ДИМИТРИЈЕВИЋ, Јован

ДИМИТРИЈЕВИЋ, Јован, трговац, поручник, обавештајни официр (Сарајево, 1762 -- ?, после маја 1808). У Београду боравио 1786. али није познато да ли је у њега навратио као трговачки посредник или је ту био стално настањен. С аустријском војнообавештајном службом доведен је у везу две године пре почетка Аустријско-турског рата (1788--1791) када је, после неуспешног покушаја аустријске војске да уз помоћ Срба заузме Београд, пристао на предлог мајора Михаила Михаљевића да као аустријски повереник преузме оне обавезе, које је до тада у Београду имао Јован Новаковић Чардаклија, који је избегао у Аустрију. Обновљене припреме за освајање Београда одвијале су се у много тежим условима јер су Турци сазнали за аустријске планове и учешће Срба у завери. Извештаје о стању турске посаде у Београду слао је од средине децембра 1787. Д. се обавезао да ће у ноћи која је одређена за напад запалити једну кућу код Видинске или Стамбол капије како би аустријска војска, уз ватрогасце, могла да уђе у град кроз отворене капије. Не постоји податак о његовом учешћу на састанку повереника из Србије у Старој Пазови 12. I 1788, на којем су подељена задужења за предстојећи напад на Београд, који је планиран за 17. јануар. Када се одустало од овог покушаја освајања Београда, с већином нових завереника је 9. II 1788. пребегао у Аустрију након што је Аустрија објавила рат Турској. За време Аустријско-турског рата у аустријској војсци је био добровољац и официр. Одмах при ступању у добровољце, априла 1788, добио је чин поручника (оберхаднађа) у нерегуларној јединици Михаљевићевог фрајкора, који је био састављен углавном од Срба. Од маја 1789. био је заставник, од новембра потпоручник у регуларном батаљону Михаљевићевог фрајкора. Чин потпоручника је према рангу одговарао звању војводе у нерегуларној јединици па су га савременици понекад ословљавали војводом. На основу напредовања у војној хијерархији, вероватно је да је учествовао у већини бојева које је Михаљевићев фрајкор водио до 1790. у северној Србији, од реке Дрине до Велике Мораве. Након Аустријско-турског рата остао је у аустријској војсци с чином поручника. Учествовао је у аустријским ратовима против Француске (1792--1801, 1805) под командом генерала Алвинчија и генерал-мајора Павла Давидовића. За време Првог српског устанка живео је у селу Деч у Срему. Служио је у Деветом пешадијском пуку Славонско-сремске војне границе. Надвојводама Карлу и Лудвигу и Јозефу Симбшену, команданту Славонско-сремске војне границе, слао је извештаје о стању у Србији. Говорио је турски језик па се аустријским властима 1807. нудио за обавештајца у Босни и Херцеговини. Међу штампаним извештајима последњи је из маја 1808, после чега је вероватно био упућен на ратиште или за тајног извештача у Босни, што је тражио и од надвојводе Лудвига.

ИЗВОРИ: Д. М. Павловић, Србија за време последњег Аустријско-турског рата (1788--1791 г.), Бг 1910; А. Ивић, Списи бечких архива о Првом српском устанку, IV, 1807, Суб. 1938; V, 1808, Суб. 1939.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Пантелић, Аустријски покушаји за освајање Београда 1787. и 1788. године, Бг 1922; В. Скарић, Српски православни народ и црква у Сарајеву у 17. и 18. вијеку, Сар. 1928; В. Ћоровић, „Прилози хисторији Кочине крајине", ПКЈИФ, 1935, 15, 1--2; В. Чубриловић, „Кочина крајина 1788--1791", у: Историја Београда, 1, Бг 1974; С. Гавриловић, „Ка српској револуцији", у: Историја српског народа, IV/1, Бг 1986.

Н. Урић