ДЕВОЈАЧКИ САНДУК

ДЕВОЈАЧКИ САНДУК, ковчег, шкриња, спремиште за ствари начињено од дасака, правоугаоног облика са поклопцем, који је у традиционалној руралној и урбаној култури био важан део покућства. По свом културном значењу посебно се издвајају сандуци у којима су девојке чувале своју спрему, те су отуда такви сандуци називани д. с. Обичај је био да се женска деца од познијег детињства усмеравају на припремање своје „девојачке спреме -- рува" за свог будућег мужа и себе, а коју ће понети са собом када се удају. Спрема је садржавала и дарове за породицу будућег мужа. У неким крајевима Србије било је уобичајено да девојка породици будућег мужа показује свој д. с. како би показала да је спремна за удају и да је вредна. Пуним д. с. родитељи су приликом наводаџисања или прошевине показивали да су довољно имућни да могу да удају своју ћерку. У неким крајевима (нпр. у Војводини) обичај је био да свекар неколико дана пред свадбу донесе сандук који породица девојке треба да напуни спремом, а ако то не може да учини, породица је бивала осрамоћена. Величина и лепота д. с. биле су средство исказивања друштвеног и економског статуса девојчиних родитеља. На сам дан свадбе или неколико дана пред свадбу д. с. је преношен у момкову кућу. На тај начин, преносећи своју имовину, девојка је симболички раскидала везу с родитељима и успостављала везу с породицом свог мужа. У обичајноправним условима традиционалне културе, где је већина имовине колективна (задружна, породична), д. с. је био лична имовина жене, њена прћија, „особац". Д. с. је стајао у соби где се спавало или у вајату. У задружним породицама било је уобичајено да има више д. с., онолико колико их је жена удајом доносила. Жена је њиме располагала слободно, а по правилу је наслеђиван по вертикалној линији где су предност у наслеђивању имале кћери. У случају прекида брака у којем није било деце жена је свој сандук узимала са собом. То значи да сам д. с. није био део мираза. Сходно економском стању девојчине породице, сандуци су могли били сасвим једноставни, израђени од грубих тесаних дасака, преко оних украшених плитким урезима најчешће геометријске орнаментике и оних с поклопцем на две воде (сандуци у облику саркофага, кобилани), до сандука врхунске занатске израде украшених израженим дуборезом, инкрустацијом или осликавањем с више боја. Једноставније сандуке нису израђивале праве занатлије, док су занатски израђивани сандуци куповани на саборима, сајмовима, вашарима и пијацама или су, по захтеву, доношени из великих занатских центара (Дубровник и други приморски градови, Коњиц, Охрид, Коморан). Током XX в. развила се и у самој Србији занатска израда квалитетних и богато украшених сандука. За Војводину су карактеристични бојени сандуци, док су за остале делове Србије карактеристични сандуци украшени плитким урезима и једноставним бојењем. У градовима су били уобичајени сандуци украшени пуним дуборезом, инкрустацијом, комплексним бојењем са штампаним апликацијама.

ЛИТЕРАТУРА: В. М. Ивановић, „Збирка ковчега Етнографског музеја у Београду", ГЕМ, 1958, 21; В. Милутиновић, „Орнаментисани сандуци у Војводини", РВМ, 1959, 8; Н. Павковић, „Етнолошка концепција наслеђивања", Етнолошке свеске, 1982, 4; Г. Милетић, „Колекција сандука Етнолошког одељења Музеја у Смедереву", РМВ, 2004, 46.

М. Матић