ДУКИЋ, Стеван

ДУКИЋ, Стеван, вајар, сликар, примењени уметник (Банатско Карађорђево, 2. I 1929 − Београд, 10. X 1991). Вајарство дипломирао 1954. на Академији примењених уметности у Београду, у класи Р. Станковића. Исте године постао је члан УЛУС-а (био је члан и УЛУПУДС-а) и излагао у Зрењанину са Банатском групом. Том приликом покренута је иницијатива за оснивање Уметничке колоније „Ечка", што је реализовано 1956, а 1985. иницирао је оснивање Уметничке колоније „Бакар" − Бор, на којима је запажено учествовао. Од 1958. самостално je излагао у земљи и иностранству (Београд, Зрењанин, Кикинда, Кувајт, Бугојно, Боро, Бенгази), а радове је представљао и на многим изложбама широм Југославије, као и у Француској, СССР-у, Кувајту, Индији, Бугарској и Немачкој. Извео је више споменика НОБ-а (Ботош, 1959; Руско Село, 1960; Стрмен код Јасеновца, 1962; Банатско Карађорђево, 1966; Мартинци, 1975), спомен-обележја (Омладинским радним бригадама код Пожеге, 1960), као и низ биста и других дела постављених у јавном простору (Александар Савић, Зрењанин 1970). Поред скулптура Д. је радио аквареле, цртеже, колаже, бавио се и графичким дизајном, идејним решењима за медаље, грбове, значке, а правио је и накит. Током 50-их година вајао је углавном женске фигурине и анималистичке мотиве стилизованих и синтетизованих форми, да би потом стварао особена дела у дрвету инспирисана природом и антиком, често од изворних комада у којима је препознавао и из којих је извлачио фигуре снажног израза или асоцијативне облике. Добитник је награде Уметничке колоније „Ечка" (1963), Прве награде за ликовно решење грба Зрењанина (1967), Откупне награде на Октобарском салону (1967) и др. Радови му се налазе у многобројним музејима и другим институцијама код нас и у иностранству.

ЛИТЕРАТУРА: Љ. Ивановић, Скулптура у Војводини, Н. Сад 1984; Н. Кусовац, К. Богдановић, Стеван Дукић 1929--1991, Бг 1995.

В. Грујић