ДОХОДАК

ДОХОДАК, обавезе давања градова, држава и владара. Код нас се односе на обавезе града Дубровника, који је своја давања називао трибут, а у српским исправама оног доба то се преводило као д. Први дубровачки трибут забележио је цар Константин VII Порфирогенит у Х в., а плаћао се за земљиште које је обрађивало становништво града, и то по 36 номизми годишње кнезовима Захумља и Травуније. Овај д. се у повељи краља Радослава из 1234. први пут назива могориш. Хумски могориш се давао за Ријеку, затонске и пољичке винограде, а требињски за винограде у Жрновници. Краљ Владислав је ослободио Дубровник требињског могориша, а хумски је падао на терет посадника имања у Ријеци и Затону. Приликом исплате Општина је као уздарје добијала краву. Почетком XIV в. могориш су примали Дедићи из Попова поља и после слома Бранивојевића. Једно време су га примали и потомци кнеза Мирослава, Николићи, па затим Санко Милтеновић, да би на крају припао босанском бану Твртку Котроманићу.

Дубровчани су српском владару плаћали и трибут за право слободне трговине у Србији. Не зна се да ли је он у почетку био устаљен. Сталан годишњи д. од 2.000 перпера први је почео да прима краљ Урош I. Од времена краља Драгутина као рок исплате усталио се Митровдан (светодмитровски или српски д.). Рок је обично поштован, осим у нерегуларним условима. Уз дозволу цара Уроша, светодмитровски д. примаo je кнез Војислав Војиновић, а затим његова удовица Гоислава. Дубровчани су 1368. одбили да га плаћају жупану Николи Алтомановићу, али су 1372. били принуђени да му исплате српски д. После расапа жупана Николе д. је исплаћиван Балшићима, а од 1378. српски д. је припао краљу Твртку I Котроманићу. Дубровчани су га исплаћивали краљевима Босне све до њеног пада 1463.

Када је краљ Душан 1333. уступио Стон и Пељешац за 8.000 перпера и 500 перпера годишњег данка, формиран је стонски д**.** Исту суму од 500 перпера је добио и бан Босне као господар Хума, па је стонски д. годишње износио 1.000 перпера. Босански део је исплаћиван владарима Босне до 1463. Српски стонски д. је цар Душан 1350. уступио манастиру Светог Михаила у Јерусалиму. Општина је у XV в. доводила у питање исплату стонског д., када су се монаси из Јерусалима преселили на Свету Гору у Хиландар и манастир Светог Павла. Дубровчани су још више затезали исплату после нестанка српске државе, па је чак и султан Мехмед II интервенисао у корист монаха. Тек претњама Ахмеда Херцеговића братства Хиландара и Светог Павла су призната као правни наследници стонског д. Монаси су га подизали у Дубровнику све до пада Дубровачке Републике.

Провижиун који су Дубровчани плаћали браћи Влатковић, господарима Западног Хума, настао је склапањем савеза са њима 1452. у време рата са херцегом Стефаном Вукчићем Косачом. Они су изневерили свог сизерена, а Општина се заузврат обавезала да ће им сваке године исплаћивати 600 перпера докле су они живи. Примљени су за дубровачке грађане и додељена им је кућа у граду. Ако би били прогнани са баштине и принуђени да живе у граду добијали би од Општине додатних 600 перпера све док се не врате на баштину. Последњи пут провижиун је исплаћен 1498. једноме од браће Влатковић.

Конавалски д. је настао откупом жупе Конавли од Косача и Павловића. Сандаљ Хранић је за свој део Конавала добио годишњи трибут од 500 перпера, а овај д. је примао и његов наследник херцег Стефан Вукчић. После његове смрти Дубровчани су обуставили исплату трибута до 1473, када су измирили дугове према Косачама. Потомци херцега Стефана примали су конаваоски д. до XVII в. Други део Конавала Дубровчани су добили (1426) од војводе Радослава Павловића за 600 перпера годишњег д. Његови наследници су имали много мука са Дубровником у наплати овог трибута. После погубљења Павловића 1463. Турци су тражили овај д., али су Дубровчани то успешно избегли, па је он угашен.

ЛИТЕРАТУРА: М. Динић, „Дубровачки трибути", Глас СКА, 1935, 86; М. Живојиновић, „Светогорци и стонски доходак", ЗРВИ, 1983, 22; С. Мишић, Хумска земља у средњем веку, Бг 1996.

С. Мишић