Д.

Језгро средњовјековног Д. била је тврђава саграђена на брду висине око 170 м са лијеве стране долине ријеке Босне која је контролисала главни путни правац. Западно од ње настала је источњачка чаршија са мрежастим распоредом улица. Југозападно од ње по долинској страни формиран је дио насеља са линеарним распоредом улица. Послије анексије 1878. град се проширио и по дну долине Босне, а послије II свјетског рата, као модерно насеље са широким, правим и решеткасто распоређеним улицама, он заузима већи дио алувијалне равни високе око 145 м. Послије велике поплаве из 1964. нижи дијелови равни заштићени су од поплава насипом. Главна улица новог дијела града повезује мост преко Босне са старим дијелом града. Нова пруга и велика жељезничка станица су на десној обали ријеке. Велика индустријска зона формирана је јужно од новог дијела града у предграђу Усора. Године 1991. општина Д. је имала површину од 684 км^2^ и обухватала је 73 насеља у којима је живјело 102.549 становника.

М. Живковић

Средњовековно градско утврђење подигнуто је на купастом брегу изнад леве обале реке Босне, крај ушћа Спрече, на месту где су се спајали путеви који су водили долином ових река. Варош (подграђе) Д. простирала се на десној обали Босне. Д. је био једно од утврђења у одбрамбеном систему дуж тока реке Босне, који су у узводном делу чинили град Високи, као и утврђења Врандук и Маглај, а низводно Добор. Пут долином Спрече повезивао је Д. са „земљом" Соли, истоименим тргом (данашња Тузла) и Подрињем. У току археолошких истраживања откривено је да се у Д., током XII--XIII в. налазило мало властеоско утврђење, којe је затим ојачано изградњом бедема са главном кулом у средишту. На бедемима који образују неправилну троугаону основу утврђења само према југу је првобитно била истурена једна већа полукружна кула. Око овог основног утврђеног језгра у каснијим раздобљима били су дограђени спољни бедеми са капи-кулом. Д. је 1408. освојио угарски краљ Жигмунд Луксембуршки (1387--1437) и град је касније остао под управом угарских банова Усоре. После турског освајања Д. се помиње као један од шест градова у обновљеном „Босанском Краљевству" под османском управом (1465--1476). Према османским изворима, Д. су предали кнез Иваниш и кнез Стипан, након чега је укључен у састав нахије Маглај. После Пожаревачког мира 1718, Д. је седиште капетаније, пограничне области Османског царства. У тврђави се све до 1851. налазио диздар са војном посадом, а постојао је и добро чувани затвор.

Ј. Мргић

ЛИТЕРАТУРА: Ћ. Трухелка, Наши градови, Сар. 1904; Ђ. Мазалић, „Винац и Добој", ГЗМС, 1958, XIII; Б. Белић, Добој: град и околина, Добој 1960; З. Кајмаковић, „Стари град Добој -- конзерваторски радови 1962. године", НС, 1964, 9; Ј. Марковић, Географске области Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, Бг 1966; Ј. Мргић, Северна Босна (13--16. век), Бг 2008; Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља, Бг 2010.