачи. Бура дува из правца Котора и Рисна.

Гордана Јовановић

Воде. Због кречњачке подлоге највеће количине падавина пониру, па су све те површине безводне, а становништво се водом снабдева из цистерни. Како су у подлози кречњака водонепропустљиве флишне стене, постоје услови да се атмосферске воде појављују као крашки извори у подножјима узвишења или чак испод морске површине. Правци пружања кречњачких и флишних слојева условили су чешће и издашније изворе на југозападним странама узвишења. Највише воде дају врела Гурдић и Шкурда, оба са две стране которских зидина, затим Љута и Ерцеговина северно од Котора, Спила и Сопот код Рисна, Морињска врела, Опачица и др. Воде многих извора формирају потоке или реке. Такве су Суторина западно од Херцег Новог, Широка ријека југоисточно од Тивта, Морињска ријека која се улива у истоимени залив, Шкурда код Котора, Унирина код Рисна и др.

Педолошки састав. Резултат је деловања климатских фактора на разноврсним стенским подлогама, уз значајне утицаје мора у приобалном делу. На тип земљишта утицао је такође рељефни фактор и тип вегетације. У вишим деловима доминирају црвенице, на флишу смеђа силикатна земљишта, а на стеновитим падинама и сипарима доминирају реголити. У пољима (Тиватско и Суторина) јављају се аренити и хидрогена земљишта (смонице), а у извесним деловима и заслањена земљишта (слатине).

Црвеница (terra rossa) је веома присутно земљиште у условима холокарстног региона виших делова. Простире се по тврдим кречњацима, где заузима углавном заравњене делове и дна вртача. Користи се за гајење интензивних пољопривредних култура. То су плодна земљишта која уз примену агрохемијских средстава и наводњавање могу дати високе приносе. Шуме га покривају на истакнутим и стеновитим теренима са плићим земљиштем и то обично у виду макије или шикаре малог производног капацитета.

Мочварно глејна земљишта (еуглеј) најчешћа су у Тиватском пољу, Мрчевом пољу у Грбљу, затим у Суторини, а мање и у Шкаљарима. То су трајно влажна земљишта у којима биљкама недостаје кисеоник. Хидротехничким мелиорацијама овог земљишта могу се привести култури и створити нове обрадиве површине с високом продуктивношћу.

Смеђе земљиште на кречњаку (калкокамбисол) формирано је на кречњачко-доломитним теренима у вишим деловима Боке и то на оним која су дуго времена била под шумама. У структури земљишта заузимају мање површине у односу на црвенице, с којима граде серију земљишта на тврдим карбонатним стенама. У погледу снабдевености влагом и хранљивим материјама постоје велика променљивост и разноврсност. Прираст дрвне масе на овим земљиштима је око 8 м³/ха/год. што значи да се ради о продуктивнијим земљиштима. Променљива дубина и велика скелетност и каменитост површине код овог земљишта ограничава могућност његовог интензивног коришћења и примену механизације, што је случај и код карбонатних црница и црвеница.

Сироземи (регосоли) образују се на трошном супстрату па их је највише у флишној зони Грбља и Суторине. То су елувијална еродирана земљишта релативно малих производних вредности. Регосоли на флишу су нешто дубљи и погоднији за шуму, док су на доломитима знатно плићи, те су на њима само пашњаци и проређена кржљава шума и макија. Ова земљишта су најпогоднија за шуме и пашњаке, али се користе и за воћњаке и винограде, без обзира на то што код неких велико присуство карбоната може изазвати хлорозу.

Колувијум је такође карактеристично земљиште у Боки. Формира се у подножју падина као резултат површинског спирања и померања тла бујичним токовима. У колувијуму су измешане ситне честице и крупни одломци камења. Најзначајније распрострањење им је по ободу Грбља и Суторине. То су обично дубока земљишта, с малом количином хумуса. Продуктивност им је различита и зависи од садржаја хумусних материја. Боља колувијална земљишта се користе као обрадива, нарочито за поврће, воћњаке и ливаде.

Литосоли су иницијална земљишта планинских делова Боке и падина где је распадање главни фактор механичке дезинтеграције подлоге. Друга важна област њиховог простирања је карст. У механичком саставу литосола доминира крупна стеновита фракција. То су еколошки екстремно сува станишта, сиромашна хранљивим материјама. Неповољна су за развој коренског система. У таквим условима расте специфична вегетација жбуња и борова. Литосоли као земљишта немају привредни значај.

Милутин Љешевић

Биљни и животињски свет. У биогеографском погледу залив припада јужној јадранској провинцији медитеранско-субмедитеранског региона. Планине залеђа, као што су Орјен, Његушке планине и Ловћен, припадају јадранској провинцији јужноевропског планинског региона. Медитеранске и субмедитеранске шуме су ретке и проређене, а чине их храст црника, македонски храст, медунац и питоми кестен. Углавном су заступљене жбунасте формације с типичним вечнозеленим медитеранским врстама. Субмедитеранске листопадне ксерофилне шуме у виду остатака распрострањене су на падинама залива изнад 300 м, а негде под утицајем буре спуштају се до самог мора. Вегетација приморских камењара са жалфијом, смиљем, чубаром и другим ароматичним медитеранским жбунићима нарочито је честа на падинама планина око залива. На планинама залеђа изнад 1.000 м развијене су приморске букове шуме, а горњу шумску границу чини бор муника. Старе и добро очуване састојине муника старих неколико стотина година налазе се на Орјену. У заливу Солила развијена је интересантна халофитска вегетација приморских слатина и мочвара.

Васкуларна флора Б. к. и окoлних планина је изузетно богата и обухвата преко 1.800 врста. Доминирају медитерански и субмедитерански, а на планинама залеђа и средњоевропски и планински елементи флоре. Велики је број ендемичних биљака у Б. к. као што су Seseli globiferum, Teucrium arduinii, Portenschlagiella ramosissima, Moltkia petraea, Campanula posharskyana, Satureja horvatii итд.

Морска и копнена фауна Б. к. је веома богата врстама. Од морских организама у заливу су констатоване 34 врсте бодљокожаца, преко 100 врста риба, скоро све врсте главоножаца јужног Јадрана, велики број врста мекушаца и ракова. Копнена фауна бескичмењака и кичмењака макије Б. к. такође је веома разноврсна и типична је за медитерански регион: гмизавци – пругасти, леопардски смук, шилац, блавор, гекон; птице – црноглава стрнадица, риђоглави сврачак, неколико врста средоземних грмуша, даурска ласта, краткопрсти кобац, бргљез камењар, кос модруљ итд.; сисари – шакал, карстни миш, патуљаста ровчица, храстов пух итд.

Б. к., тачније которско-рисански део залива, од 1979. је под заштитом Унеска као светска културна баштина. Законом су заштићени Савинска дубрава код Херцег Новог као посебни природни предео, састојина ловора и лијандера изнад и око врела Сопот код Рисна као резерват, неколико старих стабала храста медунца код Св. Тројице и Ораховца као споменици природе и градски парк у Тивту. Такође, мочварни терени Тиватских солана проглашени су за орнитолошки резерват „Солила". У Б. к. живи већи број врста флоре и фауне који су проглашени за природне реткости Црне Горе.

Посебну хортикултурну али на известан начин и културно-историјску вредност Б. к. представљају приватне баште са унетим тропским врстама дрвећа и жбунова (палме, цикаси, акације, магнолије, камелије, еукалиптуси, банане итд.) које су морепловци доносили из разних крајева света и гајили их у својим баштама. У том погледу посебно се истиче Херцег Нови.

Владимир Стевановић

Шумска и жбунаста вегетација Б. к. је веома разноврсна и обухвата различите вечнозелене медитеранске и термофилне листопадне субмедитеранске шумске и жбунасте заједнице и њихове деградационе стадијуме, често мозаично измешане. Велике површине под шумама Б. к. су уништене, крајње фрагментисане или су замењене макијом, гаригом, шикарама све до огољених камењара. Климазоналну медитеранску шумску вегеатацију Б. к. чини заједница црнике (чесвине) и црног јасена (Orno-Quercetum ilicis) пре свега на полуострву Луштица, али се њени фрагменти налазе у деловима залива који су заклоњени ударима буре на јужним падинама Врмца, од Верига до Доњег и Горњег Столива, око Доње и Горње Костањице. Ова заједница је најчешће заступљена у свом деградационом облику – макији или гариги (бушљицима), које у Б. к. заузимају великe површине. Добро развијена висока медитеранска макија налази се на Луштици, јужној страни Врмца и на острву Св. Марко. Поред црнике (Quercus ilex), која је у њој честа и углавном заступљена у виду жбуна или ниског дрвећа, макију изграђују вечнозелени жунови као што су: Myrthus communis, Arbutus unedo, Viburnum tinus, Erica arborea, Phillyrea latifolia, Pistacia lentiscus, Juniperus macrocarpa, Spartium juniceum итд. Варијанта црникиних шума и макије у којој се појављује алепски бор (Pinus halepensis) среће се на Врмцу, нарочито на полуострву Луштица, где такође постоје површине под бором пинијом (Pinus pinea), које подсећају на природне састојине, али је могуће да је ту некада сађена и касније задивљала.

За Б. к. је специфична заједница шума питомог кестена и ловора (Lauro-Castanetum sative), која се развија на флишевима и киселом земљишту код Столива, Лепетана, Мориња и Костањице, као и код Херцег Новог.

Субмедитеранске термофилне шуме су крајње деградоване и заступљене фрагментима састојина храста медунца (Quercus pubescens) и црног цера (Quercus trojana), док је највећи део под ниским шумама и шикарама белограбића (Carpinus orientalis), црног граба (Ostrya carpinifolia), црног јасена (Fraxinus ornus) са учешћем знатног броја мање осетљивих вечнозелених врста макије и листопадног медитеранског ниског дрвећа и жбунова као што су Acer monspessulanum, Pistacia terebinthus, Celtis australis, Coronilla emerus, Punica granatum, Paliurus aculeatus и др. Субмедитеранске ниске шуме и шикаре представљене су заједницама грабића и кострике Rusco-Carpinetum orientalis и драче Paliuretum adriaticum.

У Б. к. налазе се и фрагменти шибљака конопљике (Vitex agnus castus) у околини Рисна и Доњег Ораховца, док веће површине ова врста покрива у Тиватским соланама. Мешовите културе алепског бора Pinus halepensis и чемпреса Cupressus sempervirens налазе се на многим местима у заливу.

Василије В. Исајев; Мирјана Голубовић

Становништво. Током неколико последњих векова постоје сведочанства о развоју бокељске популације. После доласка турске власти крајем XV в. насељава се муслиманско становништво, које је напустило Боку доласком Млечана. Млетачке власти су од 1687. подстицале досељавање из Херцеговине, а 300 породица је, на основу ратних заслуга (бокељски хајдуци), добило земљу. Мимо тога, традиционално пренасељена црногорска и херцеговачка брда налазила су одушка за исељавање у приморје, па и у Б. к. Досељавања су често била само привремена (долазак на рад), али су многа од њих прерастала у стално настањивање. Карактеристично је да су имиграционе струје из Херцеговине биле упућиване претежно ка северозападном делу, а из Црне Горе ка југоисточном делу Б. к. У исто време била су евидентна и исељавања. Највећа су била у време кризе бокељског поморства, када су поморци за послом одлазили у Грчку, Цариград, Малу Азију и Египат. Симо Матавуљ је крајем XIX в. забележио да је од 8.030 кућа било 2.000 пустих.

Б. к. је административно подељена на три општине (Херцег Нови, Котор и Тиват), у којима је 2003. у 95 насеља живело 69.611 становника, од којих 42,2% Срба, 34,9% Црногораца и 7,6% Хрвата.

Насеља. Уз обалу Б. к. и у њеном ужем или ширем залеђу велики је број насеља. Највећи број су села с малим бројем становника, али су нека од њих још од постанка егзистирала као градови или су тај статус стекла касније. Једно од најстаријих познатих насеља је Котор, који има зачетке у грчкој колонији из IV в. п.н.е. Његов положај у дну последњег залива и на почетку караванског пута ка унутрашњости обезбедио му је током средњег века улогу најзначајније луке на овом делу јадранске обале и најзначајнијег града у читавом заливу. Када су се појавила већа пловила и масовнији лучки транспорт, которска лука и саобраћајне везе са залеђем то нису могли да испуне и Котор постаје само центар мале регије, а захваљујући квалитетима амбијента и историјском наслеђу још и значајан туристички центар. Сличан положај и функције имало је старо илирско насеље Рисан, који је у старом веку био значајнији од Котора. Из истих разлога, као и код Котора, у новом веку је деградиран само у локално гравитационо средиште. Градови спољашњих залива немају дугу традицију. Саобраћајни квалитети Херцег Новог слични су као и код претходна два града, а везе са залеђем усмерене су ка Херцеговини. Он се као град развија од XIV в., а лучке и трговачке функције такође су угрожене савременим условима саобраћаја. Последњи град Тиват, који су подигли Аустријанци за потребе своје морнарице, еволуирао је у мали индустријски центар. То је једини бококоторски град који нема проблема са територијалним ширењем.

За бококоторска села било је карактеристично да су распоређена на флишним зонама или на њиховим рубовима, уз морску обалу или кречњачке терене, односно на местима са условима за пољопривреду. Посебно су била вредна места на контакту флиша и кречњака, где прве површине служе за обраду, а друге за испашу стоке. Вредност положаја села мењала се зависно од историјских прилика, па су пре XVII в., у време масовног гусарења у Средоземљу, вреднији били виши и скровитији положаји. То је било израженије у спољашњем заливу, отворенијем ка мору, где су се приморска села касније формирала. Стабилизацијом историјских прилика села се све масовније измештају ка обалама, а ранија сточарска занимања замењују риболов и поморство. Поморство је економски унапредило многе породице, па и читава насеља: Котор, Пераст, Доброту и Прчањ.

Милутин Љешевић

Привреда. Наслеђене политичко-економске прилике из прошлости и знатно исељавање становништва допринели су неразвијености Б. к. Иако постоје повољни физичко-географски услови за развој пољопривреде у региону, она је слабо развијена. У Суторинском и Грбаљском пољу на неогеним језерским седиментима и еоценим флишним стенама гаје се суптропске пољопривредне културе (агруми, грожђе, маслине, дуван) и жита. Бокељи су одувек били упућени на море будући да је обрадивог земљишта мало. То је разлог што је поморство било развијено већ у XIV в., када је Котор имао своје бродоградилиште. Морнари су већ тада пловили Јадранским, Средоземним и Црним морем, а средином XVI в. и Северним морем и Индијским океаном. Развили су поморску трговину, али је појавом парних бродова бокељска морнарица пропала. Томе је допринео развијенији железнички саобраћај на северу Јадрана. Данас се у Бијелој (општина Херцег Нови) налази бродоградилиште, које се углавном бави поправком бродова. До веће индустријализације Б. к. дошло је средином 60-их година XX в., када су изграђени мањи индустријски погони у Котору, Херцег Новом, Тивту и другим местима у региону. На више места има руда метала и неметала; код Херцег Новог има боксита, код Котора мангана, а у Веригама мермера. Од бокељског мермера изграђен је Марков трг у Венецији, кип Слободе у Њујорку, пристаниште у Одеси. У Б. к. је развијен поморски (углавном обалска пловидба), ваздушни и друмски саобраћај. Аеродром се налази у Тивту (4 км јужно од Тивта, 20 км од Будве, 573.914 путника у 2007). Атрактиван је асфалтни пут од Котора према Цетињу (которске серпентине). Б. к. је без железнице, а окружује је Јадранска магистрала (коју у заливу скраћује прелаз трајектом Каменари–Лепетани).

Дејан Шабић

Туризам. Б. к. је значајна туристичка регија која, после Будванске ривијере, у Црној Гори има највише туристичких посета. Херцег Нови је, после Будве, најзначајније туристичко место у Црној Гори, чија сезона траје дуже него било ког другог места. У Херцег Новом је познато туристичко-угоститељско предузеће „Бока", у Тивту „Мимоза" и у Котору „Фјорд". У Херцег Новом функционише спортско-рекреативни центар за припреме спортиста, као и центар за научне скупове. Од туристичких манифестација познати су фестивали и карневали мимозе у Херцег Новом, а камелије и дани Бокељске морнарице у Котору. Од спортских активности овде доминира ватерполо.

Поред изузетног амбијента за туристичку понуду од највећег значаја је историјско наслеђе. Поред старих градова Котора и Херцег Новог, Пераста и Рисна, ту су и познати сакрални објекти: катедрала Св. Трипуна и црква Св. Луке у Котору, манастир Савина код Херцег Новог, манастир Св. Архангела Михаила на Превлаци (острво Цвећа) код Тивта, иначе седиште једне од првих епископија Српске православне цркве коју је установио Св. Сава. Ту су и два позната католичка манастира на острвима Госпа од Шкрпјела и Св. Ђорђе наспрам Пераста. У Котору је веома богат Поморски музеј, у Перасту галерија слика, а у манастиру Госпе од Шкрпјела је највећа збирка сребрних плочица „захвалница" у свету, као и колекција слика познатог бокељског барокног сликара Трипа Кокоље. У Катедрали у Прчњу је такође веома богата збирка слика из времена илирског покрета. У Херцег Новом се налази надалеко чувени парк – ботаничка башта, препуна егзотичног биља које су донели поморци са својих дугих путовања.

Милутин Љешевић

Поморство. Развој ове дјелатности није се у Боки везивао искључиво уз постојање стабилних насеља на обали, мада архивске вијести говоре о њеним организованим почецима у Котору. Понекад се дешавало да у поморски живот масовно искорачују житељи насеља нешто удаљенијих од обале. Оваква села, кроз историју, представљала су и транзитне тачке преко којих се у обалске комуне сливало небројено благо караванских трговаца са широких подручја Старе Херцеговине и Црне Горе. Могуће је учинити понешто грубу подјелу обалских градова на традиционалне извозне луке (Рисан, Херцег Нови), које су масовно походили сточари и сељаци, и на старе градове, који су од средњега вијека развијали своје трговинске флоте (Котор, Пераст).

Када се говори о сигурним вијестима о чврстом организовању помораца, у Котору је 1353. начињена једна донациона исправа братовштине которских помораца. При томе, XIII в. је био terminus ante quem non у односу на заснивање еснафских удружења у Котору. Била је то сталешка и професионална организација Которана с циљем помагања чланству, а све у општем циљу снажења привреде овог града. Све до немањићке владавине Котор није јаче афирмисао своју поморску дјелатност, а и његова копнена трговина, за разлику од дубровачке, остала је у органиченим размјерама. На другом крају Б. к. основао је 1382. краљ Твртко I Котроманић град Св. Стефан (Нови). Све од 1482. Нови је био снажно упориште турске пиратерије, јер га Венеција није успјела узети када и Котор, Бар и Улцињ.

Када је Котор дошао под управу Венеције, пао је у њене руке и Пераст. Још прије 1535. Пераст је постао самостална комуна, која је у погледу учешћа у ратним прегнућима Венеције остварила неупоредиво више него Котор и остала обалска мјеста у Боки. У бици код Лепанта 1571. истакли су се Пераштани до те мјере да су задобили част чувања дуждеве заставе. Читаво поморство Боке, као дјелатност, бијаше извором благостања њезином житељству, али, у исти мах, чинило је да бокељски градови и мјеста на обали постану вјековним циљем гусара. Не само Пераст 1624, него и села уз обалу, бивали су пустошени а њихово становништво засужњено, како у ратним вихорима тако и у миру. Поморац из Боке морао је пазити да га већ на излазу у широки Јадран не пресретне улцињска или новска фуста, и једнако, ако не и више, бринути да његов дом не опустошe пљачкаши из Црне Горе.

Тегобно занимање омогућило је ипак да Бока подигне своје раскошне и простране палаце од Прчња до Доброте, да сагради красне цркве, сачува уредни свагдањи живот и непрекидно подиже укупни цивилизацијски ниво. Цијена бијаше веома велика. Чак сто перашких бродова пропало је током 50 година. За вријеме Кандијског рата Бокељи су се истакли у млетачкој служби приликом освајања бројних лука, а чак 27 Пераштана заповједало је млетачким бродовима. Заузимање Новога 1687. донијело је нови прилив окретног становништва Старе Херцеговине, које ће се убрзо, током рата 1684–1699, посветити пловидби ради ратних потреба, а затим начинити велику и још неизучену копчу према старим крајевима, доношењем робе са широких подручја Херцеговине у Нови, зарад пуњења његових брзих лађа. Поступно, дошло је до организованог посла разношења житарица са Леванта ка далматинским отоцима и Венецији. Ко се укључио у овај посао, добио је прилику за велико богаћење.

Од средине вијека Бокељи су присутни у Трсту гдје су учествовали у подизању цркве Св. Спиридона. Кроз читав средњи вијек, а нарочито касније, чак и у Венецији, сачуване су бројне опоруке начињене на путовању које свједоче о везаности бокељских помораца за Боку и о снази њихове вјере. Концем XVII в. у Перасту су се, код Марка Мартиновића, пловидби учили млади руски племићи. Кроз читав XVIII в. бокељски поморци су масовно учествовали у руској морнарици у ратовима с Турцима, али и у венецијанској војсци. Бокељи се уздижу до официрске части. У раздобљима мира успостављају своје трговачке компаније које су бројале по неколико чланова. Држали су магазине у градовима на обали (Смирна) и бавили се набавком жита и других потрепштина у дубини континента, а затим разносили на циљне тачке. Мало новско село Поди дало је огроман број патруна и власника бродова који су шпартали читавим Медитераном. Потомци и рођаци млетачког пуковника Милоша Војновића, поријеклом из Бобана у Херцеговини, уздигли су се у руској морнаричкој служби на највише положаје (Марко, Димитрије, Јован). Димитрије Војновић је задобио положај управника бродоградилишта у Краљевици.

Миром у Кампоформију 1797. Венеција је престала постојати као самостална држава и Боку је задобила Аустрија. Пад Венеције донијеће Б. к. прва политичка груписања и дубоку политичко-економску кризу. Отпор новим окупацијама у Боки, посебно Француској, биће врло одлучан. Бокељи бране тековине својих општинских аутономија, сукобљавају се са Французима, сударају се с енглеским гусарским бродовима. Готово да нема села у Боки које није дало поморске капетане. Трговачка флота Боке некако преживљава нова политичка разламања, све до појаве пароброда када велики број бродовласника пропада. Огромни капитал у мјестима која су одавна баштинила поморство, пропао је за вријеме француске владавине. Капетани и морнари остајали су без посла, а многе бродове уништили су Енглези. Ипак, до 1873. бокељска трговачка флота бројала је 59 бродова дуге пловидбе.

Усљед конкуренције пароброда Бокељи су почели да продају једрењаке и да прелазе на пароброде који махом нису били њихово власништво. У Доброти је 1891. постојало паробродарско друштво „Рендић Јосип и др." са бродовима „Херцег Нови" и „Котор". Нешто касније у Котору је формирана „Бокешка пловидба" са три брода. Било је Бокеља из старих фамилија поморских трговаца и бродовласника који су показали висок политички активизам, попут Спиридона Гопчевића. Бокељи су, као и други приморци, у великом броју учествовали у аустроугарској ратној морнарици, мада је аустријска политика гледала да морнарицу што више германизује.

У Боки је, у општим повољним приликама, 1918. избила и побуна морнара. По завршетку I свјетског рата Југославија је добила 135 пароброда. Будући да се у Зеленици код Херцег Новог завршавала ускотрачна пруга, бијаше могуће да се овдје развија извозна лука и већи поморски промет. Током 1926. и 1930. ова лука је премашивала промет у Котору и Новом. Послије I свјетског рата основано је предузеће моторних једрењака браће Илића и Ђура Тодоровића у Бијелој са седам бродова. Иво Пранчић и Антон Виловић са Корчуле основали су у Бијелој шквер за оправке једрењака, на којем је 1927. Ђуро Тодоровић започео бродоградилиште за градњу и поправак дрвених бродова. Био је то зачетак будућег великог предузећа у Бијелој, које постоји и данас под именом „Јадранско бродоградилиште". У Монаку и данас дјелује поморска компанија „Dabinovic Monaco S.A.M.". У Котору бијаше сједиште велике бродске компаније „Југооцеанија" која је пропала у вријеме расплета југословенске државне кризе.

Горан Комар

Говори. Српски језички простор Б. к. дијалекатски је подељен на (1) северозападни део с говором херцеговачко‑крајишког (х-к) типа који се простире западно од Пераста и (2) југоисточни део с говором зетско‑сјеничког (з-с) типа који захвата простор источно од Рисна и Кривошија.

Главна структурална разлика између ова два говора тиче се устројства прозодијског система. Док се у северозападном говору јавља х‑к четвороакценатски прозодијски систем с послеакценатским дужинама, југоисточни говор већином чува старосрпски двоакценатски систем са слободном дистрибуцијом кратког и дугог силазног акцента и с начелно очуваним неакцентованим дужинама испред и иза акцента. У рубним деловима југоисточног говора (пре свега у Перасту и Лепетанима) регистроване су непревреле мешавине (а) аутохтоног старосрпског прозодијског типа с непренесеним силазним акцентима на отвореној ултими (вēжb), (б) староцрногорског прозодијског типа с померањем кратког акцента с отворене ултиме уз задржавање силазне интонације (в&да, гр)на) и (в) елемената х‑к акценатског типа (вúно, нáрод).

Вокалски систем северозападног говора има структуру петочланог троугла х‑к типа, док се у југоисточном говору, у зависности од судбине старосрпског полугласника, могу јавити чак три структурно различита типа вокализма: (а) стандардни српски петочлани троугао (ә > a), (б) вертикални шесточлани четвороугао (Муо, Грбаљ) својствен већем делу зетско‑сјеничког дијалекта (ә > ä) и (в) хоризонтални шесточлани четвороугао (Кртоле, Доброта) својствен призренско‑тимочкој дијалекатској области (с очуваним /ә/).

Консонантизам бокељских говора изразито је развијен. Поред неокрњеног система сонаната и оклузива, јавља се и шесточлани систем африката /ц, ѕ, ч, џ, ћ, ђ/. Фрикативни систем северозападног говора има седмочлану структуру /ф, с, з, ш, ж, ć, Ó/, док се на југоистоку поред ових седам јединица може јавити и фонема /х/, која се реализује као фрикативно [x] или као звучно [γ].

На осталим језичким нивоима бокељски говори по правилу прате дијалекатску физиономију свог залеђа – северозападни говор херцеговачког, а југоисточни зетског – при чему може доћи до експанзије х‑к или з‑с језичких црта и преко дијалекатске границе. На морфолошком плану ове говоре карактерише формално једначење датива, инструментала и локатива множине, што је одлика х‑к дијалекта, док се на синтаксичком плану неутралише опозиција између падежа места и падежа правца, што је одлика з‑с дијалекта. Бокељски говори, у лексичком погледу, одвајају се од свог залеђа интензивнијом употребом романизама.

Слободан Павловић

Религија. Линија подела Балканског полуострва на источно (православно) и западно (римокатоличко) хришћанство прелама се и у Б. к. У прехришћанско време становници Б. к. били су политеисти, о чему сведоче сачувани мозаици храмова из римског времена (од 168. пре Христа до 476), као градска базилика у Рисну, статуете богиња и сл. Нису познати детаљи како се и када хришћанство појавило у Боки, али је несумњиво стигло из Италије у давна ранохришћанска времена. Све до поделе хришћанства на православно и римокатоличко (1054) постојала је једна црквена организација у јурисдикцији римског епископа. Западно хришћанство било је државна вера првих српских држава формираних у Зети, Боки и Приморју. Поп Дукљанин помиње да је у IX в. которска бискупија била потчињена Дукљанској митрополији, а пре тога Солинској, односно Сплитској надбискупији. Податак је сумњив јер је митрополија у Дукљи основана касније. Епископска седишта постојала су у Котору (Ascrivium, Decatera, Catharum) и Рисну.

Православно становништво Б. к. припадало је јурисдикцији Драчке митрополије, а оснивањем Српске цркве (1221) припала је Зетској епископији. Освојивши Котор, Немања је, надовезујући се на традицију дукљанских краљева, у њему поставио свој двор, али црквени односи овом политичком променом нису били нарушени. За све време српске власти у овим се крајевима задуго нису осећале разлике између источне и западне цркве. Тек за време млетачке власти православни су присиљавани да се покатоличе или иселе. Млетачки сенат је которском бискупу поручио да протера православне свештенике и опрезно их замени римокатоличким. Стање се побољшало када је Наполеон освојио Б. к. и 1810. основао „Велики викаријат за Боку" са седиштем у Котору. Православна Бококоторска епархија основана је 1871. одлуком бечког цара и прикључена Буковинско-далматинској митрополији. После I светског рата ушла је у јурисдикцију Српске цркве, а реорганизацијом 1931. је укинута, док је њен простор прикључен Црногорско-приморској епархији.

Римокатоличко становништво припадало је бискупији у Котору, која је имала тек уску територију, између ненаклоњених јој барске и дубровачке надбискупије. У време српске власти (XIII–XIV в.) проширила се захваљујући наклоности српских краљева обухватајући све просторе изван Барске надбискупије. Бискупи которски, чији су надгробни споменици сачувани, припадали су најпознатијим домаћим породицама. Да су римокатолици у српској држави имали слободу вероисповедања, сведочи податак да „мали брат" фра Вита из Котора „града краљевог" зида манастир Дечане. Римокатолички манастири Зете и Боке добијају поклоне од српских владара, а краљица Јелена подиже своје задужбине за римокатоличке монахе. Папа од цара Душана тражи да которској катедрали приложи неке католичке цркве и манастире у околини. У време турске власти, оставши без заштите српских краљева, територија се смањила, а од 1688. которски бискуп вршио је јурисдикцију на простору замрлих бискупија – Рисанске и Будванске – да би 1828. оне биле званично укинуте и припојене Котору. Которски бискуп никад није био самосталан него увек потчињен неком надбискупу. На Сплитском сабору (925) помиње се међу суфраганима сплитског надбискупа, али је касније дуго био под јурисдикцијом митрополита италијанског из Барија у Апулији.

Монаштво западног типа стизало је у Б. к. из Италије, одакле су стизали и монаси источног типа будући да је у Апулији постојала јака колонија грчких манастира. Други извор источног монаштва био је Дрaч, који је био административни центар источног дела Примoрја. Драчки митрополит имао је у Зети своје потчињене епископе, а о времену византијске доминације сведоче топоними Срђ, Росаф, Ћеклићи, Цеклин.

Обе вероисповести оставиле су траг у архитектури и уметности на простору Боке. Све старе цркве Боке и Зете припадају византијској архитектури чије порекло води на Пелопонез, Крит и Кипар. Убрзо се јављају елементи романике што је довело до комбинације византијске и каролиншке уметности и појаве једне регионалне зетско-захумске сакралне варијанте. Првобитни култ Св. Ђорђа (Јурај) замењен је култом Св. Трипуна, заштитника винограда и пољопривреде, што треба довести у везу са доношењем моштију истог свеца у Котор и изградњом цркве посвећене његовој успомени. Цар Константин Порфирогенит помиње је као „засведену куполасту" грађевину, што упућује не закључак да је у питању ротонда. Из истог је времена црква Св. Томе у Прчњу, грађена у комбинацији слободног крста и тролиста. Базилика Св. Петра у Шурању (Котор) саграђена је 840, а убрзо и црква Св. Павла у селу Муо код Прчња. У XI в. саграђена је црква Св. Томе у Кутима код Херцег Новог, са квадратном куполом. У Котору је 1166. саграђена велика тробродна катедрала Св. Трипуна. Једнобродне цркве Св. Луке из 1195. и Св. Марије из 1221. у Котору имају ниске и широке куполе.

Радомир Милошевић

Историја. Бококоторски залив, настао потапањем низа синклиналних депресија, пре десетак хиљада година имао је тридесетак метара нижи морски ниво. У то вријеме довршавано је посљедње велико ледено доба познато као Вирм. Узане алувијалне увале уз обалу понијеће геономично земљиште повољно за заснивање насеља, као и виша флишна земљишта уз подножја орјенских, ловћенских и паштровских гора. На тај начин образоване су двије изразите паралелне линије сталних насеља у Боки, с тим што су насеља брдске субрегије пружала сезонска љетња станишта за издиг стоке и за допунску биљну производњу. Велики потреси, својствени овом подручју, довели су до пропадања у море извјесних градова и дијелова древних обалских насеља као што су Столи у Кумбору, Покриваник у Ђеновићима или стари илирски Рисан. Према предању из млетачког доба, Боки поред залива припада и предио старе паштровске општинске аутономије.

Најстарија пећинска станишта истраживана су у планинском гребену Радоштака код Херцег Новог и Спили код Пераста. Истакнуто је присуство оскудних налаза неолитске грнчарије у Врањају мада се вјерује да су и у Спили и Врањају током старијег неолита боравиле заједнице израсле на аутохтоним мезолитским основама. У Врањају леже бројни налази који припадају енеолиту и бронзаном добу. У етничким прожимањима с придошлим сточарима мијењао се карактер станишта које је постало стално између 2000. и 1800. што показује обиље остатака јадранског типа Љубљанске и Цетињске културе. Пећина је напуштена нагло, током развијеног бронзаног доба.

У вријеме формирања тзв. јантарских путева, са снажним развојем металургије бронзе, становници пећина излазе на тјемена бокељских брда, гдје граде насеља и врше укопавање у гробне гомиле које су расуте свуда по Боки, а у веома густом посијању у Луштици, Грбљу и сјеверозападној Боки. У вријеме индоевропеизације старог становништва на јадранској обали образује се широка културно-етничка заједница племена, коју ће касније грчки и римски писци назвати Илирима. Око 500. п.н.е. у луци Buthoe пристају грчки трговачки бродови. У то вријеме ствара се илирска држава. У Боки се, могуће, граниче области Ардиејаца и Енхелејаца, али краљ Плеурат, око 250. п.н.е., влада и широким подручјима јужније од Боке. Када је Теута, амбициозна илирска владарка, запосјела Крф и почела снажније ометање римске трговине на Јадрану, римска флота је отпочела рат с Илирима, а Теута се 228. п.н.е. повукла у Rhison (Рисан).

Римљани су у потпуности овладали Боком 167. п.н.е. Јулије Цезар 59. п.н.е. организује освојени Илирик као римску провинцију с главним градом Салоном. Римски цар Август подијелио је 11. п.н.е. Илирик у провинције Панонију и Далмацију, у чијем ће се саставу наћи Б. к. Послије завршетка римско-илирских ратова 9. п.н.е., започеће романизација источне обале Јадрана. Бока ће се наћи обухваћена Наронским конвентом. Рим настоји на подизању утврђених насеља (опида), који су, стицањем муниципијалне самоуправе, задржавали већинско домицилно становништво. Један од њих је, свакако, Рисан. Археолошки и епиграфски подаци говоре о развијеном градитељству у овом урбаном језгру Боке. У Миочевићима (Кумбор) ископан је портрет Домицијана. У наредних пет вијекова, изузев продора Гота у IV в., јадранска обала била је под влашћу Рима. Након дуготрајних ратова Јустинијан је 555. побиједио источне Готе проширивши власт Византије на источни Јадран.

Знатнија црквена организација у Боки усталила се послије Миланског едикта (313) у вријеме владе салонитанског епископа Прима. У средиштима провинција биле су постављене митрополије с епископима – суфраганима у градовима. Бока је припадала провинцији Превалис која је прикључена префектури Источног Илирика са самосталном црквеном организацијом. Ова област пружила је отпор папи Сирицију оспоривши му право да одлучује о унутрашњим питањима цркве источног Илирика. Између VI и VII в., у вријеме папе Гргура I, помиње се угледни епископ Рисна Севастијан. Могуће је да VI в. припадају извјесни крупни пиластри нађени на мјесту цркве Св. Петра у обалском селу Бијела у Боки, па је, можда, на томе мјесту била подигнута базилика. На једном пространијем клифу подигнут је град Будва, можда и у римска времена. Овдје је стајала градска тробродна црква с трансептом, саграђена у рановизантијско доба. Преправке цркве услиједиле су од почетка VII до почетка IX в. Један од најважнијих православних манастира, Иловица на Кртољској Превлаци, саграђен је у римској бањи – болници. У олтарском простору откопан је гроб свештеномученика, изнад којега је пронађен новац цара Диоклецијана. Шести вијек обиљежен је тешким аварским пустошењима у Боки и полеђинским предјелима, а у тим нападима страдао је и манастир. Грнчарија неправилно украшена чешљем ширила се из разорене Травуније на Боку, у коју стиже прилив новог становништва.

Током VIII в. обнављан је превлачки манастир, али је почетком IX в. услиједио франачки удар који је могао погодити и Боку. Ранију словенско-византијску културу смјењује Комани–Кроја култура. Епископ Котора се, по предању, први пут помиње на Петом васељенском сабору у Цариграду 787. У Котор су 809. пренијете мошти Св. Трипуна (Трифуна), које је од млетачких трговаца откупио Андреаци с другим грађанима, подигавши прву ротонду у којој су похрањене мошти малоазијског светитеља. Из тога времена потичу и остаци цркве Св. Петра на Шурању. Одређене тешкоће код смјештања которских цркава у рановизантијско доба намеће недостатак уобичајеног црквеног намјештаја који се виђа од Будве, преко Грбља (манастир Подластва), до Бијеле. Само у Бијелој постојале су барем двије цркве VII–X в.

Тешко пустошење Боке, засигурно њених обалских насеља, које је преносила и усмена традиција, стигло је упадом сараценске флоте 866. када су уништени Котор, Будва и Росе на улазу у залив. Византијски адмирал Никета Орифа деблокирао је Дубровник и растјерао Сарацене. Хришћанску мисију у Боки, могуће је, предводио је епископ Јован који је дјеловао између 797. и можда друге деценије IX в. За вријеме његове катедре или његових насљедника подигнуте су цркве Св. Петра у Бијелој, Св. Стефана у Врановићима (Грбаљ) и Св. Томе на Прчњу. И на подручју сјеверозападне Боке у то вријеме већ стоје цркве које одликује присуство предроманичког намјештаја, каткада изузетних умјетничких домета. Такав је случај са Црквом Св. Томе у Кутима гдје је ископан дио олтарске преграде фине умјетничке израде, као и са Црквом Св. Стефана у Сушћепану. Бројни остаци индицирају присуство црквених грађевина у овом раздобљу.

Глава 29. De administrando imperio помиње Будву и Рисан као градове које су опустошили Сарацени, да би се главом 30. разграничило подручје Диоклеје од архонтије Травуније, која започиње већ од Котора. У глави 34. стоји да се у земљи Травунији и Конављу налазе градови Требиње, Врм, Рисан, Лукавете и Зетливи. Читав овај текст говори о аварском пустошењу обалских градова. Времену доласка Словена, могуће је, припада откопано гробље у селу Камено код Херцег Новога (Витковића њива, крај црквишта Св. Ђорђа).

Средином XII в. град Пераст је израстао у снажно поморско трговачко насеље. У Котору се помиње, први пут, једна поморско-одбрамбена организација из које ће, касније, настати Бокељска морнарица. Котор је самостална комуна, док Дубровник још увијек признаје византијску власт. Са упокојењем византијског суверена Манојла Комнина, угарски краљ Бела III запосједа читаво приморје Далмације. Византијски суверен се одрекао свих права на то подручје, али Србија у успону под Немањићима 1185. излази на обалу бокељског залива. Према ктиторском натпису са Цркве Св. Луке у Котору, Вукан је „краљ" Диоклије, Далмације, Травуније, Топлице и Косне. По Стефану Првовенчаном, Немања је вратио отачаство Диоклију и Далмацију. Дубока апсида Цркве Ризе Богородице у Бијелој, са епископским пријестолом и нишом која носи портрет владике Данила Хумског, има сачуван живопис из XII в. У вријеме цара Душана Котор је доживио велико увећање територије.

Године 1219. Св. Сава Српски утемељује на Превлаци сједиште епископије зетске. Први њен епископ био је угледни Иларије. Послије њега познат је низ архијереја све до митрополита Јевтимија који је напустио Превлаку у првој половини XV в. У Боки дјелују учени бенедиктинци и сигурно је да немањићко православље у своме замаху на Јадрану и стара бенедиктинска традиција нису могли доћи у сукоб. Светосавље је донијело обнову и наставак древног палестинско-египатског и ћирилометодијевског предања.

Католичка црква главну снагу налази у својим редовницима који организују школе, библиотеке и архиве и пружају санитетске услуге. На которском подручју дјелује петнаестак самостана и цркава. Фрањевачких самостана, поред Котора, било је и у Перасту, Прчњу, Новоме, отоку Госпе од Милости. Строгом аскезом истакла се у XVI в. Катарина Косић, служавка у кући Бизанти, у доминиканском реду под именом Озана, која је постигла степен блажене на олтару католичке цркве.

Млетачка флота Ветора Писанија опустошила је 1378. Котор однијевши мошти Св. Трипуна из столне цркве. Године 1385. Твртко I, искористивши слабост угарске круне послије Лодовика I Анжувинског, заузима Котор. Стефан Твртко I основао је 1382. у Боки нови град који је назвао Свети Стефан. Већ у његово доба овај се град почео називати Нови Град. На тај начин он је желио обезбједити трговину из Босне и Србије и ослободити своју земљу од зависности према дубровачкој морнарици.

Дијелови Боке, као Будва и Светомихољска метохија, припадали су кратко, на измаку XIV в., Радичу Црнојевићу, затим и Сандаљу Хранићу, а почетком XV в. и Балшићима. Мало прије коначног потпадања Котора под Венецију Балша III успио је да заокружи територију Зете, а дијеловима Боке (Луштица) управљали су повјереници српског деспота Ђурашевићи који су господарили и Паштровићима. Сам Балша одредио је за свога насљедника деспота Стефана Лазаревића. Дана 4. IV 1423. посланици Паштровића дошли су млетачком адмиралу Франческу Бембу, а адмирал је, у име своје владе, прихватио да овај крај бира свога кнеза сваке године, да они ратују од Бара до Котора о своме трошку, а ако би Венеција склопила мир са српским деспотом, да их врати под његову власт. С повлачењем српских господара до 1442, Млечанима се коначно предала Будва. У томе часу Котор је прикључио Луштицу, Богдашиће, Љешевиће и све баштине Светомихољске лавре.

Kaда је 1418. започет угарско-млетачки рат за Далмацију, Венеција је постајала све активнија, па је двије године касније, након широке агитације и потом побједоносне акције у средњој Далмацији, флота Петра Лоредана ушла у Боку заузевши Пераст и Котор. Током 1431. у Котору је основан лазарет. Мало вијеће града Котора донјело је 7. IV 1437. одлуку о оснивању Здравственог уреда, а карантин је обављан на Веригама. Знатно касније, 1463. донијет је статут Братовштине помораца Св. Николе у Котору. Вјерује се да је први овакав документ донијет у доба Немањића, те да овај представља његову ревизију и допуну.

Прву половину XV в. обиљежиле су Грбаљске буне против которске властеле које су скршене у погромашкој акцији Стe-фанице Црнојевића. До 1451. уништен је и манастир на Михољској Превлаци са саборном Црквом Св. Архангела Михаила.

И Херцег Нови, који је до тада уживао слободу, пашће током 1482. под власт Турака као посљедња брањена тачка Херцеговине, којом је тада владао херцег Влатко Косача. Пред пад те српске државе Косача овдје је, као дар Дубровачке републике херцегу Влатку, грађена једна црква посвећена вјероватно Св. Стефану. За вријеме владавине старога херцега Стефана град је веома развио занатство и трговачку дјелатност. Град је био јако утврђен, а за вријеме Турака постаће јаким склоништем турске флоте. Одавде ће Турци пуна два вијека угрожавати пловидбу заливом, али и развој и мирни живот окрајних дијелова Дубровачке републике. Судећи према попису породица начињеном 1540, на територији старе жупе Драчевице живјело је већинско српско становништво.

Вијекови XV и XVI обиљежени су у мјестима унутрашњег залива сталешким трвењима, па су пучани, налазећи се у неповољном положају, градили своја представничка тијела. Пераст заснива широки патрицијат путем 12 казада. Заснивају се и братовштине занатлија, које су имале одређену друштвену снагу.

Током 1539, након краткотрајне шпанске управе у Новоме, турска флота Хајредина Барбаросе удариће на овај град. Започета је у губицима највећа битка на простору данашње Црне Горе која је 7. августа, или нешто касније, окончана уласком Турака у Нови. Хајредин је заузео и Рисан, а которски кнез Иван Матеј Бембо успиo je наговорити турског заповједника да одустане од Котора. Фамилија шпанског племића Феранте Гонзаге задржала се у Новоме.

Током 1570. започет је Кипарски рат између Турске и Венеције, у којем су учествовали Бокељи и Срби из околних области, па су се Турци у овим крајевима непрестано повлачили. У судару флота код Лепанта 1571, посљедњој великој бици галија, турску флоту је разбила Света Лига. Веома снажан допринос дао је мали бокељски град Пераст.

У јуну 1624. Бока је тешком похаром Пераста дошла у додир с представницима медитеранске и атлантске пиратерије, Берберима из Алжира и Туниса. Штете је трпио и Столив.

Године 1645. отпочет је дуготрајни Кандијски рат између Венеције и Турске који је имао великог одјека у Боки. У вријеме одвијања ратних операција многи Срби ступају у млетачку службу и успостављају односе с Венецијанцима. Позната је значајна преписка требињског главара Магазиновића с перашким капетаном Мазаровићем. Утиран је у том рату пут за много обухватнију сарадњу у наредном великом млетачко-турском рату. Грбаљ је 1647. задобио млетачке дукале паштровског типа.

Године 1654, 15. маја, велике турске снаге с копна ударају на Пераст који се успио одбранити, али већ 12. јуна Арапи са 16 галија из Туниса пале и пустоше град. Три године касније Турци су покушали да освоје Котор, а овај град се никада није нашао у тежој ситуацији.

Године 1663. Јероним Контарини, генерални провидур за Далмацију, донио је декрет којим наређује которском адмиралу да не смије оптерећивати прчањске поморце јавним радовима и да они могу слободно набављати трговачке производе у турским земљама.

Дана 6. IV 1667. Боку и Дубровник погодио је велики земљотрес који је нанио непроцjењиве штете. Током 1684. Венеција је приступила Светој Лиги и отпочела рат против Турске. Овај рат (Морејски) имаће далекосежне посљедице на укупни економски и културни раст српског народа у Б. к. Послије дугих припрема и неколико покушаја, од којих је најозбиљнији онај 1685, Млечани под заповједништвом Ђеролама Корнера крећу на одлично брањени Нови, да би послије мјесец дана, уз помоћ малтешких, папских и ђеновских галија, уз крупни допринос српског становништва из околних предјела, заузела Нови. У граду је подигнута Црква Св. Јеронима и Св. Франа Асишког. Затечено српско становништво новскога краја, према документима тог времена, раздијелило се на три групације: једни су од млетачких паљевина избјегли ка Херцеговини, други у сам град Нови, а трећи су се прикључили млетачкој акцији. До 1690. оснива се први млетачки катастар Новога и Рисна. Херцеговачки епископ Саватије Љубибратић силази у Нови, а послије разорења манастира Тврдош код Требиња пристижу и многобројни српски калуђери. Насљеђујући бококоторску епископску катедру владике Максима, Теодосије и Исаије (Лакетића), егзараха пећког патријарха од 1653, владика Саватије је након 1709. проширио јурисдикцију на читаву Далмацију.

На измаку XVII в. Пераштанин Марко Мартиновић изводио је поморску обуку руских помораца. Kрајем овога вијека снажније се развијају Прчањ и Доброта, који задобијају статус поморских насеља и ранг општине са својим капетаном. Године 1717. помиње се огроман број помораца у Доброти, који надилази број помораца у Котору.

У освит XVIII в. основан је новски лазарет. Град улази у раздобље мирног привредног развоја, а након више делегација бокељских Срба у Венецији дужд Јован Корнер у љето 1718. наређује оснивање Топаљске општине са сједиштем у Топлој, крај саборне цркве Св. Спаса. Дјеловањем римских прелата Далмације до 1722. прогнан је епископ Стефан Љубибратић. На тај начин, почевши од паштровске, Топла се придружује низу предијелних аутономија српског народа, које се простиру кроз цјелину Б. к.

Године 1746. Петар Смекија из Пераста отворио је трговачку поморску везу Венеције с лукама Данске, Пруске и Русије. Цјелина Боке започиње снажан привредни раст обезбјеђен приливом трговачке робе с веома широких пространстава Херцеговине, Црне Горе, а поморским трговачким прегнућем истичу се новски поморци који стварају велику трговачку флоту. Овој дјелатности придружују се и сеоска новска насеља удаљенија од обале (Поди). Основ стицања богатства бокељских помораца лежао је, суштински, у превожењу житарица из албанских и других лука на Леванту ка Венецији и далматинским отоцима. Велика имовина бројних Бокеља завјештавана је бокељским манастирима и црквама. До 1799. довршена је прекрасна Велика црква манастира Савина. Читава друга половина XVIII в. испуњена је захтјевима Бокеља за враћање епископије у Боку и Далмацију. Године 1768. Млечани су опустошили Миане, Поборе и Брајиће због подршке Шћепану Малом.

Године 1797. миром у Кампо Формију завршен је рат између Наполеона и Аустрије, а Венеција престаје постојати као независна држава. Бока се прикључује Аустрији. До 1805. трајала је прва аустријска владавина. У том периоду, као и током француске управе, број бокељских једрењака дуге пловидбе значајно је смањен. У вријеме француске управе 1808. донијета је одлука о заснивању далматинске православне епархије, а Млечанин Вићенцо Дандоло градио је путеве, унапрјеђивао трговину и привреду уопште. Године 1806. у Боку је упловила руска флота и ушле су црногорске снаге с владиком Петром I, да би је 5. марта заузеле. Бока се нашла под руском управом нешто дуже од годину и по. Током ове године дошло је до беспоштедних сукоба у околини Новога и Дубровника с великим обостраним губицима. У Тилзиту је 1807. потписан мир и француски генерал Лористон улази у Боку успостављајућу француску власт све до слома Наполеона 1813. У Боки ће током 1813. бити успостављена краткотрајна црногорско-бокељска влада с владиком Петром I на челу. Године 1814. аустријски генерал Милутиновић запосјео је Боку, а потом се укидају старе општинске аутономије. Током 1833. обнавља се Братовштина помораца Св. Николе у Котору, која ће понијети име Бокељска морнарица. Лучка капетанија у Росама укида се послије више од једнога вијека дјеловања, а њено сједиште се премјешта у Мељине, у стару зграду млетачког лазарета. Године 1858. почела је с радом српска Поморска закладна школа у Србини (Херцег Нови), основана фондацијама Срба Бокеља. Након увођења октроисаног уставног стања 1861. и давања ширих самоуправних овлашћења општинама, у Боки су се развиле многе земљорадничке, рибарске, уљарске задруге. Бококоторска српско-православна епархија основана је 1871, а њен први владика био је архимандрит Герасим Петрановић. Епархија је трајала до 1931. Другу половину XIX в. обиљежиле су буне Бокеља, започињане у Кривошијама и Грбљу, с тешким посљедицама по народ овога краја. Бокељи су у том периоду учествовали у политичком животу Народне странке, а затим и Српске народне странке.

Године 1895. капетан Богдан Трипковић из Доброте основао је у Трсту паробродарско друштво „Ditta Tripcovich", које се развило у велико предузеће са 14 бродова дуге пловидбе. Године 1901. потонуо је у Атлантику посљедњи бокељски једрењак дуге пловидбе „Троједница". На прелому вијекова, до I свјетског рата, тече велико исељавање Бокеља на амерички континент. Скоро да нема породице из које се неко није иселио у Америку. Аустроугарска монархија је све до I свјетског рата у Боки градила путеве и водоводе и изводила пошумљавања. Током овога рата Бокељи су регрутовани у аустроугарску армију, из које бјеже, а биљежи се и учешће на Солунском фронту како добровољаца из Боке тако и оних из прекоморских земаља. У Боки је 1918. избила побуна морнара против аустроугарске власти.

Након капитулације аустроугарске монархије, Бока неподијељено истиче захтјев за уједињење са Србијом. Бокељи и данас говоре о правном поретку који је упоређиван са стањем за вријеме аустроугарске владавине. У управи бокељских градова доминирали су угледници из Боке. Међу њима је било веома заслужних учесника I свјетског рата, какав је Мирко Комненовић у Новоме. У овоме периоду услиједио је нешто јачи развој туризма, али, углавном, иницијативом бокељских предузетника. Постоји низ свједочења о недовољним улагањима у Боку од стране средишње власти. Нешто је у томе правцу промијењено након довођења краља у Херцег Нови, што је заслуга М. Комененовића. Године 1932. дошло је до укидања епархије бококоторско-дубровачке и спичанске.  Сједиште војне команде Б. к. било је смјештено у Новоме. У овом периоду учињени су одређени напори на увођењу електричне јавне расвјете, те развоја просвјете и школства. 

Други свјетски рат доноси тешка искушења овоме крају, као, уосталом, цјелини народа. Овдје се децембра 1941. зачињу беспоштедни цивилни сукоби. Општенародни устанак, који избија 1941, ускоро ће доживјети темељно раслојавање и уплив Комунистичке партије, која ће отпочети уклањање монархистички и умјереније настројених појединаца, као и унутарпартијску диференцијацију у односу на питање извођења оружаних дејстава према окупационим снагама, па могуће, и национално питање. Издваја се од Италијана формирана групација „националиста", али и снаге које предводе бивши југословенски официри под заповједништвом генерала Д. Михаиловића. У вријеме трајања ратног стања 1945. у Котору је, под притиском Блажа Јовановића, Регионални одбор за Боку, под тачком „Разно", донио већинску одлуку о брисању имена Б. к., која се тако, практично, спојила са Црном Гором.

Послијератно раздобље обиљежио је снажни привредни раст Боке, бокељске трговачке морнарице („Југооцеанија", Котор), туристичке дјелатности, али и запостављање сеоског подручја које доживљава јаку депопулацију. Обављена је национализација црквене имовине и значајних приватних предузећа укључујући и хотеле. Долази до новог егзодуса Бокеља у стране земље, али и до извјесног прелажења у градове у унутрашњости Југославије.

Резултат рефрендума из 1991. о државном статусу у Б. к. изразио је убједљиво већинско расположење за заједничку државу. На референдуму о државном статусу Црне Горе, маја 2006, Бока се изјашњава за очување државне заједнице Србије и Црне Горе.

Горан Комар

Културно наслеђе. Веома богата и разноврсна античка баштина Б. к. још увек је у великој мери обавијена велом тајне. Античке комуникације нису поуздано утврђене, иако постоје назнаке да је римски пут водио обалом залива од ушћа реке Суторине преко данашњег Рисна, Пераста и Котора до грбаљског подручја где се спајао са главним путем Epidaurum – Scodra. Најстарији археолошки трагови античке културе у Б. к. су фрагменти керамичких црнофигуралних и црвенофигуралних грчких ваза, који су спорадично констатовани у илирским насељима (Царине – Рисан, Солила – Тиват). Предримска култура означена је низом гробова под хумкама, тумулима и насељима на подручју Грбља, Кртола и Луштице, која се могу приписати илирском племену Енхелејаца. Објекти изграђени у техници сувозида истражени су на локалитету Гомилица у Тиватском пољу, Св. Лука у Гошићима, у Росама и у Бигову. С друге стране, археолошка ископавања у Рисну потврдила су наводе историјских извора о античком Ризону, откривши „киклопске зидове" најстаријег утврђења које припада микенском периоду. Према легенди град Ризон основали су прогнани Кадмос и Хармонија, а њихов син Илириос родоначелник је народа Илира. Најновија археолошка истраживања открила су више хоризоната живота у античком Ризону из претхеленског, хеленског, хеленистичког и римског периода. Најзначајнији су остаци хеленистичког утврђења и града из III–II в. п.н.е. на локалитетима Царине и Градина. Ово утврђење било је упориште краљице Теуте у борби против римских освајача. Из овог периода вредни су пажње налази новца грчких колонија Аполоније и Дирахија, али и монете краља Балајоса из локалне ковнице. Треба поменути и налазе луксузне хеленистичке керамике увезене из јонских колонија у Италији. Налази амфора са Тасоса, Коса и Родоса сведоче о развијеној трговини са хеленистичким градовима у Медитерану.

Римски Rhizinium представљао је значајан град и луку, са луксузним грађевинама, као што је villa urbana истражена на локалитету Пјешчине. Ова вила из II в. н.е. украшена је мозаичким подовима, фрeскама и мермерном пластиком, међу којима се по лепоти истиче мозаичка представа Хипноса, божанства сна. Са територије овог града потичу и бројне надгробне стеле.

Б. к. је у оквиру провинције Далмације ушла у састав Римске државе. За сада је, поред Рисна (Rhizinium, Resinium), познат град Acruvium који се, на основу остатака архитектуре, лоцира у Бигово у Траштанском заливу. Фрагментарни налази остатака архитектуре и некропола указују на постојање већих насеља и у Перасту и Котору (Decatera?), где тек предстоје археолошка ископавања и подводна истраживања.

Софија Петковић

Аутохтоно становништво Б. к. је преко колонизованих Грка, а потом и Римљана (који освајају Боку 167. п.н.е.), дошло у контакт с тековинама античке цивилизације. Вероватно најстарије насеље у Боки јесте Рисан, према којем се залив називао (Sinus Rhizonicus) све до XII в. У њему је боравила илирска краљица Теута, али су из илирског времена сачувани само оскудни археолошки налази. О постојању града Рисна и у римском добу сведоче остаци поплочаних улица, грађевина, натписа, грнчарије, надгробних плоча и подних мозаика (геометријски, флорални мотиви, представа бога Хипноса из II в. н.е.).

О раној хришћанској историји средњовековних градова и насеља у Боки сведочанство пружају археолошки налази црквених грађевина. У Котору су пронађени темељи базилика из VI в. на месту средњовековних цркава Св. Михаила и Св. Марије Колеђате. Након што је из Цариграда донео мошти Св. Трифуна (Трипуна), новог патрона града, Андреа Сараценис је 809. подигао мартиријум (основе уписаног крста са три апсиде и највероватније куполом) на месту данашње катедралне цркве. Темељи храмова који се оквирно датују IX–XI в. налазе се на Прчању (Св. Тома) и у околини Херцег Новог (Св. Стефан у Сушћепану и Св. Тома у Кутима). Из прве половине IX в. је тробродна базилика бенедиктинске опатије Св. Петра на Шурању код Котора. До доласка просјачких редова из Дубровника у Котор (фрањеваца 1265, доминиканаца 1266) бенедиктинци су били најзначајнији ред католичке цркве на овом подручју. Њихова богата опатија налазила се на Превлаци (Тиватски залив) и била је посвећена Св. арханђелу Михаилу. Ова тробродна базилика први пут се помиње 1124. у бискупској даровници Превлаке Цркви Св. Трифуна.

Након оснивања аутокефалне српске архиепископије (1219) манастир Св. Михаила одузет је католичкој цркви и постао седиште зетске епископије. Властелинство манастира било је многобројно и чинило је metochia sancti Michaelis. Од тог времена православна црква у Боки јача. Међу најстарије сачуване православне цркве које су подигнуте у Боки спада црква посвећена Ризи Богородице у Бијелој. Од старије цркве (око 1200) сачуван је само олтарски простор с остацима живописа. На основу портрета епископа Данила у ниши, иза епископског трона, претпостављено је да је служила као катедрални храм. На њеним темељима подигнута је новија црква 1824. Судећи према натпису над западним порталом, цркву Св. Петра у селу Богдашићи (у близини Тивта) саградио је зетски епископ Неофит 1268/69.

Фрагменти фресака (око 1270) сачувани су у јужној певници и стилски су блиски Сопоћанима. У близини Херцег Новог је манастир Савина с црквом Успења Богородице (око 1450). Цркву је око 1455. осликао которски сликар Ловро Добричевић, који је сликарску радионицу имао у Дубровнику. У оквиру манастира је и црква Св. Саве, такође једнобродна, из XV в. Градитељска активност чланова куће Косача је након оснивања Херцег Новог била у успону. За време херцега Стефана изграђена је црква Св. Срђа и Вакха на Подима, која представља спој рашке традиције са готичким и раноренесансним елементима градитељства суседног Дубровника.

У средњем веку Котор је био водећи градски центар Боке и залеђа. Привредни процват који је град достигао у XIII и XIV в. одразио се на културу, црквену уметност, али и на организацију градског живота. То је време оснивања граматикалне школе, развоја апотекарства и медицинске праксе, снажења појединих заната, посебно златарства, те оснивања лаичких и религијских братовштина. Одлучујући замах у развоју преписивачке делатности и библиотека дали су фрањевци и доминиканци. Они су имали своје велике манастире изван северних и јужних бедема града. Катедрална црква посвећена патрону града Св. Трипуну (Трифуну), освећена 1166, тробродна је базилика с три полукружне апсиде и два звоника на прочељу. Од некадашњег живописа из прве половине XIV в. сачувани су фрагменти у апсиди (Распеће и Скидање с крста) и попрсја светитеља у луковима у наосу. Мавро Казафранги је са женом Боном 1195. саградио једнобродну куполну цркву Св. Луке (у XVII в. предата православцима, који до тог времена нису имали свој храм у самом граду). Друга у црквеној хијерархији јесте конкатедрална једнобродна куполна црква Св. Марије Колеђате (1221) грађена наизменичним ређањем црвенкастог и белосивог камена. Делимично сачуване фреске у апсиди и западном травеју датују се на основу стила у почетак XIV в. Сцене из циклуса Страдања Христовог и Посмртних јављања у апсиди носе изразиту еухаристичку симболику. У време градитељског процвата у Котору подигнута је и црква данас посвећена Св. Ани (раније Св. Мартин, а од XV в. Св. Венеранда). Фасаде ове једнобродне куполне цркве такође су изведене алтернацијом двобојног камена. Осликана је у другој половини XV в. Сачувани су фрагменти фресака: Св. Катарина Сијенска са стигматима, Св. Мартин, Богородица на престолу и Стигматизација Св. Фрање. Которски грађанин Павле Бари са женом Добром саградио је 1263. цркву Св. Павла. Црква је прво била доминикански мушки, а од XVI в. женски манастир. У једнобродној цркви Св. Михаила (крај XIII в.) у већем обиму су сачуване фреске из средине XV в. у олтарској апсиди и на тријумфалном луку. Сакралним простором доминира Христос из Деизиса у конхи апсиде. Иконографски сличне програму у Св. Михаилу, али другачијих стилских одлика, јесу фреске у малој цркви Св. Госпође у Мржепу (крај Столива), задужбини Стефана Калођурђевића, словенског канцелара у Котору, саграђеној 1451. Особеност которског сликарства XIV и XV в. јесте прожимање византијских и готичких, а потом и раноренесансних, иконографских и стилских елемената.

Валентина Живковић

У XV в., у прелазном периоду од зреле готике ка раној ренесанси, у Котору је радио сликар Ловро Маринов Добричевић. Рођен у Котору, школовао се у Венецији, живео и радио у Котору и Дубровнику. Од Добричевићевих раних дела (средина XV в.) у Боки је сачувана позната икона Госпе од Шкрпјела, на главном олтару истоимене цркве на острву код Пераста, затим фреске с представама Св. Катарине и Св. Мартина у которској цркви Св. Ане, као и сцене Великих празника и Христових мука у малој цркви Успења Богородице у манастиру Савина код Херцег Новог. У Народној галерији у Прагу чува се Добричевићев полиптих који је вероватно настао у Котору, a чији су централни део Благовести Ладлоу, назване по лондонској приватној колекцији у којој су се некада налазиле. Добричевић се, осим сликарством, бавио и дуборезом и књижном илуминацијом. Његови синови Марин и Вицко такође су били сликари. Двојна икона у реликвијару которске катедрале са приказом Imago pietatis, с једне, и Богородице са Христом (XV в.), с друге стране, рад је Добричевићевих следбеника.

Од краја XVII до средине XIX в. на подручју Боке, али и у Црној Гори и Херцеговини, делује бококоторска иконописна школа Димитријевић–Рафаиловић. Оснивач школе, у којој је кроз пет генерација радило 11 сликара, био је Димитрије Даскал, иконописац, дуборезац и фреско-сликар. Димитрије Даскал је 1703. израдио Царске двери и Распеће на иконостасу мале цркве манастира Савина, живопис цркве Св. Ђорђа у Шишићима, Св. Петке у Мрковима и Св. Николе у Пелинову (1718). Кругу бококоторских иконописаца припадао је и калуђер Максим Тујковић.

Током прве половине XVII в. касна ренесанса постепено прелази у барок. После разорног земљотреса који је 1667. погодио Котор и Дубровник, интензивирала се градња на читавом подручју. Поред домаћих мајстора у Боки раде градитељи с Корчуле и из далматинских градова, као и из Венеције. Сви они доносе већ раније прихваћена барокна схватања. Богатији Бокељи и поједине братовштине поручују у Венецији нацрте за нове цркве, палате и друге важније објекте. У Венецији се набављају барокни олтари и други црквени мобилијар, слике и стилски намештај, тако да ентеријери цркава и стамбених објеката све више попримају барокне обрисе.

После коначног ослобођења Боке од Турака крајем XVII в., нагло се развијају и доживљавају процват приобални градови и насеља: Пераст, Доброта, Прчањ, Столив, као и Рисан и Херцег Нови.

Велики земљотрес 1667. изазвао је и тешка оштећења которске катедрале. Срушена су оба романичка звоника и западна фасада с богато украшеним порталом. У обнови која је трајала 1671–1683. катедрала је добила умерена барокна обележја. Од корчуланског камена подигнути су нови звоници и фасада са засвођеном лођом на улазу и розетом. Северни звоник остао је недовршен због недостатка новца. Најстарије звоно у звоницима катедрале датира из 1670. и заветни је дар Которана после великог земљотреса. У периоду 1704–1708. у стилу зрелог барока уређен је реликвијар. Радове је извео венецијански скулптор Франческо Пенсо Кабјанка. Последња реконструкција катедрале, током које се тежило откривању и презентовању романичких облика те грађевине, извршена је према пројекту Милке Чанак Медић после земљотреса 1979, а трајала је 1987–2000.

Највећа грађевина барокне Боке требало је да буде нова жупна црква Св. Николе у Перасту, коју је пројектовао венецијански архитекта Ђузепе Беати. Од амбициозно замишљене монументалне тробродне грађевине са високом куполом изграђена је само апсида. Високи звоник уз цркву извео је 1691. по Беатијевом нацрту Иван Крститељ Шкарпа са Хвара.

Црква Госпе од Шкрпјела, саграђена 1630. на истоименом острвцету испред Пераста, добија у периоду 1720–1725. свој завршни барокни изглед и просторно окружење. Цркви је додат осмоугаони презвитериј са куполом по нацрту Илије Катичића, а радовима су руководили Вук Кандиот и Петар Дубровчанин.

Пројекат за Богородичину цркву у Прчању, која је грађена 1789–1909, израдио је венецијански архитекта Бернардино Макаруци, један од последњих припадника тзв. каснобарокног класицизма, стила који је у Италији настао крајем XVII и почетком XVIII в. под јаким утицајем барока, али и угледањем на традиције антике и дело Андреа Паладија. Макаруци је био ученик Ђорђа Масарија, најзначајнијег венецијанског каснобарокног архитекте. За прчањске наручиоце пројектовао је тробродну куполну грађевину, чија је барокна фасада одмерено рашчлањена декоративним елементима. Монументално степениште које води до цркве изграђено је 1913. по пројекту архитекте Милана Карловца.

У доба барока у Боки, као и на целом Приморју, граде се карактеристичне једнобродне цркве с равном фасадом која је потом украшавана каменом пластиком у барокном духу (порталима, прозорима, розетама, волутама). У Котору су изграђене цркве Св. Јосипа (1631), фрањевачка црква Св. Кларе са самостаном (почетак XVIII в.) и црква Госпе од Анђела (1739), у Перасту фрањевачка црква Св. Антуна са самостаном (1679), у Прчању фрањевачка црква Св. Николе са самостаном (1728–1769) и у Столиву црква Св. Марије (1774–1781).

У северном делу Доброте од 1762. до 1773. градила се жупна црква посвећена заштитнику места Св. Еустахију, познатијем у народу као Св. Стасије. Ову цркву пројектовао је Бартоло Ривијера, венецијански војни инжењер. Звоник цркве је почетком XX в. завршио у духу историцизма Милан Карловац. Сцене из живота Св. Еустахија (1938) на таваници цркве рад су сликара Јоза Кљаковића, док је мозаик Тријумф Крста (1989–1990) у олтарском простору рад савременог уметника Еда Муртића. У јужном делу Доброте подигнута је 1670. црква Св. Матеја. Сцене Крсног пута (1817) у овој цркви рад су добротског сликара поморца Марка Радоничића.

Посебно место у барокној архитектури Боке припада Великој цркви манастира Савина код Херцег Новог, посвећеној Успењу Богородице. Цркву је у периоду 1777–1799. подигао корчулански мајстор Никола Форетић, сажимајући у њеним облицима и византијске, романичке и готичке традиције, спретно их уклапајући у јединствену целину. Иконостас Велике цркве манастира Савина израдио је 1795. бјелопољски иконописац поп Симеон Лазовић.

У доба барока граде се многе палате и простране капетанске куће у свим бокељским насељима. У Перасту Ђовани Фонте подиже 1694. палату Бујовић, у Котору је почетком XVIII в. подигнута палата Гргурина, док корчулански и дубровачки мајстори граде палате у Перасту (Змајевић, Смекја, Висковић), у Доброти (Ивановић, Трипковић, Дабиновић, Милошевић, Каменаровић), у Прчању (Верона, Луковић), у Рисну (Ивелић). Оне својим ритмичним фасадама, балконима, истакнутим „виђеницама" и укупним амбијенталним склопом дају бокељским насељима препознатљивост и општу барокну силуету. Крајем XVII в. данашњи изглед добија и которска палата Пима с истуреним тремом у приземљу, који носи пространу камену терасу на првом спрату, док се на другом налази дугачак балкон с оградом од кованог гвожђа.

Барокна скулптура била је у највећој мери везана за архитектуру, како за екстеријер тако и за ентеријер. Највећи део потреба за скулптуром задовољаван је увозом. Поред раскошних олтара од полихромних врста мермера, увози се и други црквени мобилијар, дрвена и бронзана распећа, као и најразличитији предмети уметничког занатства. Три анђела на олтару Госпе од Розарија у жупној цркви у Прчању (1746) рад су венецијанског вајара Ђованија Марије Морлајтера. Од скулптура увезених из Венеције посебну пажњу заслужују дрвена барокна распећа, међу којима је и Распеће (касни XVII – рани XVIII в.) у жупној цркви у Прчању, рад Андреа Брустолона. Бронзано Распеће (XVII в.) које се чува у ризници которске катедрале рад је Ђанлоренца Бернинија.

Неки од венецијанских скулптора боравили су и радили у Боки. Франческо Кабјанка радио је са својим помоћницима почетком XVIII в. више година у Котору. По поруџбини Которана израдио је два велика барокна олтара, за цркве Св. Кларе (1708) и Св. Јосипа у Котору, као и раскошни репертоар скулптура и рељефа у реликвијару катедрале. Кабјанкину скулптуру карактеришу минуциозност израде, наглашени сценски ефекти и грациозност покрета.

Од домаћих клесара тога доба који су радили рељефне портале, грбове, маскероне, круне бунара, украсне конзоле и разну другу архитектонску пластику, познат је по имену једино фрањевац Дезидерије Которанин, који се 1654. потписао на рељефу Богородица са Дететом и светитељима, који се данас налази у которској катедрали.

Успон бокељског поморства и трговине током XVII и XVIII в. одразио се и на барокно сликарство те регије. Добростојећи грађански сталеж повинује се укусу Венеције, где најрадије набавља уметничка дела. У которској катедрали налази се тако олтарска пала са представом Распећа (XVI в.), рад Јакопа Басана, слика на дасци Св. Вартоломеј, Св. Ђорђе и Св. Антонин (XVI в.), рад Ђиролама да Санта Кроче, олтарска пала са представом Св. Урсуле (XVII в.), рад сликара Питера де Костера, и Поклоњење мудраца (XVII в.), рад сликара Михаела Најдлингера. У ризници фрањевачког самостана Св. Кларе у Котору налази се слика Ecce homo (XVI в.), која се приписује шпанском сликару Луису де Моралесу, званом Ел Дивино.

У цркви Св. Матеја у Доброти налази се слика Богородице са Дететом (око 1485), рад Ђованија Белинија, мермерни рељеф Благовести (касни XVII – рани XVIII в.) Ђованија Бонаце, као и слика Св. Николе (1787), рад Пјетра Антонија Новелија. У жупној цркви у Прчању чува се Молитва у Гетсиманском врту (касни XVI – рани XVII в.), рад Доменика Тинторета, Жртва Авељева (касни XVII – рани XVIII в.), рад Антонија Балестре, Распеће (прва половина XVIII в.), рад сликара Ђованија Батисте Пјацете, два портрета бискупа Антона Луковића (XVIII в.), рад Алесандра Лонгија, и Богородица са светитељима (XVIII в.), рад П. А. Новелија.

Изузетну појаву бокељског и приморског барока представља сликар Трипо Кокоља (1661–1713). О његовом животу није сачувано много архивских података. Рођен је у Перасту, а школовао се у Венецији или у Риму. На 68 композиција у цркви Госпе од Шкрпјела Кокоља је приказао у доњим зонама зидова пророке и сибиле, а у горњим зонама и на таваници сцене из живота Богородице. Идејни творац концепта сликане декорације Госпе од Шкрпјела био је Кокољин мецена, надбискуп Андрија Змајевић. Кокоља је осликао и црквицу Св. Ане изнад Пераста, као и унутрашњост Змајевићеве палате у Перасту, зване Бискупија, која је изграђена 1664. У Музеју града Пераста сачуван је један Кокољин аутопортрет.

После пада Млетачке Републике (1797) Бока се, с краћим прекидима, до 1918. налазила под аустријском влашћу. У то време дошло је до опадања поморске привреде у Боки, што је значило и крај златног доба у уметности овог региона. Привредно-поморски центар премешта се у Трст, а бокељске једрењаке замењују пароброди.

У XIX и почетком XX в. у Боки настају јавне и приватне грађевине у средњоевропском маниру. У карактеристичном неовизантијском маниру изграђене су цркве Св. арханђела Михаила у Херцег Новом и Св. Николе у Котору. Црква Св. арханђела Михаила у Херцег Новом подигнута је око 1900. по пројекту архитекте Милана Карловца. Карловац је водио и радове на изградњи которске цркве Св. Николе, која је грађена 1902–1909. по пројекту Ћирила Ивековића.

У духу модернизма подигнуте су у периоду између два светска рата болница „Др Васо Ћуковић" у Рисну и зграда Лучке капетаније у Котору, обе по пројекту Милана Злоковића. Залагањем прчањског жупника дон Ника Луковића, у жупној цркви у Прчању формирана је збирка радова модерних југословенских уметника, међу којима су и Мило Милуновић, Петар Лубарда, Пеђа Милосављевић, Иван Мештровић, Небојша Митрић, Тома Росандић, Сретен Стојановић, Целестин Медовић, Михаило Томић и др.

Драгиња Маскарели

Књижевност. Током средњег века створени су услови за развој писмености и књижевности – Котор је као главна извозна лука Зете и Србије према Италији и Грчкој био отворен за културне утицаје и из залеђа и из прекоморских центара. У средњем веку настају дела у словенским скрипторијумима (у манастиру Иловици на Превлаци 1262. Иловичка крмчија, рукопис рашке редакције), дела на латинском (или пренета на латински), пре и после поделе хришћанске цркве, повеље, легенде (о Св. Трипуну), описи Христових мука (Которски зборник, око 1090), натписи на црквама (краљице Јелене, краља Стефана Уроша на цркви Св. Срђа и Вакха, 1290. и 1318, Св. Луке у Котору, 1195, Св. Шимуна у Тивту, 1316, Св. Јосипа у Котору 1372. и др.).

У XV в. ова област постаје део млетачке провинције са све живљом комуникацијом с културним центрима (Венецијом, Падовом, у коју се одлази на студије), доживљава и прати велику промену с хуманизмом и ренесансом. Средиште књижевног живота постаје Котор. Још од XIV в. има нижу школу, која прераста у озбиљну хуманистичку гимназију; у доба ренесансе у њој предају учени ректори и писци као што су Лодовико де Понте, Вицко Болица; постоје и школе за девојке из властеоских или из грађанских породица и прве приватне и манастирске библиотеке. У град долазе учени Грци после пада Цариграда (1453). Одавде су потицали и штампари, од којих је први Андрија Палташић (друга половина XV в.) штампао у Венецији преко 40 инкунабула.

Први писци хуманисти стварају на латинском (прелаз из XV у XVI в.), а ренесансни песници током XVI в. на италијанском. Први песници су, с мало сачуваних стихова, Бернардо Пима, poeta laureatus (овенчан ловоровим венцем у Риму), Вицко Бућа, који је писао похвалне песме и теолошку прозу, и његов брат Доминко Бућа, познaт по тумачењу седам покајничких псалама (Etimon elegantissimum satisque perutile in septem psalmos penitentiales..., Млеци 1531). Овом времену припада и типично хуманистички спев Ивана Боне (Болице) Descriptio sinus et urbis Ascriviensis (Опис залива и града Котора, 1598) са свим одликама овога жанра (дескрипција, култ родног места, родољубље, мешање легендарне прошлости и савремених збивања). Дело је у целости израз хуманистичке културе.

Ренесансна поезија на италијанском језику, сачувана у објављеним збиркама Ђорђа Бизантија (Rime amorose, Венеција 1532) и најзначајнијег которског песника ове епохе, Лудовика Пасквалића (Rime volgari, Венеција 1549), те у рукописима, показује да ствараоци прате актуелне токове у петраркистичкој поезији: Бизанти као бембиста (с тежњом да слављењем анђеоске лепоте и елегантним изразом поезију врати извору петраркизма), Пасквалић, претежно као следбеник напуљске школе који у канцонијеру прати, потпуно у клишеу, „историју" љубави. Песме су у форми сонета, канцона, мадригала. Которску поезију овога времена у целини је карактерисао наглашено пригодан тон. У другој половини века у литератури су претежније побожне теме и дела богословских писаца Алберта Дујмића, Луке Бизантија и др., који доследним спровођењем одредаба Тридентског концила убрзавају замирање ренесансе.

Барокну књижевност, осим општих одлика, карактерише стварање на народном језику (поезија, драма), иако су се у великом делу прозе задржали латински и италијански, а у XVIII в., на који се протеже, пише се и на француском језику. Друга карактеристика је да Котор више није једини књижевни центар, него то постају и друга места: Пераст, Будва, Прчањ, Доброта. Особеност је и у околности да је на том подручју веома развијена усмена књижевност, што је утицало на развој и одлике одређених књижевних врста. Нема развијене љубавне лирике у оној мери у којој је то карактеристично за барок уопште. Једини прави барокни песнички зборник јесте збирка Жива Болице Кокољића од преко 400 песама (око 60 на народном и преко 340 на италијанском), међу којима су и љубавне са свим стандардним темама, мотивима и стилским одликама сејчентистичке лирике. Љубавне песме на италијанском певао је Будванин Крсто Ивановић. Пригодна поезија прати пре свега локална збивања: успехе појединаца (у част проглашења А. Змајевића за барског архибискупа и примаса „краљества Сервије", у славу избора Вицка Змајевића за задарског архибискупа и сл.), представнике млетачке власти (посете провидура и которске кнежеве), породична славља, обичаје (покладна поезија с краја XVIII и чак првих година XIX в. Будванина Антуна Којовића), смрти угледних личности и сл.

Међу пригодним песмама најзначајније су посланице јер се у њима одсликава и дух књижевног живота (Ж. Болица Кокољић их је измењивао са суграђанима и са пријатељима и писцима из друге средине; А. Змајевић је опевао у виду посланице под називом Словинска Дубрава земљотрес из 1667, с наглашеним родољубивим тоновима исказаним осећањем „словинства"). Епске песме опевају локалне историјске догађаје: опсаде Пераста (Иван Крушала, Пјесан од боја перашкога), борбе с Турцима око Рисна, Херцег Новог, Котора, с гусарима (И. А. Ненадић, Шамбек сатарисан...) и углавном подражавају десетерачку народну епику. Ове теме су заступљене и у историјским спевовима (Ж. Болица Кокољић, Подухват скадарског паше Мехмеда Варлачија који се дуго борио против Котора, 1657; А. Змајевић, Перашки бој, рукопис изгубљен).

Лирска поезија је такође претежно локалног карактера (песмарице добротских помораца). Сатире и пасквиле, као и духовни и хагиографски спевови (неколико о блаженој Озани, насталих у XVII и XVIII в. анонимног песника, В. Болице Кокољића, В. Дудана, Д. Цецића), употпуњавају жанровски и тематски барокно песништво. Драмски писци су углавном посвећени религиозним темама (Христовој муци, плачу Мајке Божје) и у оригиналним делима и у прерадама и парафразама (И. А. Ненадић). Неки од њих су стварали ван свога краја: Будванин Крсто Ивановић, већи део живота у Верони и Венецији, има пет опсежних либрета на италијанском за мелодраме, извођене у италијанским позориштима.

У другој половини XVII в. настао је и један ораторијум, непознатог аутора, Бој Кнеза Лазара и зла сврха Милоша Ковиљића. Барокна проза била је веома богата. У XVII и XVIII в. настао је низ типично барокних мемоарских и историографских дела, анала и биографија, у којима су се, према маниру тога времена, мешали ови жанрови на граници литературе и преплитали разни извори, од усменог предања, епике, народних приповедака, легенди, до црквених историја и познатих историографских дела. Уз много произвољности, нејасноћа, мистификација и дигресија, сва ова дела су ипак у мањој или већој мери историјски заснована и у њима се сачувало богато сведочанство о животу и духовној култури овога подручја (К. Ивановић, Летопис Будве, Историја правовјерне лиге против Турака; Т. Цизила, Златни во; А. Змајевић, Љетопис црковни; Ј. Баловић, Перашка хроника; К. Мазаровић, Биографије Мазаровића; Д. Мартиновић, Биографије... и др.).

Злата Бојовић

ЛИТЕРАТУРА: С. Вуловић, „Попис народних бокешких списатеља и њихових дјела", Први програм Ц. К. Државне Велике гимназије у Котору за 1872/73, Дубр. 1873; за 1878/79, Задар; Ђ. Стратимировић, „О прошлости и неимарству Боке Которске", Споменик СКА, 28, 1895, 2, 26; M. Rešetar, Die serbocroatische Betonung südwestlicher Mundarten, Wien 1900; С. Накићеновић, Бока – антропогеографска студија, Бг 1913; В. Марковић, Православно монаштво и манастири у средњевековној Србији, Ср. Карловци 1921; Т. К. Поповић, Херцег-Нови: историјске биљешке: 1382–1797, Херцег Нови 1924; Опћи шематизам Католичке цркве у Југославији, Сар. 1939; Ј. Радонић, Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века, Бг 1950; Н. Луковић, Бока Которска. Културно-историски вођ, Цт 1951; Б. Ж. Милојевић, Бока Которска, Бг 1953; Годишњак Поморског музеја у Котору, Котор 1953–2008; Споменик САН, 1953, CIII; 1956, CV; З. Бешић, Геолошки водич кроз Народну Републику Црну Гору, Тг 1959; Историја Црне Горе, I, Тг 1967; Материјали IV, VII конгрес археолога Југославије, Херцег Нови 1967, Бг 1968; И. Пушић, „Археолошки локалитети и стање археолошке науке у Боки Которској", Бока, 1969, 1; Бoкa, зборник радова из науке, културе и умјетности, Херцег Нови 1969–2009; Историја Црне Горе, II, Тг 1970; Д. Поповић, А. Стерниша, Флора и вегетација Херцегновског подручја, Херцег Нови 1971; М. Парович Пешикан, „Иллирийские поселения на территории Боки Которской", Ville et campagne dans le sud-est européen depuis l' antiquité jusqu'à la fin du XIX^e siècle (aspects sociaux, économiques et culturels), Athénes 1972; Опћи шематизам Католичке цркве у Југославији, Зг 1974; М. Милошевић, Г. Брајковић, Поезија барока, Тг 1976; Ф. Ђаконовић, „Еколошке карактеристике приобалног дела унутрашњег Бококоторског залива", ГШФ, 1977, 52; Проза барока, Тг 1978; Р. Ковијанић, Которски медаљони, Бг 1978; К. Јиречек, Историја Срба, I–II, Бг 1978; Д. Медаковић, Манастир Савина. Велика црква, ризница, рукописи, Бг 1978; М. Паровић Пешикан, „Археолошка истраживања у Боки Которској", Старинар, 1977–1978, XXVIII–XXIX, Бг 1979; М. Паровић Пешикан, „Неколико античких грађевина из Боке Которске", у: Материјали, технике и структуре предантичког и античког градитељства на источном Јадранском простору, Зг 1980; М. Злоковић, „Библиографија културно-историјских споменика Боке Которске", Бока, 1986, 18; Ј. Ђ. Марковић, Енциклопедијски географски лексикон Југославије, Сар. 1990; М. Пантић, Књижевност на тлу Црне Горе и Боке Которске од XVI до XVIII века, Бг 1990; С. Пејовић, „Библиографија радова о бароку у Боки Которској", Годишњак Поморског музеја у Котору, 1991–1992, XXXIX–XL; П. Ивић, Српскохрватски дијалекти. Њихова структура и развој. Прва књига. Општа разматрања и штокавско наречје, Ср. Карловци – Н. Сад 1994; С. Мијушковић, Которска морнарица, Тг 1994; Д. Радојичић, Крајина новска у судару свјетова, Бг 1994; Ј. Марковић, М. Павловић, Географске регије Југославије (Србија и Црна Гора), Бг 1995; Ч. Марковић, Р. Вујичић, Споменици културе Црне Горе, Н. Сад – Цт 1997; П. Буторац, Развитак и устрој перашке опћине, Пераст 1998; Котор за самовладе (1355–1420), Пераст 1999; Бока Которска у 17. и 18. вијеку, Пераст 2000; Б. Фуштић, Земљишта Црне Горе, Пг 2000; Историја српског народа, Бг 2000; М. Врзић, „Антички путеви и комуникације на подручју Боке Которске са краћим освртом на убикацију Агрувијума", у: Грбаљ кроз вијекове, Котор 2001; Ј. Вукмановић, Паштровићи, Пг 2002; Б. Радоичић, Географија Црне Горе – друштвена основа и регије, Пг 2002; Б. Ковачек, Црногорске и приморске теме у првих сто бројева Летопсиа Матице српске, Н. Сад 2003; М. Милошевић, Поморски трговци, ратници и мецене, Студије о Боки Которској XV – XIX стољећа, Бг–Пг 2003; С. Петковић, Културна баштина Црне Горе, Н. Сад 2003; И. Стјепчевић, Архивска истраживања Боке Которске, Пераст 2003; М. Врзић, „Археолошка истраживања у Боки Которској као једини одговор на нека постављена питања", Бока, 2004, 24; Г. Комар, Херцег-Нови. Историја новска од искона до пада Венеције, Бг – Херцег Нови 2004; Г. Новак, Јадранско море у сукобима и борбама кроз стољећа, II, Од 1409. године до Другог свијетског рата, Сплит 2004; К. Натек, М. Натек, Државе света, Бг 2005; Л. Блехова Челебић, Хришћанство у Боки 1200–1500, Пг 2006; С. Брајовић, У Богородичином врту. Богородица и Бока Которска – барокна побожност западног хришћанства, Бг 2006; Група аутора, Историјски лексикон Црне Горе A–Црн, Пг 2006; Просторни план подручја посебне намене Морско Добро, Котор–Пг 2007; Г. Комар, Српска православна црква у Херцег-Новоме, Херцег Нови 2007; Херцеговина у Боки. Темељи модерног Херцег-Новог, Херцег Нови 2007; М. Милошевић, Бока Которска, Бар и Улцињ од XV до XVII вијека, Пг 2008; В. Ивелић, Поморски живот на једрењацима и паробродима, Херцег Нови – Пг 2009; Г. Ж. Комар, Бока Которска. Ћирилски споменици 17, 18. и 19. вијека (acta serbica) мјешовита грађа (1608–1917), Херцег Нови 2009.

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)