ДРАГИЋ, Љубиша

ДРАГИЋ, Љубиша, архитекта (Суботица, 15. VI 1922 -- Београд, 7. IV 1998). Студије архитектуре започео је у Београду пре II светског рата да би их завршио 1948. са првом генерацијом градитеља (М. Митровић, А. Бркић). Један је од оснивача и дугогодишњи директор бироа „Архитект", једног од првих основаних ван званичних државних структура. Објекат којим је скренуо пажњу стручне јавности је пословно-стамбени блок на углу Булевара краља Александра и Ресавске улице за фирму „Технопромет", који је заједно са колегама М. Маринковићем и Ђ. Грујићем из бироа „Архитект" довршио 1953. Архитектонски комплекс чине три кубуса: на углу је највиши волумен у којем је управна зграда, и два бочна, нижа, где је смештено становање. Уклапање у градски амбијент остварено је локалима у приземљу смештеним испод репрезентативне колонаде. Ово здање одражава утицаје интернационалног стила у архитектури, са фасадом пословног здања карактеристичне геометризоване обраде и стамбеним крилима ћелијасте структуре дубоких лођа ритмованих пластиком. Карактеристичан је и кров са заталасаном линијом. Други значајан објекат којим Д. исказује свој градитељски приступ јесте Уметнички павиљон (1956) у Масариковој улици у Београду (срушен 1987), где је за куполу која наткриљује павиљон користио нов материјал плексиглас или југовинил. Други спрат овог функционалног објекта складних пропорција целим фронтом је обрађен у фурнираном дрвету, што су методи и материјали до тада невиђени у српској савременој архитектури.

ДЕЛА: Фабрика савитљивих цеви „Младост", Бијељина (око 1955); Школа за ученике у привреди, Бијељина (око 1955); Универзална хала на Каленић пијаци, Београд (1959, пројекат); Солитер у Вршцу (око 1960, прва употреба пластике).

ЛИТЕРАТУРА: М. Митровић, „Судбина градитеља", Политика, 27. VI 1998; З. Маневић (ур.), Лексикон неимара, Бг 2008; Д. Милашиновић Марић, Полетне педесете у српској архитектури, Бг 2017.

Д. Милашиновић Марић