ДВОРОДРЖИЦА

ДВОРОДРЖИЦА, управник владаревог двора у средњовековном периоду. Старија историографија га поистовећује са византијским палатофилаксом. Титула се јавља при крају српског царства (1368), али не на царском двору, него на дворовима обласних господара. Александар, господар Канине и Валоне, имао је д. Рајчета. На свом двору ову титулу имао је и деспот Јован Угљеша, господар Серске области. Свог д. имали су и Балшићи. Ова титула је била присутна и на дворовима Лазаревића и Вука Бранковића, као и на двору Ђурђа Црнојевића. Код Лазаревића улога д. је нагло ослабила, а затим и ишчезла. Све његове послове преузео је велики челник (comes palatinus). Д. је управљао свим пословима на двору и људима у непосредној дворској служби. Он иступа као представник централне управе, а д. Лазаревића Радивоје јавља се у улози милосника. Забрањује им се управљање манастирским имањима, што значи да делокруг њиховог деловања није ограничен искључиво на двор. Он се старао о извршењу обавеза према владару када су у питању грађење „кућа и дворова, поноса и позоба, лова и герекарства", као и давање разних „оброка" и припремање коначишта.

ИЗВОРИ: Ст. Новаковић, Законски споменици српских држава средњега века, Бг 1912; Љ. Стојановић, Старе српске повеље и писма, I--1, Бг 1929.

ЛИТЕРАТУРА: Г. Острогорски, Пронија: прилог историји феудализма у Византији и у јужнословенским земљама, Бг 1951; М. Благојевић, Државна управа у српским средњовековним земљама, Бг 1997.

С. Мишић