ДРЖАВА

ДРЖАВА, неприкосновени монопол физичког насиља над омеђеном територијом и становништвом, који је у стању да издаје заповести и изнуди одговарајућу покорност, што је показатељ њене делотворности. Стога д. постоји све док постоји надмоћна сила која носи њено име. Свака дуговечна д. се, међутим, не појављује само као гола сила него и као законима уређена власт. Позакоњење силе значи њено подвргавање унапред прописаним правилима, чиме се отклања крајња арбитрарност властодржаца и потпуна непредвидљивост њихових аката. Напослетку је потребна и легитимност која надилази законитост и најпре представља исправан начин стицања и вршења државне власти, према унапред утврђеним правилима (процедурална легитимност), а потом и садржинску исправност важећих закона са становишта отеловљења и испуњења основних вредности, као што су опште добро, слобода и правда.

Д. се не само током историје него и у сваком појединачном случају најпре појављује као надмоћна сила, потом као законита власт и напослетку као легитимна заједница. То је управо Александар Пасерин д'Антрев уверљиво објаснио: „како се сила најпре озакоњује као власт, а потом постаје легитимна као ауторитет". У тренутку настанка све д. су један квантум физичке силе -- оно што је Макијавели назвао forza di stato. То је сила која постоји независно од било које појединачне воље и која је кадра да издаје заповести и изнуди одговарајућу покорност. Отуда је постојање или непостојање д. превасходно чињеничко питање. Д. постоји уколико располаже неприкосновеним монополом силе над одређеном територијом. Тако се, рецимо, 1992. новоуспостављена д. Босна и Херцеговина одмах распала, иако је добила међународно признање, јер није располагала одговарајућом силом да изнуди покорност оних грађана који су је оспоравали. А негдашња Југославија је престала да постоји зато што је такву силу изгубила. Другим речима, д. постоји све док постоји сила која носи њено име.

Најдубљи траг у оваквом политичком реализму у поимању д. оставио је Макијавели. Њему се приписује не само радикално раздвајање правде и државе, етике и политике, него и заслуга за увођење новог, савременог имена д. у западноевропске језике. На почетку свог Владаоца Макијавели каже: „Све д. (tutti gli stati), све владавине којима се управљало и управља људима, биле су и јесу или републике или монархије." Реч stato користила се за означавање д. и пре Макијавелија, тако Данте Алигијери слободну д. (stato) супротставља тиранији. Али је тек са Макијавелијем овај нови назив за генерички појам д. почео да се користи. По Макијавелију, уопште се не може владати без надмоћне силе. „Владати" -- вели Макијавели -- „не значи ништа друго него с поданицима поступати тако да ти они не могу или не смеју наудити." Притом се владалац суочава и с непријатељством моћних суседних д. које се не може предупредити без одговарајуће силе. Отуда без добре војске и ваљаног унутрашњег поретка нема добре д. Или, како је то Макијавели закључио: „Главни темељи свих владавина, како нових тако и старих или мешовитих, јесу добри закони и добра војска." Али је војска значајнији чинилац који одређује и саму природу закона, „пошто не може бити добрих закона где нема добре војске, а где су добре војске треба да има и добрих закона". Штавише, где има добре војске, ту може бити и слободе.

По другој замисли д. није само надмоћна сила него и правна свеза и владавина закона. Када је на прагу новога доба (1656) Џејмс Харингтон суочио своје савременике с избором између владавине људи (empire of men) и владавине закона (еmpire of laws), он је само изнова поставио оно вечно питање којим су се темељно позабавили антички мислиоци. Први је био Платон, који је у својим кључним дијалозима -- Држави, Државнику и Законима -- давао различите одговоре на ово далекосежно питање. У Држави се залаже за неограничену владавину неколицине најбољих филозофа, који оличавају јединство апсолутног знања и апсолутне истине, а који су слободни од било каквих закона, пошто је њихова воља највиши закон. Државник представља почетак озбиљне сумње у могућност остварења Платоновог идеала првога реда -- владавине филозофа краљева. Но како се тешко могу наћи људи који би располагали апсолутним знањем, онда, по његовим речима у Законима, треба изабрати идеал другога реда -- владавину закона. За разлику од Платона, Аристотел није веровао да је владавина закона само други по реду добар облик д. кад већ прва алтернатива није могућна. Много је боље да врховна власт припада мудро састављеним законима, јер закон је правило без страсти, а свака људска душа, напротив, мора да их има. Римско политичко и правно искуство најбоље је изразио Цицерон када је рекао да је „д. ствар народа" (res publica res populi). „Али народ" -- додаје Цицерон -- „није сваки скуп људских бића који је сабран на било који начин, него оно мноштво које повезује сагласност у погледу права (consensus iuris) и ортаклук зарад опште користи (utilitis communione societatus)." Д. је, дакле, consensus iuris (сагласност у погледу права, пристајање на право), то јест превасходно правни феномен. Право, међутим, није само свеза која д. као политичку заједницу држи на окупу, него и најважнији чинилац њене чврстине, постојаности и ваљаности. Цицеронова дефиниција д. није, међутим, само строго правна нити је Цицерон под законима подразумевао било каква правна правила независно од њихове садржине. По њему су право (ius) и правда (iustitia) нераздвојно здружени, па се ни д., као правна организација не може замислити без правде. У светлости оваквог здруживања права и правде, Цицеронова изрека за д. consensus iuris може се схватити не само као „сагласност у погледу права" него и као „сагласност у погледу правде".

Свођење д. и њене власти на правни феномен до краја је довео Ханс Келзен. Док су старији писци и те како уважавали државну власт као неоспорну чињеницу, а једино су настојали да је ограниче законом, односно правом, Келзен је покушао да укине сваки дуализам између д., као друштвене и политичке појаве, и права као нормативног поретка. Притом је изричито признао да о д. расправља „са чисто правног гледишта" и да га она једино занима као правни феномен или, још тачније, као својеврсно правно лице. Тако схваћена, „д. је заједница која је створена државним (за разлику од међународног) правним поретком. Д. као правно лице је персонификација те заједнице или државно правног поретка који сачињава ту заједницу". Највећи приговор оваквом поистовећивању представља очигледна чињеница да је д. принудна организација која располаже монополом силе. Келзен не оспорава ову чињеницу, али и њу доводи у склад са својом правном дефиницијом д. Пресудна улога д. је регулисање употребе силе, али је то истовремено и једно од битних својстава права. Притом сила у праву има карактер основног а у д. изведеног својства. Или како је то Келзен закључио: д. је принудни поредак, а тај принудни поредак јесте право. Келзен дефинише д. и као правну личност, али у једном ограниченом смислу који се обезбеђује урачунавањем, односно приписивањем појединих људских радњи д. Да би се разликовале људске радње које су државни акти од оних које то нису, д. се мора замислити као жариште у којем се сустичу различити људски поступци. И само оне радње које се сабирају у тој заједничкој тачки сматрају се државним актима, а они који те радње врше државним органима. Правна личност д. је, дакле, једна правна конструкција којом се акти државних органа доводе у везу с јединством правног поретка који прописује и уређује те акте. „Д. као личност" -- закључује Келзен -- „није ништа друго до персонификација тог јединства."

Нема никакве сумње да је сила у основи сваке д. и њене власти, независно од облика њеног поретка и његове прихватљивости, односно ваљаности. Али сама сила није довољан titulus (разлог, основ) за власт над поданицима. Поред тога што д. мора бити и надмоћна сила, начин стицања и вршења државне власти морају бити у складу с одговарајућим идејама правде, слободе и општег добра, које тој власти дају легитимност. Овако схваћену легитимност наговестио је још Аристотел када је као „доказ да је д. добро уређена" навео чињеницу да „народ од своје воље остаје у том државном поретку", па у њему нема „ни побуне достојне помена ни тирана". А. де Токвил је проницљиво запазио да се ваљаност државног поретка нарочито испољава у одговарајућим формама стицања и вршења власти, па се отуда сви тирани и узурпатори веома труде да привид таквих форми по сваку цену очувају. Легитимност би, дакле, била ваљаност државне власти, односно исправност (морална и свака друга) њеног стицања и вршења, што код поданика ствара дужност (не само правну него и моралну) да се таквој власти покоравају. Легитимност је уско повезана и с природом обавезе поданика на послушност државној власти. У начелу, поданици су дужни да се покоравају само оној власти која је на ваљан начин успостављена и стечена и која се на исправан начин врши. А ваљаност се процењује не само са становишта пуке законитости, од које се иначе увек полази, него и са метаправног становишта које укључује одговарајуће вредности као што су правда, слобода и опште добро.

Правда је први, а можда и најважнији чинилац легитимности. Правда у д. најпре доводи до реда и мира, а потом, ако је среће и радиности, и до благостања, који наводе поданике да се од своје воље, а не под присилом, покоравају налозима легитимних државних власти. Ред се, наравно, може завести и огњеним мачем, како то чине завојевачи и тирани, али је то ред без слободе и, што је нарочито важно, без правде, тако да не може довести ни до чега доброг онима зарад којих се заводи. Вредност праведног реда лако се може доказати, нарочито ако се под правдом, према Улпијановој изреци, подразумева упорна и непрекидна воља да свако добије своје право. „Правда држи земљу и градове" -- каже наш народ. Тиме се с дескриптивне дефиниције д. као надмоћне силе, односно власти која је уређена правом, прелази на прескриптивну дефиницију која д. даје вредносно одређење. Правду као битну потребу д. посебно је истицао Аристотел. Она није нешто што се споља намеће човеку, него је у најдубљем складу с његовом природом и помаже човеку да постигне оно савршенство које је инхерентно његовом бићу. То исто се може рећи за ваљану, праведну д. која представља заједницу у најдубљем складу с људском природом.

Пошто је сила незаобилазни, а по многима и главни елемент д., одмах се поставља питање како се она може довести у склад са човековом слободом која д., као политичку заједницу, може учинити легитимном. С овим пресудним питањем суочио се и Жан-Жак Русо када је у Друштвеном уговору поставио следећи задатак: „Наћи један облик удруживања који би бранио и штитио свом заједничком снагом личност и добра сваком члану друштва и кроз који би свако, удружен са свима, ипак слушао само себе и тако остао слободан као и пре". По Русоу, човек је слободан уколико се покорава законима које је сам донео. Д. у којој се закони на такав начин доносе јесте д. слободе. Имануел Кант је такође покушао да да одговор на слично питање: како се може легитимно применити сила на човека чија је бит у слободи самоодређења? То се може учинити само ако се грађанско стање које се успоставља стварањем д., заснива на следећим априорним начелима: законској слободи сваког човека да се потчини само оном закону за који је дао свој пристанак; грађанској једнакости сваког припадника д. која се исказује у његовом праву да као вишег призна само онога кога може правоваљано да обавеже; грађанској самосталности која се огледа у чињеници да грађани у погледу своје егзистенције и одржавања не зависе од туђе самовоље.

К. Чавошки

Као основни институт политичког система који успоставља и регулише социјалне норме и правила живота помоћу закона, д. остварује управљање друштвом, заштиту његове економске и социјалне структуре, неутралисање социјалних противника на одређеној територији, поседујући монопол на закониту употребу физичке силе. Д. има право да у име целог друштва остварује унутрашњу и спољашњу политику, искључиво право да издаје законе и правила обавезне за целокупно становништво одговарајуће територије, да установљава, прикупља дажбине и др. Д. се класификују према формама владања и формама уређења основних института политичке власти. Према форми владања, која подразумева организацију власти а карактерише је формални извор власти, оне се деле на монархијске (извор власти је једно лице -- монарх) и републиканске (извор власти је народ). Родоначелник ове класификације, Монтескје, додаје и деспотију, у којој се не влада на основу закона, као у монархији и републици, него искључиво по личној вољи владара (деспота). С гледишта државног уређења држава може бити унитарна (држава је јединствена целина, сачињена од административних јединица), федерација (савез правно релативно самосталних државних ентитета -- држава, република, кантона итд.), конфедерација (државноправни савези). Историјски посматрано, већина држава била је унитарна, као што је и данас случај. У федерацији суверенитет припада савезној (федералној) држави, али су пуномоћја (надлежности) подељена између Федерације и њених субјеката федералним уставом. У савременом свету има тек 27 федеративних д. (укључујући ту и Босну и Херцеговину, иако је Дејтонски споразум и Устав БиХ не дефинишу као федерацију). Федеративне државе су најчешће засноване на националном принципу, иако има и другачијих примера (САД, делом и Руска Федерација). Ако субјекат федерације има право изласка из савеза и ако је субјекат међународног права, онда се федерација означава као „мека" (такав је био СССР, који је уз то пример „матрјошечне" федерације са више нивоа, чији су субјекти, конкретно Росијска и Закавкаска републике, и сами били федерације). Федерације се у савременом свету сматрају за достигнућа демократије и гаранте успешнијег и ефикаснијег економског развоја. Таквој слици доприноси чињеница да су федерације неке од највећих и најразвијенијих држава (САД, Немачка, Канада, Русија, Индија, Бразил, Аустралија, Швајцарска). Међутим, има и веома успешних унитарних држава (Кина, Велика Британија, Јапан, Шпанија, Француска, Холандија), тако да облик државног уређења сам по себи не опредељује успешност државе. Унитарне државе карактерише одсуство било каквих државних форми с елементима суверености осим саме д., а административно-територијалне јединице у њеном саставу (области, рејони, губерније и др.) потчињавају се јединственим централним органима власти.

Д. има многобројне унутрашње и спољашње функције. Унутрашње су: заштита постојећег начина производње, економског и социјалног система, неутралисање класних противника, управљање економијом и регулисање привредне активности, очување друштвеног поретка и одржавање дисциплине, регулисање социјалних односа, културно-васпитна, информациона и идеолошка функција итд. Спољашње функције су: одбрана интереса д. на међународној сцени, обезбеђење одбране, или пак војне и политичке експанзије у односу на друге д., развијање узајамно корисне сарадње с другим д., учешће у решавању локалних и глобалних међународних питања, развој разних форми међународних интеграција и учешће у међународној подели рада. Остваривање ових функција савремене д. реализују преко три гране власти: законодавна, судска и извршна (управна, или административна), сходно доктрини поделе власти (Далисон), насталој у Енглеској у XVII в. у току буржоаске револуције. Законодавна власт припада парламенту (и у парламентарној монархији и у републици), који доноси законе као опште прописе којима се уређују поједине области друштвеног живота. Поред закона, међутим, прописе (уредбе) може да доноси и извршна власт, која припада или једној особи (монарх или председник) или влади. Подела власти на три гране не значи њихову апсолутну независност једне од других, него пре свега да свака грана власти треба да има своје посебне органе, а у њиховом постављању друге власти не смеју имати учешћа, као и да ниједна грана власти не треба да се меша у послове других грана.

Економске функције д., тј. улога д. у економији, предмет су спорова у економској и друштвеним наукама који трају практично од самог настанка економске науке, а нарочито су интензивирани у последњим деценијама, после слома централно-планских привреда и успона неолибералне доктрине. Широк спектар мишљења налази се између два екстрема: с једне стране је став који подржава слободно тржиште и сматра да д. треба да буде „минималистичка" и да се ангажује само у областима одбране, заштите својинских права и инфраструктуре; с друге стране је становиште по којем тржишта треба маргинализовати (или чак укинути) а целу економију препустити координацији путем централног (државног) планирања. Између ових крајњих мишљења крећу се теоријска разматрања и практична искуства широм света. Као разлози за и против државне интервенције истичу се, у домену економске аргументације, неуспеси тржишта и неуспех д. У оквиру првих неспорним се сматрају екстерналије и јавна добра, иако значајан део јавних добара заправо постаје такав политичком одлуком (дакле, одлуком д.), док је несавршена конкуренција (монополи и олигополи) предмет несагласности, како на теоријском нивоу, тако и у пракси државне интервенције (регулативе). Противници државне интервенције сматрају да неуспеси тржишта не значе да ће д. бити у могућности (или чак да ће желети) да их исправи, а да су трошкови неуспеха д. већи од трошкова неуспеха тржишта.

Независно од теоријских контроверзи, улога д. у привредном животу непрестано се повећава, при томе и у земљама које званично следе неолибералну или у прошлости сличне доктрине. До XIX в. државна потрошња била је мала, пошто је д. обављала мали број активности, да би крајем тог века у развијеним земљама достигла величину од око 10% БНП, а у наредних стотинак година забележила је енорман раст (табела). Уплив д. у привредне токове заправо се не може измерити само величином њене потрошње, с обзиром на то да велик део те потрошње чине средства која она сама не троши него их преноси из једног дела економије у други.

Уплив д. у економске токове остварује се у веома широком распону њених надлежности: одбрана, јавни ред, државни поредак, инфраструктура, образовање, здравство, истраживање, пензије, накнаде за незапосленост, дечја заштита, социјална давања сиромашнима, услуге у области културе итд. За финансирање ових надлежности, као и служби које их реализују, д. обезбеђује средства разним фискалним инструментима. Поред тога, она утицај на привреду остварује и другим мерама и механизмима економске политике, као што су монетарна, спољнотрговинска, политика курса националне валуте и др. За обављање својих функција (сопствену потрошњу, односно функционисање државних органа, и за прерасподеле) д. су потребна одређена средства, чијим се формирањем, распоређивањем и коришћењем бави посебна дисциплина -- државне или јавне финансије. Поред д. субјекти јавних финансија су и друштвене организације и установе које остварују јавне, друштвене функције за чије извршавање су потребна финансијска средства. Д. се првенствено финансира из буџета, као годишње пројекције њених прихода и расхода. Приходна страна пројектованог буџета опредељена је фискалним механизмима и стопама захватања д. (пореске, царинске стопе и сл.), а њено остварење зависи од привредних кретања у току године. Расходна страна пројектује се у складу с потребама и циљевима економске политике. Пошто се буџет усваја као закон, расходна страна се мора реализовати, тако да се у зависности од кретања на приходној страни по правилу појављује буџетска неравнотежа -- суфицит или (чешће) дефицит. Тиме се нарушава уравнотеженост буџета, што је био један од главних циљева економске политике све до Велике кризе 1929--33. После кризе, и нарочито после II светског рата политика уравнотеженог буџета је напуштена. Разлози су били циклична кретања привреда развијених земаља, односно потреба спречавања појаве криза и елиминисања њихових негативних последица, као и потреба обезбеђења привредног раста. Пројектовање буџетског дефицита захтева и планирање његовог покрића. При томе, д. мора водити рачуна да дугорочно планирање буџетског дефицита води прогресивном расту јавног дуга, што отежава остваривање других циљева економске и социјалне политике. За покривање буџетског дефицита, односно јавног дуга, д. користе неколико могућности. Најједноставнија је (додатно) задуживање из домаћих извора (од становништва и привреде, на пример издавањем обвезница) или у иностранству. Друга могућност је емисија новца (штампање новца без покрића), што је по правилу праћено инфлацијом и претвара се у инфлаторно опорезивање. Најзад, трећа могућност је најнепопуларнија и њој се прибегава само у изузетним околностима, као што су револуције, ратови и сл. -- проглашење мораторијума на отплату (дела или целог) дуга. За разлику од банкротства физичког лица или предузећа, у случају државног банкрота не примењује се одговарајуће законодавство, изузимајући случај мораторијума према страним повериоцима, када се примењују норме међународног права. Пример новијег делимичног државног банкротства је отказивање плаћања државних дугова у Руској Федерацији 1998, познатo као Дефолт: 17. августа те године руска влада објавила је отказ исплата државних обвезница с роком доспећа 1999. и увела 90-дневни мораторијум на исплате иностраних кредита руских банака и фирми, укључујући исплате по форвардним уговорима. Мораторијум (државни банкрот) доводи до нарушавања кредибилитета државе, и на унутрашњем и на спољном плану, а доводи и до низа с тим повезаних негативних последица.

Р. Буквић

Средњовековна д. Елементе државности Срби су донели из прадомовине, одакле су дошли под вођством наследног кнеза. Током раног средњег века они су формирали пет ранофеудалних д.: Србију на простору између Врбаса и Дрине и Саве и Динарида, као и четири приморске д. -- Паганију од Цетине до Неретве, Захумље од Неретве до Дубровника, Травунију од Дубровника до Котора и Дукљу од Котора до кастела Драча. Све су имале своје локалне династије са титулом кнеза, изузев Травуније чији је владар носио титулу жупана. Оне су у периоду од VIII до X в. биле на различитим ступњевима државности и независности од Византије, за коју су оне биле само архонтије. Њихов значај је варирао током овог периода, али је у IX и првој половини X в. највећи значај имала Србија, која је почетком X в. уз себе ујединила Травунију и Паганију. На њеном челу се налазио кнез из династије Вишеславића из које се као најзначајнији кнезови издвајају Властимир (око 820. до око 850), Мутимир (око 850--890), Петар Гојниковић (892--917). Ова д. је 924. била поражена од Симеонове Бугарске и тек после његове смрти успео је да је обнови кнез Часлав Клонимировић (928 -- око 950) који је и последњи владар династије Вишеславића, а погинуо је на Сави у сукобу са Мађарима. Током овог периода Захумље је у време владавине кнеза Михаила Вишевића (912 -- око 930) било у једном периоду независно.

У време Самуилове д. јавља се и први кнез у Дукљи Јован Владимир, који је 998. морао да призна Самуила за свог сизерена. Њега је мучки погубио наследник Самуила Јован Владислав 1016. Српска државност је сведена на најмању меру после освајања цара Василија II Бугароубице 1018. Србија се као д. више не помиње, а на место ње се појављују Рашка и Босна као део Рашке. Током XI в. вођство у изградњи д. преузима Дукља под династијом Војислављевића, чији оснивач кнез Стефан Војислав је Дукљу и ослободио од власти Византије (1042). Његов син и наследник Михаило је 1077. добио краљевску круну од папе и тако заокружио дукљанску државност. У време цара Манојла Комнина, дукљански владар је поново сведен на титулу кнеза. У целом овом периоду унутрашња управа, у свим српским земљама, заснивала се на владару и његовом двору, а локална управа је почивала на жупанима.

Са слабљењем Дукље, после смрти краља Бодина (1101), почиње да јача Рашка која преузима вођство у борби против Византије. На челу ове д. налазио се Вукан, са титулом великог жупана. Династија Вукановића је целу своју владавину (1101--1163) провела у борбама са Ромејима у којима се ослањала на Угарску. Овој династији је крај учинио цар Манојло Комнин, који је 60-их година на власт у Рашкој довео њихове рођаке -- великог жупана Тихомира и његову браћу. Тада су настале промене у унутрашњој управи јер су за владареву браћу формиране удеоне кнежевине -- кнез Страцимир је добио кнежевину са центром у Градцу (Чачак), кнез Мирослав је добио Захумље, а кнез Немања Топлицу, Ибар, Реке и Дубочицу. Удеони кнежеви су водили самосталну унутрашњу политику, а спољну су морали, исто као и црквену, да усагласе са великим жупаном. Немања се побунио против браће и успео да дође на власт (1166), Тихомир је у сукобима погинуо, а Страцимир и Мирослав су се помирили с братом и задржали своје удеоне кнежевине, што је слабило централну власт.

Стефан Немања је око 1190. уклонио браћу из удеоних кнежевина, а формирао две нове за своје синове. Његов најстарији син Вукан је добио удеону кнежевину Зету (Дукљу), а најмлађи Растко Захумље, али је он 1192. побегао на Свету Гору, па су Захумљем, уз низ перипетија поново завладали синови кнеза Мирослава. Абдикацијом на трон великог жупана Немања је довео средњег сина Стефана Немањића, а за Вукана је тада створена титула великог кнеза. Ова титула је важила у целој земљи и била је највиша после владарске. Вукан је у Зети носио и титулу краља, али је она била ограничена само на стару Дукљу, иако формално виша од титуле великог кнеза. Велика промена у државности Србије десила се 1217, када је од папе српски владар добио титулу краља која је важила на територији целе земље. Тиме је Стефан Првовенчани Србију уздигао у ранг самосталних европских држава. Две године касније Сава је у Никеји изборио самосталност (аутокефалност) српске цркве и тиме је међународно признање и државност српске д. била заокружена.

Развој државне управе у држави Немањића (Србији) текао је у два правца -- развојем централне управе где се јављају казнаци и тепчије, касније протовестијари и логотети, и развојем локалне управе која је почивала на жупанима, касније кнежевима и војводама. Титула жупана током XI в. постаје наследна за принчеве, а временом су и неке великашке породице стекле право на наследност ове титуле. Важна промена у управи десила се у време краља Уроша I (1243--1276) тиме што је он укинуо удеоне кнежевине у Зети и Захумљу, а споредне чланове династије свео на обичну властелу са титулама жупана (Мирослављеви и Вуканови потомци). Међутим, на крају његове владе, његов син Драгутин га је збацио са власти и зауставио централизацију управе формирањем ad hoc територија које се зову држава, а које су дељене члановима династије и сродницима. Ове територије нису биле исте величине, формиране су за одређену личност и трајале су колико и та личност. Најзначајније државе биле су оне краљице Јелене, Милутиновог сина Стефана, и краља Драгутина после абдикације. Ове творевине су у свему одговарале у управи свом власнику, а он је с војском одговарао свом краљу. Сталне територијалне јединице у д. Немањића су биле: жупа као основна управно-територијална јединица, град са својим подручјем, земља као већа управна јединица и крајиште као управна јединица у пограничном подручју, која је обухватала више жупа. Поред жупана и влaстелина -- крајишника у локалној управи од Милутиновог времена све већу улогу играју кефалије, као управници градова, али и жупа (опште кефалије). Ова титула је преузета из Византије.

Проглашењем царства (1346) српска д. је интернационализована, а српски владар је одустао од светородности на територији Царства. Двојност територија у Царству је видљива и у управи. У грчким земљама уведене су титуле по угледу на византијско царство, па су тако најистакнутији сродници династије постали деспоти (Симеон Синиша), севастократори (Дејан) и кесари (више њих, Војихна). У српским земљама нису увођене царске титуле, али су неке титуле из ранијих времена обновљене. Враћене су титуле великог кнеза и великог жупана, као пандан највишим титулама у грчким земљама. Обновљену титулу великог кнеза први је понео Вратко, Вуканов потомак и царев рођак, за њим Војислав Војиновић, па Лазар Хребељановић. Не зна се ко је постао велики жупан у време Душана, али је ову титулу касније носио Алтоман, брат Војислава Војиновића. У време цара Душана централна управа је најразвијенија са дворском канцеларијом којој је на челу велики логотет, а финансије је водио протовестијар. Од овог времена титула жупана се полако гаси, у време Душана ову титулу носи само онај ко стварно управља жупом. Доношењем Душановог законика забележени су и обичајно право и сви правни прописи из ранијих времена, а судски систем је унапређен. Ово је имало значаја и за развој управе у земљи.

Распадом српског царстава (1371) обласни господари су у централној и локалној управи углавном подражавали Немањиће, што је посебно видљиво у изградњи Лазареве д. и његових наследника. Титула која добија на значају у Лазарево време је титула војводе коју у ово време носе најмоћнији његови великаши (Никола Зојић, Михаило, Новак Белоцрквић, Цреп Вукославић). Промену у управи донео је деспот Стефан Лазаревић после Ангорске битке (1402). Он је управу милитаризовао у циљу ефикасног отпора Турцима. Са позорнице нестају жупе, а и крајишта, уместо којих деспот уводи власти. На челу власти налазе се војводе у чијим је рукама концентрисана и војна и цивилна власт, али њихова титула је везана са функцијом и њих поставља и разрешава дужности сам деспот. У ранијем периоду они су били најмоћнији баштиници, сада су нови људи у потпуности зависни од владара. Седиште власти и војводе по правилу је град или јака тврђава (Островица, Ново Брдо, Петрус, Смедерево, Голубац, Ждрело). Деспот Стефан Лазаревић је ову реформу спровео само у земљама Лазаревића, а у земљама Бранковића је остао стари начин управе који се ослањао на кефалије. Када је Зета поново дошла под власт Србије (1421), и тамо су уведене власти и војводе. У време Бранковића није било реформи управе, а д. се грчевито борила за опстанак. Српска државност је на овом простору укинута 1459. падом Смедерева, а њени остаци су угашени падом Босне, Херцеговине и Зете Црнојевића.

С. Мишић

Нововековна д. После нестанка српских средњовековних д. крајем XV в., Срби су под туђинском влашћу живели у Турској, Угарској, Аустрији и Млетачкој републици. Једина обједињујућа установа током више векова била је Српска православна црква (СПЦ), организована у Пећкој патријаршији (1557−1766). Осим тога, у народној традицији сачувано је сећање на изгубљену д., концентрисано на династију Немањића, Душаново царство, кнеза Лазара Хребељановића, Косовску битку и судбинско опредељење за страдање ради очувања слободе и вере. Мада су ове представе обиловале збивањима, појавама и личностима које у историјским изворима нису потврђене, само њихово постојање сведочило је о дубини и трајности историјске свести на којој су грађена надања, идеје и планови о обнови државности. Име Србија није притом коришћено све до окупације једног дела некадашњих српских земаља од стране Аустрије у периоду 1718--1739, када је у титули аустријског цара навођено да је и њен краљ. У XVIII в. настао је и низ пројеката о поновном стварању српске д., чији су аутори били поједини интелектуалци, представници СПЦ, малобројни визионари, а у неким случајевима и авантуристи. Садржаји програма које су они правили умногоме су се разликовали, како у погледу територије коју би та д. требало да обухвати тако и у смислу њеног међународног статуса, односа према великим силама, титуле владара и унутрашњег устројства. Као простор будуће д. навођене су данашња централна Србија, Македонија, Црна Гора, Банат, делови Мађарске, Славонија, Далмација, Дубровник, Босна и Албанија. Неодређеност и променљивост ових граница показује да се није поуздано знало које су области сматране српскима, као ни то да ли су Срби искључиво народ православне вероисповести или се то име могло односити и на католичко и муслиманско становништво, с обзиром на дуготрајност исламизације. По доцнијем мишљењу Вука Стефановића Караџића, на пример, Србијом се могла сматрати територија од Саве и Дунава на северу до Шар планине на југу и од Дрине на западу до Тимока на истоку. Независно од територијалног опсега, обновљена српска д. је према плановима из XVIII в. углавном замишљана као вазална у оквиру Аустрије или Турске, с тим што су њене покровитељице могле бити Русија или Француска. Након аустријско-турског рата (1788−1791) све више је напуштана идеја о пресудној важности аустријске помоћи, а сазревало уверење о јачању сопствених снага и ослонцу на Русију. Истовремено, управо је то раздобље, у националној историји познато као Кочина крајина, због ширења кнежинске самоуправе и других сличних појава имало велик утицај на наредне догађаје, те је неодвојиво од процеса обнове државности, разбукталог избијањем Првог српског устанка 1804. Почев од тог доба, могу да се прате три најважнија чиниоца државности: становништво, територија и постојање власти, без којих се, по мишљењу теоретичара државног права, не може говорити о постојању д. Како се у овим теоријама и тумачењима често помиње примена силе и чињеница да је већина д. настајала у ратовима, њихово присуство имало је огроман значај и током једновековне борбе за стварање и ширење српске д. Анализирајући околности у којима је она настајала, Никола Пашић је 80-их година XIX в. наглашавао да се Срби, за разлику од неких других народа, нарочито Хрвата, с којима су се спорили око првенства у будућем уједињењу Јужних Словена, нису добровољно одрекли својих државних и националних права. Будући да су им она силом отета, по његовом чврстом убеђењу имали су право да их на исти начин и враћају, дижући устанке и водећи ослободилачке ратове. Истом приликом нагласио је да српски народ није своју д. стварао нотарским нагодбама него „снагом мишица", због чега је она за њега имала посебну вредност. Историјска истраживања потврдила су ову мисао Н. Пашића јер се кроз цео XIX и прве деценије XX в. уочавају изражена државотворна осећања српског становништва, независно од повремених протеста изазваних државном стегом, самовољом бирократије или непопуларношћу појединих режима.

Нововековна српска д. настала је на територији Београдског пашалука, на којој је уочи избијања Првог српског устанка живело око 400.000 људи. Наредних година границе су ослобађањем од турске власти прошириване, а самим тим растао је и број становника, чему су допринели природни прираштај и досељавања, карактеристична у целом наредном веку, с обзиром на то да је слободна српска д. привлачила делове српског народа који су под туђинском влашћу живели у суседним земљама. У овом почетном раздобљу обнављања српска д., међутим, није имала званично име, па се у историјским изворима и литератури различито назива: Устаничка д., Српска д. Првог устанка, Србија Београдског пашалука, Карађорђева Србија итд. Упркос томе, старање о успостављању државности испољено је већ у првој устаничкој години када је Ђорђе Петровић изабран за вођу устанка. По мишљењу Стојана Новаковића, једног од првих истраживача „васкрсле" Србије, а затим и многих других историчара, то је био први корак ка организацији д., онај којим је њено образовање започело, а било довршено убиством београдског везира 1807. када је прекинуто стање двовлашћа и све до слома устанка 1813. постојала једино српска власт. У међувремену, устаничко вођство је и другим одлукама, доношеним кроз неколико етапа, доказало намеру да конституише правну д., уређену законима. Након избора вожда, поглавара земље, већ 1805. основан је Правитељствујушчи совјет (Савет), чије су прве уредбе, донете у Боговађи, заједно са одлукама Скупштине у Смедереву из исте године, представљале први уставни акт обновљене српске д. Утврђујући права вожда и Совјета, та су документа дефинисала њихове међусобне односе, уређујући уз то и рад световних и свештеничких судова. Расправе које су наредних година вођене око надлежности вожда и Совјета, као и права које је требало да има Скупштина, истовремено су представљале зачетак једновековне борбе за јасно разграничење тројне деобе власти између владара, владе и Народне скупштине, током које су се међусобно сукобљавали поборници преимућства владара и присталице политичке надмоћи Скупштине (Парламента). Врхунац уређења устаничке Србије пак завршен је јануара 1811. уставном реформом чијим су одредбама, проистеклим из сопственог искуства и скромних знања, али без руског и аустријског утицаја, устаници превасходно разграничили надлежности централних власти: вожда, Скупштине, Правитељствујушчег совјета и Попечитељства. Једна од најзначанијих тековина тог доба било је укидање феудалног система, који није постојао од престанка двовлашћа 1807. до слома устанка 1813. У административном погледу, д. се делила, као и за време турске власти, на нахије, којих је било 12: Београдска, Ваљевска, Јагодинска, Крагујевачка, Пожаревачка, Пожешка, Рудничка, Смедеревска, Соколска, Ужичка, Ћупријска и Шабачка.

Поновним успостављањем турске власти 1813. на територији устаничке српске д. започео је период најстрашнијег терора, током којег су поништена сва државноправна достигнућа. Почев од Другог српског устанка, 1815, обновљена је борба за организовање д. и њено осамостаљивање од Турске. Иако је тај процес текао спорије него у доба Првог српског устанка, резултати су били трајнији. Умногоме захваљујући дипломатској умешности кнеза Милоша Обреновића, аутономија је стицана постепено, хатишерифима из 1829, 1830. и 1833, када је д. постала вазална, трибутарна кнежевина, са границама омеђеним унутар Турског царства и наследним владаром. У истом периоду добила је прво званично име -- Кнежевина Србија, наведено у хатишерифу из 1830. Хатишерифом из 1833. укинут је феудализам (тимарски систем), с обзиром на то да је споразумом утврђен данак, који је с једне стране обухватио обавезе српских сељака према султану и спахијама, а са друге обавезе српске д. према Турском царству. На тај начин, иако више није било феудалних односа, обновљених после слома Првог српског устанка, задржане су феудалне обавезе, али су и оне престале да постоје 1835. Србија је тако, иако у вазалном статусу, постала једна од првих европских земаља у којој није било феудалних односа. Питање земљишне својине потпуно је решено тзв. Турским (четвртим) хатишерифом из 1838, од када су српски сељаци постали слободни власници земље, с правом да њоме располажу по сопственој вољи и остављају је у наслеђе. Истим уставним актом промењено је и име д., те се од тада звала Књажевство Србија. Књаз Милош је тих година много пажње посвећивао територијалном проширењу и административном уређењу из којег су постепено уклањани остаци турског наслеђа. Уместо назива кнежина, на пример, од 1830. коришћен је термин капетанија. Године 1833, припајањем шест нахија (Крајинске, Крушевачке, Параћинске, Подринске, Старовлашке и Црноречке), Кнежевина је имала 37.740 км² и 71.546 пореских глава. Наредне године, 1834, имала је 21 нахију, које су почеле да се називају окружија (окрузи), а која су дељена на срезове (бивше капетаније). Осим тога, уведене су веће административне јединице, сердарства, којих је било пет (Мачванско, Подунавско, Расинско, Рашко и Тимочко), формираних од по неколико окружија (округа). Годину дана касније, 1835, образоване су и војне команде: Средоточна (Шумадијска), Моравско-подрињска, Дунавско-тимочка и Подрињско-савска, са седиштима у Кра-гујевцу, Алексинцу, Неготину и Шапцу, које су задржане до 1839, када је извршена још једна административно-територијална реорганизација. Књажевство је тада подељено на 17 округа, 52 среза и 1.251 општину. Важну новину представљао је и избор града (вароши) који ће бити престоница. За разлику од Устаничке Србије, која није имала престоницу, независно од тога што је вожд Карађорђе често боравио у Тополи, М. Обреновић је од 1815. до 1818. живео углавном у Горњој Црнући, а од 1818. у Крагујевцу, првој престоници Кнежевине. У периоду 1839−1841, међутим, одлука о одређивању престонице мењана је неколико пута, све док дефинитивно није решено да буде у Београду, у којем је 1836--1839. отворено неколико страних дипломатских представништава. Власт је притом била двојна, турска и српска, све док Турци нису 1867. кључеве града предали књазу Михаилу, што је било још једно значајно остварење на путу ка потпуној независности. Две године потом, Уставом из 1869, Књажевство Србија дефинисано је као „наследна уставна монархија с народним представништвом", чији се владар званично звао „књаз". Насупрот званичним називима д. и владара, у свакодневној употреби и историјској науци ређе су коришћени русизми (књаз, књажество) а чешће савременији српски називи кнез и кнежевина.

Вазалан статус прекинут је 1878, када је Кнежевина Србија одлукама Берлинског конгреса напокон стекла пуну државну независност. Уз то, њена је територија проширена добијањем Врањског, Нишког, Пиротског и Топличког округа, те се простирала на 48.300 км² и према попису из 1884. имала 1.901.736 становника. Државна независност призната је и другој српској д. -- Црној Гори, чиме је завршен историјски процес започет 1796. победама над скадарским везиром на Мартинићима и Крусима ради уједињења старе Црне Горе и Брда. Године 1852. постала је међународно непризната књажевина, на чијем је челу од 1860. био књаз Никола I Петровић. Иако су добици били ограничени на Никшић, Колашин, Подгорицу, Бар и Улцињ, а није осигурана ни веза са Србијом, територија јој се више него удвостручила. Док је пре Велике источне кризе имала око 4.400 км², Берлинским уговором увећана је на 8.665 км², да би после разграничења са Турском из 1880. обухватала простор од око 9.100 км², на којем је према првом, недовољно поузданом статистичком попису из 1910, живело око 200.000 становника.

Мада је радост због стицања државне независности у Кнежевини била умањена пробугарском политиком руске дипломатије, а потом Тајном конвенцијом из 1881, којом је Србија на основу споразума кнеза Милана Обреновића с Аустроугарском изгубила не само привредну него и политичку самосталност, овај је догађај имао огроман историјски значај, омогућујући српској д. да у наредним деценијама продужи борбу за ослобођење оних делова српског народа који су још увек живели под туђинском влашћу. Годину дана касније, 1882, Србија је проглашена за краљевину, чији је владар био наследни краљ. Према административној подели из 1890, имала је 15 округа и 72 среза, подељених на општине.

На самом почетку XX в., 1903, извршен је преврат којим је окончан једновековни сукоб између две нововековне српске династије, Карађорђевића и Обреновића, неодвојив од процеса стицања државности и националног ослобођења, а завршен победом вождових наследника. По многим мишљењима, упоредо с другим политичким променама на Балкану и у Европи, династичка смена утицала је на стварање предуслова за вођење националноослободилачких ратова 1912−1918. јер је, окружена двема империјама, Турском и Аустроугарском, српска д. била тих година изложена интересима и других царстава, немачког и руског. Њена граница износила је 1.329 км, од чега 545 км са Турском и 385 км са Аустроугарском. Према попису из 1910, имала је 2.922.058 становника, са просечним петогодишњим прираштајем од 190.000 људи, међу којима је, осим новорођених, био знатан број досељеника, будући да је око два милиона Срба живело у Хабзбуршкој монархији и више стотина хиљада у Турском царству, чије су статистике приказивале једино број домаћинстава и верску припадност. У националном и верском погледу, становништво Србије било је готово апсолутно хомогено, с обзиром на то да је православних Срба било 98,6%. Као престоница, Београд је 1900. имао свега 70.000 становника, далеко мање од Атине, у којој је живело 122.000 људи, и нарочито од Букурешта, у којем је број грађана премашивао 287.000. Све ове околности, особито жеља да се заврши процес националног ослобођења, који је Србија преузела као своју мисију, упоредо с отежавајућим међународним положајем, утицале су на то да се управо тих година све више пропагира и идеја д. Јужних Словена, с магловитим представама о њиховој националној сродности.

Ширењу југословенске идеје радикално је допринео најпре успешно завршен Први балкански рат (1912), којим су две српске д., у савезништву са Бугарском и Грчком, након више векова ослободиле Балкан од турске владавине, а затим и Други (1913), после којег су Букурешким мировним уговором из августа 1913. утврђене нове границе. Краљевини Србији потврђене су територије Вардарске Македоније, Рашке области, Косова и заједничка граница са Црном Гором, укупне површине од 39.500 км², а подељене на 11 округа (Битољски, Дебарски, Кавадарски, Кумановски, Новопазарски, Пљеваљски, Призренски, Приштински, Скопски, Тетовски и Штипски). Од тада се простирала на 87.800 км², са знатним увећањем броја грађана за око 1.474.560 (35,7%), међу којима је преко 47% било друге вере и језика. Непознато је колико је у преосталом броју било оних који нису имали српску националну свест. Краткотрајно мирнодопско стање, као и сукоби око првенства војних или цивилних власти нису, међутим, допустили озбиљнији рад на интеграцији ових области са подручјем тзв. преткумановске Србије.

Друга српска д., Црна Гора, добила је око 5.000 км² (Мојковац, Бијело Поље, Пљевља, Беране, Плав, Гусиње, Рожаје, Пећ и Ђаковицу), обухвативши потом 14.254 км².

Сарајевски атентат из јуна 1914. суочио је још увек неутврђену српску д. с највећим искушењем, будући да је ултиматум Беча, са захтевом да аустроугарска полиција врши истрагу на српској територији, најдиректније угрозио њен суверенитет и интегритет. Одбивши да прихвате такво понижење, сви њени управљачки органи, Двор, СПЦ, институције и установе, следили су вредности баштињене из средњовековне традиције, показујући државотворну свест и поштовање према националним напорима чињеним током XIX и почетком XX в. Одмах потом, избијањем I светског рата и проглашењем уједињења Јужних Словена за ратни циљ Краљевине Србије у децембру 1914, започела је истрајна пропаганда југословенства и стварања југословенске д., са жељом да Аустроугарска, као најопаснији противник, буде уништена, а рат против ње искоришћен за окупљање свих Срба унутар једних државних граница. Истицање заједништва Срба, Хрвата и Словенаца као троплеменог или троименог народа наметнуло се притом као прагматична политичка потреба, пошто је са становишта међународне политике било тешко водити борбу против вишенационалне Аустроугарске, а залагати се за стварање друге заједнице, у коју би такође ушло више народа. У међувремену, Краљевина Србија је после пораза њене војске у јесен 1915. донела одлуку да не прихвати ни капитулацију ни државни слом, него да отпор, у сарадњи са савезницима, продужи у избеглиштву, на туђој територији, користећи војна и политичка средства. Из тог разлога, краљ Петар, регент Александар, други чланови династије, Врховна команда, остаци војске, влада, посланици Народне скупштине, представници установа и институција, заједно с десетинама хиљада цивила, напустили су државну територију, верујући да на тај начин најбоље могу служити одбрани слободе. У њиховом одсуству, Србија је Софијским уговором Централних сила из 1915. подељена на три окупационе зоне. Иако приликом те деобе није показивала територијалне претензије, Немачка је осигурала контролу главних саобраћајница долинама Мораве и Вардара, над Београдом с околином и рудницима у североисточној Србији. Осим тога, фелдмаршал Фон Макензен направио је план разграничења између Аустроугарске и Бугарске, које су се спориле око поделе ратног плена. Бугарска окупациона зона обухватила је потом источну Србију, јужно Поморавље и Повардарје, подељену на две управне јединице: Војно-инспекцијску област Морава, са седиштем у Нишу, и Војно-инспекцијску област Македонија, са седиштем у Скопљу. Преостала територија чинила је аустријску окупациону зону, тзв. Војни генерални гувернман, подељен на 12 округа и град Београд, где је било седиште војног гувернмана.

Насупрот томе, упркос победи на Мојковцу јануара 1916, војска Црне Горе капитулирала је неколико дана касније, а краљ Никола је с најближим сарадницима и породицом напустио земљу. Током аустроугарске окупације (1916−1918) Војно генерално гувернерство поделило је земљу на седам округа (Колашин, Никшић, Пећ, Пљевља, Подгорицу, Стари Бар и Цетиње), који су потом дељени на тридесет срезова, а ови на капетаније, односно доцније уведене општине, чиме је нарушено традиционално уређење. Средином 1917. образован је још један округ -- Беране.

Боравећи у емиграцији, две српске династије, Карађорђевићи и Петровићи, иако у сродничким односима, будући да је краљ Петар био ожењен ћерком краља Николе, продужиле су ривалство за превласт у српском народу и процесу настанка обједињене д. Краљ Никола и црногорска влада већ су 1915. сумњичени да уз помоћ савезника и Италије теже територијалном проширењу Црне Горе, избегавајући уједињење са Србијом. Сматрајући да се Србија и Црна Гора морају ујединити, независно од тога да ли ће или неће бити југословенске д., Н. Пашић се трудио да политички онемогући кругове око краља Николе, преко којих је Италија ометала уједињење Југословена. Подршку су му пружили председник црногорске владе Андрија Радовић и министар Јанко Спасојевић, захваљујући којима је у црногорској емиграцији јачао унионистички покрет. Један од преломних момената у том процесу представљао је меморандум који је А. Радовић у августу 1916. упутио краљу Николи, захтевајући да абдицира у корист регента Александра. Како је краљ то одбио, А. Радовић и Ј. Спасојевић су у договору с Н. Пашићем поднели оставке, чиме је отворен пут да се у марту 1917. формира Црногорски одбор за народно уједињење. У програму који је донео 14/27. марта, Одбор је истакао значај обнављања Србије, заједничко деловање две српске д. на ослобођењу поробљене браће и солидарност у првим годинама Великог рата, критикујући рад црногорских власти у време капитулације и распуштање црногорске војске. Ослобођена Србија и Црна Гора, постигавши вековни циљ, требало је да ступе у једну државну целину, којој би се, поред осталих српских покрајина, придружиле „хрватске и словеначке земље". Признајући да је развој догађаја поништио смисао постојања Црне Горе као самосталне д., Одбор је нагласио да Црногорце не треба одвајати од „једнокрвне браће", с којом су их везивали „муке и патње, сјајне традиције и свети аманети". Посебно су истакнути економски разлози, с обзиром на то да Црна Гора ни у прошлости није могла да се самостално развија, осигурава благостање становништва и гарантује му грађанске и политичке слободе. Позвавши Црногорце под „барјак уједињења", Одбор је изразио уверење да ће „уједињена Србија и Црна Гора, уједињене са неослобођеним Српством и са браћом Хрватима и Словенцима", бити „наша велика отаџбина, о којој су стољећа сањала и за коју је проливена најдрагоценија крв толиких покољења".

Неколико месеци доцније, у сложеним околностима које су чинила збивања на међународном плану, стање на фронтовима, проблеми око добровољачког питања, неуспех Топличког устанка, политика краља Николе и неусклађени погледи чинилаца југословенског уједињења, наметнула се потреба да се пред савезницима покаже јединство и представи програм који би садржавао нешто конкретније од реторичког истицања да Срби, Хрвати и Словенци представљају један народ, с правом на самоопредељење и стварање заједничке д. Руковођен том намером, Н. Пашић је са представницима Југословенског одбора (ЈО), који је окупљао присталице уједињења из Аустроугарске, сазвао Крфску конференцију, одржану од 15. јуна до 20. јула 1917. Након вишенедељних преговора, супротстављених мишљења и обостраних уступака, 7/20. јула донета је Крфска декларација као компромисни документ, према којем се Н. Пашић касније односио као према „манифестационом акту". Обе стране сложиле су се без спора једино у томе да су Срби, Хрвати и Словенци један народ. Представници Србије прихватили су уједињење у националну и независну д. на начелу народног самоопредељења, а представници ЈО да унапред буду осигуране монархија и династија Карађорђевића. То су биле само неке од одредаба које су суштински изузете из надлежности будуће Конституанте. Већ у првој тачки речено је да ће д. Срба, Хрвата и Словенаца, „познатих и под именом Јужних Словена или Југословена", бити „слободна, независна Краљевина с јединственом територијом и јединственим држављанством [...] уставна, демократска и парламентарна монархија на челу са династијом Карађорђевића, која је дала доказа, да се с идејама и осећањима не двоји од народа и да ставља народну слободу и вољу врх свега". Будућа д. требало је да се зове Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, а њен владар -- краљ Срба, Хрвата и Словенаца. Требало је да има један државни грб, једну државну заставу и једну круну, с тим што би државни амблеми били састављени од постојећих посебних амблема. Српска, хрватска и словеначка застава признате су за равноправне, а могле су се, исто као и грбови, „истицати и слободно употребљавати у свима приликама". Осим тога, призната је потпуна равноправност „сва три народна имена", што се односило и на њихову слободну употребу „у свима приликама јавног живота и код свих власти". Пуна равноправност, у истом духу, обухватила је оба писма, ћирилицу и латиницу, као и све признате вероисповести, уз нагласак да ће православна, римокатоличка и мухамеданска, будући да имају највише „следбеника", бити „једнаке и равноправне према д.".

Питање Црне Горе није посебно отварано, будући да је и од стране представника ЈО сматрано унутрашњим српским питањем. С таквим тумачењем посредно се сложио и Црногорски одбор за народно уједињење, који је убрзо по завршетку рада Конференције, 29. јула (11. августа) објавио декларацију о прихватању Крфског споразума, изјавивши „да Црна Гора овим ратом завршује своју улогу као засебна српска д. и да јој као таквој, досљедно свему, предстоји само улазак у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца".

Крајем 1918, подижући спор са Н. Пашићем око карактера уједињења на најкритичнију тачку, српска политичка и интелектуална опозиција направила је на Женевској конференцији (6‒9. новембра) заједнички фронт са представницима Југословена из Аустроугарске: члановима Народног вијећа СХС, на челу с Антоном Корошецом, и ЈО, који је заступао Анте Трумбић. Након многобројних различитих мишљења, у декларацији донетој 9. новембра констатовано је „уједињење у д. Срба, Хрвата и Словенаца", коју су чиниле Србија и тзв. Држава СХС, док је Црној Гори „отворен братски загрљај" и препуштено да сама одлучи да ли ће им се придружити. Нову д. требало је да заступа заједничко министарство Срба, Хрвата и Словенаца, али делокруг његовог рада, методи и циљеви нису били прецизно дефинисани. Шесточлано министарство превасходно је требало да брине о пословима спољне политике и да припреми Уставотворну скупштину. Влада Краљевине Србије и Народно вијеће СХС наставили би да обављају „послове сваки у свом унутрашњем правном и територијалном делокругу" до тренутка док Уставотворна скупштина, изабрана општим, једнаким, непосредним и тајним гласањем свих грађана, „уставом не пропише дефинитивно устројство д.". У државноправном смислу осмишљена је сложена заједница конфедералног, дуалистичког облика јер су обе стране наводно имале својство државности. С правног становишта, то је представљало очигледну нелогичност јер Држава СХС, за разлику од Краљевине Србије, није била међународно призната. Ипак, будућа заједница требало је да настане као резултат споразума двеју чланица, којем је легитимитет давала једино тврдња о хиљадугодишњем континуитету „хрватске државности" и њеним историјским правима. Остављајући Уставотворној скупштини да донесе одлуку о целокупном устројству д., декларација је дотадашњи статус Краљевине Србије угрозила и тиме што је довела у питање монархистички облик владавине и будућност династије Карађорђевић.

Иако су реалне историјске околности -- слом Централних сила, урушавање Аустроугарске, аспирације Италије, капитулација Бугарске и Турске, ослобођење Србије и политички притисци савезника -- утицали на то да женевски договор буде брзо напуштен, он је представљао пример олаког одрицања од мукотрпно стицане српске државности и увод у њено коначно поништење. Дефинишући га као конфедерализам, идеолошки остатак хабзбуршких времена и претњу монархији и династији, одбацили су га кључни министри у српској влади, а потом су га министарске оставке и криза владе потпуно обезвредили. Вето на документ ставио је и регент Александар.

Сасвим супротне одлукама из Женеве биле су декларације донете на скупштинама у Новом Саду и Подгорици. На Великој народној скупштини Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, одржаној 25. XI 1918, уз присуство 757 посланика из 211 општина, међу којима је било 578 Срба, апсолутном већином изгласана је одлука о прикључењу Краљевини Србији, „која својим досадањим радом и развитком ујемчава слободу, равноправност, напредак у сваком правцу не само нама, него и свима словенским, па и несловенским народима, који са нама заједно живе". У том тренутку, Војводина је, према неким проценама, имала 19.702 км² и преко 1.300.000 становника. Наредног дана, 26. XI 1918, питање уједињења Србије и Црне Горе једногласно је решило 160 посланика Велике народне скупштине у Подгорици. Засноване на програму Црногорског народног одбора за народно уједињење из марта 1917, њене су одлуке биле детаљније и шире образложене, разграничавајући три групе разлога за стварање јединствене д.: решење српског националног питања, економске узроке и династичке проблеме. Полазећи од начела самоодређења народа, Скупштина је истакла да је „српски народ у Црној Гори једне [...] крви, једнога језика и једних тежњи, једне вјере и обичаја с народом који живи у Србији и другим српским крајевима; заједничка им је славна прошлост, којом се одушевљавају, заједнички идеали, заједнички народни јунаци, заједничка патња, заједничко све што један народ чини народом". Уз подсећање на најзначајније догађаје из борбе за национално ослобођење, наглашено је да су и економски интереси Црне Горе нераздвојно везани за Србију и остале српске крајеве. Одвојена од њих, „а при томе по самој природи земљишта најсиромашнији крај, можда у цијелом свијету", Црна Гора „не би имала никаквих услова за самостални живот", него би била „унапред осуђена на смрт". Напокон, и политички интереси такође су га изискивали: „поред велике уједињене Југославије, какав би биједан политички значај имала малена, слаба, сирота Црна Гора" није било „потребно нарочито истицати". Сматрајући се верним тумачем „жеља и воље цјелокупног српског народа" у Црној Гори, Велика народна скупштина одлучила је, „једногласно и поименичним гласањем", да се краљ Никола и његова династија збаце с црногорског престола, а „Црна Гора с братском Србијом уједини у једну једину д. под династијом Карађорђевића, те тако уједињена ступи у заједничку Отаџбину нашег троплеменог народа Срба, Хрвата и Словенаца". Истих дана локална народна вијећа из неколико десетина срезова БиХ такође су проглашавала непосредно уједињење са Србијом. Само у једном дану, 27. новембра, то су учинила народна вијећа из Бањалуке, Бихаћа, Босанске Дубице, Босанске Крупе, Босанског Новог, Санског Моста, Приједора, Зворника, Прњавора, Тешња и Клашнице, а 28. новембра из Бијељине, Кулен Вакуфа, Кључа, Грачанице, Гацка, Јајца, Маглаја, Теслића, Босанског Шамца, Вишеграда, Гламоча, Босанског Петровца и Босанске Костајнице. Поједина народна вијећа поступала су истоветно и након проглашења заједничке д.

Насупрот суштинском смислу овог плебисцитарног опредељења српског становништва изван Краљевине Србије, којим је, без негирања југословенског уједињења, предност давана решењу српског националног питања, у Београду су крајем новембра завршаване припреме за образовање прве југословенске д. Регент Александар ју је прогласио 1. XII 1918, нагласивши да је уверен како тиме испуњава своју владарску дужност и приводи крају „оно што су најбољи синови наше крви, све три вере, сва три имена, с обе стране Дунава, Саве и Дрине", почели да припремају већ у доба кнеза Александра и кнеза Михаила. На темељу тога прогласио је „уједињење Србије са земљама независне д. Словенаца, Хрвата и Срба" у „јединствено Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца". На крају свог дужег говора, представнике тамошњих Југословена замолио је да његову „владарску реч и поздрав" пренесу свој његовој „милој браћи широм [...] слободне и уједињене Југославије".

Узвишеност тренутка прекрила је много тога, укључујући чињеницу да се Краљевина Србија вољом својих политичких и управљачких елита одрекла стечене државности, утапајући се у прву југословенску д. Осим две до тада самосталне и међународно признате д., Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе, она је окупила више покрајина бивше Аустроугарске: Хрватску, Славонију и Војводину, које су биле под угарском влашћу, Далмацију и Словенију, које су имале статус аустријских царских поседа, и БиХ, која је анексијом из 1908. претворена у аустријски државни посед. У првим годинама после уједињења новостворена д., која је од 15. VII 1920. називана Краљевина СХС, често је, и поред утврђивања званичног назива и стицања међународног признања, сматрана „проширеном" Краљевином Србијом. Чланови британског посланства у Београду, на пример, чак ни у годишњем извештају из 1921. нису је увек исто називали, користећи изразе: Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, српско-хрватско-словеначка Краљевина, Југославија, Србија, српска влада, српско-хрватско-словеначка влада, српска војска, српски Генералштаб итд. Док су се стране дипломате протеком времена привикле на чињеницу да је у питању нова д. и у својим актима употребљавале њен званичан назив, многобројни противници југословенске заједнице, првенствено унутрашњи, огорчени због политичке превласти српског чиниоца, нису никад одустајали од тврдње да је она за Србе представљала једино увећану Србију. Истовремено, ни српском становништву није било нимало једноставно да у потпуности разуме како је „преко ноћи" нестала српска, а створена југословенска краљевина, чија граница није више била код Земуна него неколико стотина километара даље. Уз то, насупрот изјавама о једнодушној жељи да се створи заједничка д. „троплеменог народа Срба, Хрвата и Словенаца", у Београд су, поготово из Хрватске, стизали многобројни извештаји о незадовољству због уједињења, изгредима и покушајима прављења већих нереда. Већих или мањих немира било је у Загребу, Костајници, Бјеловару, Вараждину, Осијеку, Доњој Стубици, Бишкупецу и другим местима. Посебно осетљиве прилике биле су у Црној Гори, због економских недаћа, политичких подела, растућег незадовољства присталица краља Николе и противника одлука Подгоричке скупштине, подржаваних од стране Италије.

Иако прецизни подаци о националној структури југословенских грађана не постоје, с обзиром на то да су пописи становништва вођени по другачијим критеријумима, матерњем језику и вероисповедној припадности, у првој југословенској д., на простору од 248.666 км², 1921. живело је 12.055.715 становника. Највише је било Срба -- 4.704.876 (39%). Хрвати су се налазили на другом месту, а било их је 2.889.102 (23,9%), док је Словенаца било знатно мање -- 1.023.588 (8,5%). Број муслимана, углавном без дефинисанијег националног идентитета, износио је 759.656 (6,3%), а број Македонаца, знатним делом још увек у фази националног потврђивања, 630.000 (3,3%). Упадљиво велик био је број припадника националних мањина, нарочито несловенских, будући да је Немаца било 512.207 (4,3%), Албанаца 483.871 (4,0%), Мађара 472.079 (3,9%), Румуна 183.563 (1,6%), Турака 143.453 (1,2%) и Италијана 11.630 (0,1%). Словенских мањина било је укупно 198.857 (1,6%), а „осталих" -- 42.756 (0,3%). У већем или мањем проценту, Срби су као најмногољуднији народ живели у свим југословенским покрајинама, укључујући и Словенију где су се задржали у Белој Крајини. Највише их је било на простору преткумановске Србије (98,4%), потом у БиХ (43,9%), у Банату, Бачкој и Барањи (30%), у Хрватској са Сремом (24,1%) и у Далмацији (17%). Хрвата је највише било у Далмацији (82,8%), затим у Хрватској (72,7%) и у БиХ (23,5%). Словенци су махом компактно били насељени у Словенији, док су муслимани чинили 31,1% укупног броја становништва БиХ. Немци су у укупном броју становништва Баната, Бачке и Барање чинили 23,8%, а Мађари 27,7%. На Косову и Метохији био је висок проценат албанског становништва -- 28,4%. Сложену националну структуру и измешаност, с ретким етнички компактним подручјима, употпуњавала је различита верска припадност грађана. Према подацима Министарства вера из 1921, највише је било православних становника (5.529.261), католика је било 4.473.877, муслимана 1.379.687, евангелиста 216.719, Јевреја 64.098, гркокатолика 41.168, других конфесија 17.351 и неопредељених 2.024.

У првим годинама после уједињења, поготово до доношења првог устава, Видовданског из 1921, бригу о остацима српске државности водиле су поједине политичке странке, с претежним бројем српског чланства, иступајући против федерализма, а за централизам. Према њиховим уверењима и тумачењима, после I светског рата, којим је српски народ био доведен на ивицу опстанка, није се могло допустити да било који део српства буде под било чијом административном управом осим српском. Н. Пашић се старао и да српско име буде очувано барем у имену д., противећи се предлозима да се назове Југославија. Упркос томе, административним јединицама, уведеним Законом о подели земље на области из 1922, а још више поделом на бановине, утврђеном 1929, када је д. званично названа Краљевина Југославија, разбијане су некадашње историјске области, а делови Краљевине Србије неприродно спајани са просторима са којима их је до тада мало шта везивало. Иако је такав приступ правдан потребом стварања јединствене нације, будући да се схватало да је југословенство реализовано као државна, али не и као национална идеја, до жељене интеграције није дошло. Штавише, резултати такве политике били су супротни жељеном циљу, доприносећи поражавајућој чињеници да у југословенској д., створеној превасходно прегнућем и жртвама српског народа, није остварен било какав облик његове интеграције: националне, политичке, административне, културне или економске. Ипак, опстајала је свест о српској д., начину њеног постанка, стицању граница и имену Србије, а у употреби су задржавани предратни називи Стара Србија и Јужна Србија.

Осећајући снагу те свести, немачки окупатори су после Априлског рата, капитулације војске Краљевине Југославије и окупационе поделе покушавали да јој задају дефинитивни ударац. Немачка је отуд на простору Баната и Србије у границама до Берлинског конгреса успоставила војну управу, а изван тих граничних линија запосела Нови Пазар, Трепчу са три среза и руднике хрома у Македонији, контролишући моравско-вардарску долину и друге комуникације, чиме је потврђивала континуитет са интересима које је имала и у I светском рату. Њено окупационо подручје обухватило је тако око 51.000 км² са 3,8 милиона становника, међу којима су најмногобројнији били Срби (3.367.000), не само они који су рођени у Србији него и многе избеглице, поготово из тзв. Независне Државе Хрватске (НДХ). Преостале делове некадашње српске д. такође су окупирале земље које су на том простору покушавале да осигурају своје циљеве и континуитет интереса. Бугарска је анектирала највећи део Вардарске (источне) Македоније и југоисточну Србију, с врањским и пиротским округом. На лични захтев краља Бориса, Немачка јој је предала и Охрид. Бугарске јединице су на Косову окупирале качанички и делове урошевачког и гњиланског среза, а потом ушле у Ниш, тежећи да овладају моравском долином. Користећи присталице федерализма у Црној Гори и црногорске сепаратисте, Италија је анектирала Боку Которску, окупирала Црну Гору, највећи део Косова и Метохије, део Санџака и делове западне Македоније. На рачун окупираних области створила је Велику Албанију, којој је припојила западну Македонију, Косово и Метохију и делове Црне Горе (Плав, Гусиње, Рожаје и Улцињ). Као врховни арбитар, Немачка је с муком контролисала сва ова територијална потраживања и амбиције окупационих земаља да запоседну што шире области нововековне српске д. У овим је сукобима притом уочљив само привидан парадокс, будући да та д. није постојала, али да су важност простора који је заузимала, као и бојазан од њене обнове, и даље били снажни, с могућношћу да се прате у различитим временима, па и у савременом добу.

У обновљеној, социјалистичкој југословенској д., грађеној реализацијом догматизованих предратних идеја Комунистичке партије Југославије (КПЈ) и њеном опсесивном намером да свим средствима онемогућава тзв. српску хегемонију, српски народ живео је у пет република: Србији, Црној Гори, БиХ, Хрватској и Македонији, с тим што је, осим у матичној републици, статус конститутивног народа имао и у Хрватској и БиХ. С друге стране, ради поништавања резултата националноослободилачких ратова (1912−1918), Народној Републици Србији је 1945, уз игнорисање последица балканских ратова и резолуције Велике народне скупштине од 25. XI 1918, наметнута одлука да Косово и Метохија постане аутономна област, а Војводина аутономна покрајина у саставу Србије, која је у то време имала 88.361 км². У наставку овог процеса, уставним амандманима из 1968. она је и даље стављана у подређен положај у односу на остале југословенске републике, изгубивши право да самостално утврђује своје територијално устројство и положај аутономних покрајина у свом саставу. Истовремено, како би што више биле изједначене са републикама, покрајине су добиле врховне судове и засебне делегације у Већу народа Савезне скупштине, а њиховом називу додат је и атрибут „социјалистичка". Годину дана касније, 1969, амандманима на Устав Србије и уставним законима покрајина Србија је суштински изгубила суверенитет над обе своје покрајине. Последњу етапу у том процесу представљао је Устав из 1974, према којем је републичка надлежност над покрајинама постала само формална, будући да на њиховој територији нису важили републички закони нити су могли да делују републички органи. Покрајине су имале своја државна и партијска председништва, а територија им се није могла мењати без одлуке покрајинске скупштине. Републике и аутономне покрајине постале су једини представници одређеног народа и конститутивни елемент федерације. Осим тога, албанске сепаратистичке тенденције на Косову и Метохији добијале су подршку словеначке и хрватске политичке елите, које су управо овај проблем користиле као средство снажног притиска на Србију. Такво стање трајало је до марта 1989. када су, под притиском демократских и национално-политичких промена, у атмосфери антибирократске револуције, у републичкој скупштини усвојени амандмани којима су покрајинама ограничене аутономије.

Наведени догађаји коришћени су као оправдање за разбијање југословенске д. Осамостаљење Хрватске почело је 22. XII 1990, када је њен Сабор изгласао нови устав, којим је радикално промењен статус тамошњих Срба, будући да су од конститутивног народа постали национална мањина, без права на самоопредељење. На простору на коjeм су чинили већинско становништво Срби су потом током оружаног сукоба створили Републику Српску Крајину (РСК). Одлуком словеначког парламента од 25. VI 1991. да, с позивом на резултате спроведеног референдума, прогласи независност Словеније, почео је формални распад југословенске д. ЈНА је у краткотрајном десетодневном сукобу повратила контролу над државним границама, али је Председништво СФРЈ средином јула 1991. одлучило да њене јединице буду повучене с територије Словеније, чиме је незванично признато њено отцепљење и излазак из федерације, што је означило крај Југославије. Када је Европска заједница 15. I 1992. признала независност Словеније и Хрватске, јединице ЈНА повукле су се и са ове територије, а као гарант мира на границама РСК распоређене су заштитне снаге Уједињених нација (УНПРОФОР).

Под утицајем ратних збивања и распада Југославије одлуку о суверености републике у октобру 1991. донео је и парламент БиХ. Реагујући на тај документ, хрватски народ је у новембру исте године прогласио Хрватску заједницу Херцег-Босне, док је реакција српског народа уследила у јануару 1992, проглашењем Српске Републике Босне и Херцеговине (Републике Српске). Европска заједница је независност БиХ признала 6. IV 1992, после чега је почео ратни сукоб, који је трајао више од три године.

На референдуму одржаном 8. X 1991. грађани Републике Македоније такође су изгласали независност.

Оставши усамљене, републике Србија и Црна Гора прогласиле су 27. IV 1992. Савезну Републику Југославију (СРЈ) и њен нови Устав. У међународном погледу, СРЈ је продужила континуитет југословенске д. створене уједињењем 1918. и обновљене после II светског рата 1945. Заједничке органе њене власти чинили су Савезна влада и Народна скупштина, а на челу д. налазио се председник Републике. На више симболичан начин, две некадашње српске д. обновиле су сарадњу из прошлих времена, још једном уз велика искушења и изазове.

Захваљујући страној помоћи, хрватска војска је тих година израсла у снагу која је 1995. двема војним операцијама, названим Бљесак и Олуја, уништила РСК, извршила етничко чишћење освојених територија и са њих протерала српско становништво. Преокрет у рату у БиХ догодио се почетком 1994, када је Хрватска, под притиском САД, била присиљена да склопи савез с владом у Сарајеву. На темељима тог споразума створена је Федерација БиХ, што је хрватским и муслиманским снагама помогло да, уз подршку САД, почну да преузимају делове територија које су контролисали Срби. Претрпевши тешке поразе, Република Српска изгубила је велик део територије и 21. XI 1995. потписала Дејтонски мировни споразум, којим је установљена БиХ као д. два ентитета створена у рату: Федерације БиХ и Републике Српске.

Савремена српска д. настајала је тако у процесу распада Југославије, осамостаљивања југословенских република, ратова вођених 1991--1995, покушаја српског народа у Хрватској и БиХ да створи своје д. и потоњих политичких промена. Истовремено, тај процес развијао се под притисцима великих сила, у условима економских криза, санкција, бомбардовања и одрицања од југословенске идеје. Живот је српска д. започела усред ратова у Хрватској и БиХ, политички, материјално и морално покушавајући да одбрани право српског народа у овим републикама да остане у Југославији. Ипак, СРЈ није интервенисала приликом уништавања РСК у лето 1995, после чега су у Србију прогнане преко две стотине хиљада Срба. Пад Крајине довео је у питање и опстанак Републике Српске, у чије је име тадашњи председник Србије Слободан Милошевић учествовао у склапању Дејтонског мировног споразума.

После његовог потписивања, међутим, на Косову и Метохији појачана је терористичка делатност албанских сепаратиста. Захтевајући издвајање из Србије, Албанци су формирали Ослободилачку војску Косова (ОВК), која је 1996--1998. континуирано нападала војне и полицијске снаге, уживајући подршку САД и више чланица Европске уније. С обзиром на то да је на преговорима између српске и албанске стране у дворцу Рамбује, у околини Париза, завршеним у марту 1999, Србији дат ултиматум са захтевом да прихвати споразум којим би НАТО запосео територију Косова и Метохије, његово одбијање довело је до почетка ваздушног напада чланица НАТО-а. Бомбардовање је почело 24. марта, без одлуке Уједињених нација (УН), уз противљење Русије и Кине, а трајало до 10. VI 1999. Агресија је окончана потписивањем Кумановског споразума, по чијим се одредбама војска СРЈ повукла пет километара од покрајинских граница, названих зона безбедности. Споразум је потврђен Резолуцијом бр. 1244 о Косову, коју је донео Савет безбедности УН. Југословенској д. су њоме гарантовани суверенитет и територијална целовитост, укључујући Косово и Метохију, али су српска војска и цивилна администрација морале да се повуку из покрајине, уступајући место КФОР-у, јединицама УН под командом НАТО-а. Са војском се у огромном броју повлачило и српско становништво, те је Косово и Метохију од тада напустило више од 220.000 Срба и другог неалбанског живља. Етничко чишћење, убиства цивила, уништавање и пљачкање српске имовине, затирање трагова српске присутности и други облици насиља дешавали су се потом и у присуству јединица КФОР-а.

Последице рата, као и унутрашње политичке кризе, довеле су наредних година до нових промена. СРЈ је усвајањем Уставне повеље, 4. II 2003, претворена у Државну заједницу Србија и Црна Гора. Три године касније, међутим, на референдуму одржаном 21. V 2006, грађани Црне Горе изјаснили су се за самосталну д., чиме је Државна заједница престала да постоји. Убрзо потом, 5. VI 2006, Народна скупштина Републике Србије прогласила је Србију сувереном републиком. Тим чином Србија је после 88 година живота у заједници са другим јужнословенским народима обновила своју државност, суочивши се потом са новим проблемима. Иако се у складу с Резолуцијом 1244 јужна српска покрајина од завршетка НАТО бомбардовања налазила под управом администрације УН, органи привремене самоуправе су, уз политичку и организациону подршку дела Европске уније и САД, 17. II 2008. донели једнострану одлуку о проглашењу независности Косова и Метохије и одвајању од Србије. Републичка влада је ову декларацију као противуставну одбацила већ следећег дана, али је Међународни суд правде у Хагу, запитан за мишљење од стране Генералне скупштине УН, 20. VII 2010. изјавио да Декларација о независности не представља кршење међународног права. Упркос томе, Република Србија и даље не прихвата одлуку о независности Косова и Метохије.

Данашња српска д. уставом је дефинисана као „д. српског народа и свих њених грађана, заснована на владавини права и социјалној правди, начелима грађанске демократије, људским и мањинским правима и слободама и припадности европским принципима и вредностима". Њен политички систем пак почива на начелу тројне деобе власти: законодавне, извршне и судске. Носилац законодавне власти је Народна скупштина, представничко тело које чини 250 посланика, бираних на непосредним изборима и сразмерном расподелом посланичких мандата у зависности од броја гласова које су добиле пријављене изборне листе. Носилац извршне власти је влада, састављена од председника (премијера), потпредседника и променљивог броја министара. Председник Републике симболише државно јединство, представља д. у земљи и свету, а одговоран је пред свим грађанима. Почев од 2010, д. је подељена на пет статистичких региона (управних округа): Војводина, Београд, Шумадија и Западна Србија, Јужна и Источна Србија, Косово и Метохија. Престоница је и даље Београд, а према непотпуном попису из 2011. -- бојкотованом од стране Албанаца не само на Косову и Метохији него и у другим деловима Србије -- имала је 7.186.862 становника, међу којима су најмногобројнији били Срби (5.988.150 или 83,32%) православне вероисповести (84,59%). Према постојећим проценама, број становника целокупне д., заједно са Косовом и Метохијом, износи око 8,8 милиона, али се из Србије, у потрази за сигурнијом егзистенцијом, последњих деценија и година иселило неколико стотина хиљада њених грађана. Претпоставља се да у савременом добу изван српске д. живи између четири и пет милиона Срба. Када је реч о бившим југословенским републикама, највише их има у БиХ (око 32%), где су већински народ у Републици Српској (88%), са релативном већином у Брчком дистрикту (43%) и апсолутном већином у четири општине босанскохерцеговачке федерације. У Црној Гори, у односу на укупан број становника, живи око 28% Срба, а у мањем броју у Хрватској, Мађарској, Румунији, Северној Македонији, Бугарској и Албанији.

Оваква структура показује да је једновековни сан српске нације о заједничком животу већине Срба, окупљених унутар јединствених државних граница, био остварен једино у периоду постојања југословенске д., те да је слика и у том погледу данас суморнија него почетком XX в. Осим тога, савремено доба потврђује мисао Јована Цвијића о „расутости" српске нације, која је кућу градила „на друмовима", између два супротстављена света, Истока и Запада. Међу њеним постојећим проблемима значајно место припада негацији најважнијих историјских догађаја, попут оспоравања легитимности одлука о присаједињењу Војводине и Црне Горе Краљевини Србији, на чему се, између осталог, граде планови о континуираним покушајима даљег угрожавања данашње српске државности.

М. Радојевић

ИЗВОРИ: World Development Report 1991; World Bank 1991.

ЛИТЕРАТУРА: С. Новаковић, Турско царство пред српски устанак 1794−1804, Бг 1906; С. Јовановић, Држава, Бг 1936; Ж.-Ж. Русо, Друштвени уговор. О пореклу и основима неједнакости међу људима, Бг 1949; Х. Келзен, Општа теорија права и државе, Бг 1951; Б. Павићевић, Стварање црногорске државе, Бг 1955; Н. Макијавели, Владалац, Бг 1964; Платон, Држава, Бг 1966; A. Passerin d'Entrèves, The Notion of the State, Oxford 1967; Аристотел, Политика, Бг 1970; И. Кант, Ум и слобода. Списи из филозофије и историје, права и државе, Бг 1974; Д. Јанковић, Српска држава првог устанка, Бг 1984; А. Митровић, Србија у Првом светском рату, Бг 1984; Б. Хорват, Политичка економија социјализма, Зг 1984; Монтескје, О духу закона, Бг 1989; Б. Петрановић, Србија у Другом светском рату 1939−1945, Бг 1992; Југословенско искуство српске националне интеграције, Бг 1993; Р. Накарада, О. Рачић, Распад Југославије -- изазов европској безбедности, Бг 1998; М. Благојевић, Д. Медаковић, Историја српске државности, I*, Од настанка првих држава до почетка српске националне револуције*, Н. Сад 2000; Р. Љушић, Историја српске државности, II, Србија и Црна Гора, Н. Сад 2001; Љ. Димић, Историја српске државности, III, Србија у Југославији, Н. Сад 2001; Цицерон, Држава, Бг 2002; М. Бурда, Ч. Виплош, Макроекономија, Бг 2004; А. В. Аникин, История финансовых потрясений, Москва 2009; М. Благојевић, Српска средњовековна државност, Бг 2011; С. Мишић, Историјска географија српских земаља од 6. до половине 16. века, Бг 2014; М. Алексић, Српске земље пре Немањића, Бг 2019; М. Радојевић, Српски народ и југословенска краљевина 1918−1941, I, Од југословенске идеје до југословенске државе, Бг 2019; П. Ристановић, Косовско питање 1974−1989, Н. Сад -- Бг 2019; Х. Џ. Чанг, Економија: упутство за употребу, Бг 2019; Агресија која траје, Зборник радова са Међународне конференције посвећене двадесетој годишњици агресије НАТО на СР Југославију, Бг 2020; Б. Беговић, З. С. Мирковић (прир.), Сто година од уједињења. Формирање државе и права, Бг 2020.