ДОБРОСАВЉЕВИЋ, Слободан

ДОБРОСАВЉЕВИЋ, Слободан, машински инжењер, универзитетски професор (Солун, 5. IX 1903 -- Београд, 2. IV 1980). Дипломирао је 1926. на Машинско-електротехничком одсеку Техничког факултета у Београду као први дипломац из области топлотних машина са темом о ваздухопловним клипним моторима с унутрашњим сагоревањем. После одслужења војног рока постаје резервни ваздухопловни официр 1927. Инжењерску каријеру започиње у Индустрији аеропланских мотора у Раковици. На Тех. ф. је предавао већ од првог избора за доцента 1937, а током рата са прекидима. После рата био је технички директор у фабрици „ДМБ" у Раковици. Ванредни професор постао је 1947, а редовни је био од 1950. После организационих реформи и формирања Машинског факултета био је декан 1954--1955, а све до пензионисања 1970. шеф Катедре за моторе и моторна возила. У послератном периоду је активно учествовао у раду САНУ. Почео је у Машинском институту САН 1948. као шеф моторског одељења, а потом био на руководећим функцијама, као заменик управника и члан Научног савета. Изабран је за дописног 1950, а 1961. за редовног члана САНУ. Као секретар Одељења техничких наука САНУ 1965--1971. био је члан и руководилац многих радних група за решавање градских, републичких и југословенских стручних проблема. Титула почасног доктора наука Београдског универзитета додељена му је 1971. за заслуге у развоју наставе и науке у области машинства.

Бавио се свим врстама мотора, од једноцилиндричних за чамце, преко камионских до ваздухопловних. Најзначајнија научна достигнућа Д. су: реконструкција авионског мотора „Јупитер" (1933), оригинална конструкција агрегатног бензинског мотора „Д-18" (1934), оригинална конструкција ванбродског бензинског мотора „Д-20-В-2" (1936), реконструкција авионског мотора „Г/Р-К9" (1938--1939), реконструкција центрифугалног компресора за авионске моторе „Г/Р--Н14" и конструкција универзалне радио-блокиране свећице за авионске моторе (1939--1940). По његовим пројектима изведене су антисонарна пробна станица за авионске моторе до 1.500 КС (ИМР, 1939--1940) и, у сарадњи са фирмом „Ћезаре--Ранци" из Лењана, пробна станица за авионске моторе до 1.500 КС (ИМР, 1940--1941), за шта је награђен одликовањем. Руководио је конструисањем првог домаћег трактора „задругар" (1946--1948). За пројекат ваздушно хлађеног бензинског мотора „Д-03" (1948) добио је Награду Владе ФНРЈ 1949. Конструисао је оригинални гасни генератор за гасификацију лигнита за предузеће „ИЛР" из Железника (1953) и брзоходни двотактни бензински мотор од 50 цм^3^ за погон бицикала за предузеће „Крушик" из Ваљева (1957--1960). Конструктор је оригиналног једновентилског двотактног камионског дизел-мотора са ваздушним хлађењем „СД-II" (1960--1966). Пројектант је фамилије мотора од 50 до 200 КС на бази „СД-II" мотора у Институту „Кирило Савић" (1970--1976). Д. је увео више унапређења у нове М-системе сагоревања и у нове конструкције дизел-мотора: премештање коморе за сагоревање из клипа у цилиндарску главу, са једним вентилом; извођење коморе са термичким зазором, као термоеластичне, тако да је у присном физичком контакту са главом само када је загрејана, у хладним режимима рада мотора постоје термички зазори између коморе и главе што обезбеђује брже загревање коморе; један центрично постављени вентил у комори с испупчењем на који се бризга гориво ради боље запреминске расподеле горива и ваздуха по комори током сагоревања. Такође, изводио је четворотактне моторе са једним вентилом по цилиндру, што до тада није забележено у литератури о моторима СУС. Бавио се и глобалним термичким балансирањем унутрашње и спољашње расподеле топлоте у телу мотора, чиме је обезбедио стабилан рад у разноврсним климатским зонама, уз одржавање оптималних зазора што је резултирало дужим триболошким и укупним веком делова уз постојане номиналне карактеристике мотора. Био је европски експерт за оцене инжењерских дилема. Његових 18 патената заштићено је у иностранству, а 7 у СФРЈ. Седмојулском наградом СР Србије 1967. награђен је за успехе у научном раду.

ДЕЛА: Mотори СУС високе специфичне снаге, Бг 1951; „Систем термичке ауторегулације коморе за сагоревање у дизел-моторима", Глас САНУ, 1961, 17, 5; „Ein neuer Schritt im Kraftfahrzeugmotorenbau", Bulletin SANU T, 1967, 41, 8; „Ein neuer Zweitakt-Dieselmotor für Nutzfahrzeuge", MTZ, 1967, 28, 10; „Нова концепција коморе за сагоревање у моторима дизел", Техника подмазивања -- примена горива, 1968, 1; „О проблему токсичности и буке транспортних возила", Техника, 1971, 9; „Извесне орјентационе директиве у научном истраживању оптималних машинских композиција", Техника, 1972, 1; „Једна рационална могућност у отклањању шкодљивих емисија моторних возила", у: Човек и животна средина, Бг 1973.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Трифуновић, „Биографија Слободана Добросављевића 1903--1980", у: В. Д. Ђорђевић, Д. Виторовић, Д. Маринковић (ур.), Живот и дело српских научника, 1--10, Бг 2006; Р. Пешић, Истраживања у области мотора СУС, Кг 2000; М. Јовичић (ур.), Зборник биографија наставног особља Машинског факултета, 1 (1948--1973), Бг 2017.

С. Веиновић