ДРИНСКА ДИВИЗИЈА

ДРИНСКА ДИВИЗИЈА, јединица Војске Краљевине Србије у балканским ратовима и I светском рату. Законом о устројству Народне војске из 1883. територија Краљевине Србије је подељена на пет дивизијских области. У случају рата, свака од њих је образовала по једну дивизију првог и другог позива истоименог назива. Територија Дринске дивизијске области, са седиштем у Ваљеву, обухватала је територију 4. (Ужичког), 5. (Ваљевског) и 6. (Шабачког) пуковског војног округа. Д. д. је први пут формирана октобра 1885, непосредно пред почетак рата с Бугарима. Услед ограничене мобилизације формирана је само дивизија првог позива, а оперисала је у саставу Нишавске војске на софијском правцу. Командант јој је био пуковник Јован Мишковић. Током Битке на Сливници успела је да заузме важан Балински вис, али због јаког бугарског контранапада не и да снажније помогне Дунавску дивизију, тако да је у наредној фази битке била принуђена на повлачење ка Калотини, што је изазвало велику панику и код краља Милана. Повлачење се завршило неуспешном одбраном Пирота и брзим крајем рата.

Непосредно пред почетак балканских ратова, током мобилизације српске војске формиране су Д. д. првог и Д. д. другог позива. У састав Д. д. првог позива, под командом пуковника Павла Јуришића Штурма, ушли су 4, 5, 6. и 17. пешадијски пук, Дрински артиљеријски пук, Дрински коњички пук, Дрински пионирски полубатаљон и низ мањих позадинских и допунских јединица и установа. Д. д. другог позива, под командом пуковника Павла Пауновића, имала је у саставу 5. и 6. пешадијски пук, Дрински артиљеријски дивизион, Дрински коњички дивизион и Дрински пионирски полубатаљон.

Д. д. првог позива оперисала је у саставу Прве армије. Имала је важну улогу током Кумановске битке, док је у Битољској, за време Боја на Бакарном гувну, уз велике губитке дала кључан допринос победи српске војске. Потом је у саставу Приморског кора, заједно с црногорским војним снагама, учествовала у опсади Скадра. Д. д. другог позива била је у саставу Треће армије, а наступала је преко Косова и Метохије ка северној Албанији. Као део српских Приморских трупа учествовала је у неуспелом нападу на Брдицу и у опсади Скадра. У Другом балканском рату Д. д. првог позива, под командом пуковника Стевана Хаџића, била је у саставу Прве армије. Током Брегалничке битке, која је отпочела бугарским нападом на њене положаје, чинила је окосницу своје армије, претрпевши велике губитке. Њена улога у заустављању бугарске офанзиве и српском контранападу била је кључна. Д. д. другог позива није током Другог балканског рата узела непосредно учешће у војним операцијама, него је била задужена за обезбеђење границе према Албанији.

Јединице Д. д. првог позива поново су мобилисане септембра 1913, због избијања Албанске побуне. Дефинитивно су демобилисане након сламања побуне крајем новембра исте године. На почетку I светског рата поново су формиране обе д. д. Према српском ратном плану, заједно с прекобројним јединицама и трупама трећег позива с територије Дринске дивизијске области ушле су у састав Треће армије, која је имала задатак да предстражним одредима, састављеним углавном од јединица Д. д. другог позива, којом је у почетку командовао пуковник Драгутин Димитријевић Уча, а потом пуковник Крста Смиљанић, поседне гранични фронт. Д. д. првог позива, којом је командовао пуковник Никола Стевановић, добила је задатак да главнином својих снага осигура одбрану ширег рејона Ваљева. Непосредно по отпочињању аустроугарског напада на Србију јединице Д. д. другог позива, ојачане трупама трећег позива, пружиле су снажан отпор аустроугарским снагама у наступању. Заједно с Д. д. првог позива учествовале су у протеривању аустроугарских снага са српске територије током завршних етапа Церске битке. У време Битке на Дрини, обе д. д. су се истицале упорном одбраном, али је услед повлачења преко територија с којих су попуњене дошло и до великог осипања у људству. Током Колубарске битке, посебно током њене офанзивне фазе, Д. д. првог позива ушла је у састав Прве армије и истицала се упорним гоњењем аустроугарских трупа, док је Д. д. другог позива деловала у саставу Треће армије. У тренуцима тројног аустроугарско-немачко-бугарског напада на Србију 1915, Д. д. првог позива се борила у саставу Треће армије, бранећи долину Велике Мораве, док је Д. д. другог позива као део Прве армије учествовала у одбрани западне Србије. Повлачећи се преко Косова, Метохије и Црне Горе до Албанског приморја, обе дивизије су превезене на Крф. Услед смањеног бројног стања, током реорганизације Српске војске од њихових команди, јединица и установа формирана је нова јединствена Д. д., којом је командовао пуковник Крста Смиљанић, а ушла је у састав Треће армије. На Солунском фронту нарочито се истакла током операција 1916, посебно при заузимању Кајмакчалана и у Горничевској бици. Услед реорганизације српске војске 1917. расформиран је њен 17. пешадијски пук, а укидањем Треће армије ушла је у састав Прве армије, с којом је учествовала у пробоју Солунског фронта. Свој ратни поход завршила је главнином на простору Барање, јужне Мађарске и Славоније, док је мањи део њених трупа упућен у Словенију.

Д. д. је поново формирана априла 1941, под командом генерала Косте Ђорђевића, а оперисала је у саставу Пете армије са задатком одбране долине Нишаве. Њене трупе су водиле неколико важних борби на прилазима Нишу и Пироту. Након капитулације Војске Краљевине Југославије већи део њеног састава је заробљен. У току процеса трансформације Југословенске народне армије у Војску Југославије од јединица Новосадског корпуса, које су засноване на простору јужно од Саве, у гарнизонима Ваљево, Шабац и Лозница, поново је формирана Д. д. са седиштем команде у Ваљеву. Укинута је током нове реорганизације војске 2002. Мањи део њених јединица придодат је Приштинском корпусу и успешно дејствовао против албанских терористичких група 1999.

ЛИТЕРАТУРА: Ж. Павловић, Битка на Јадру 1914, Бг 1924; В. Максимовић, Битка на Брегалници 17−25. јуна 1913. год, Бг 1926; М. Лазаревић, Наши ратови за ослобођење и уједињење. Српско-турски рат 1912−1913, I--III, Бг 1927, 1929, 1931; Ж. Павловић, Битка на Брегалници, Бг 1929; Ж. Станисављевић, Кумановска битка. Разматрања и поуке, Бг 1951; М. Зеленика, Рат Србије и Црне Горе 1915, Бг 1954; М. Лазаревић, Други балкански рат, Бг 1955; Група аутора, Први балкански рат 1912−1913. Операције Српске војске, I, Бг 1959; Ђ. Лукић, Битка на Дрини 1914, Бг 1966; С. Скоко, Други балкански рат 1913, I−II Бг 1968; Ж. Павловић, Рат Србије с Аустро-Угарском, Немачком и Бугарском 1915, Бг 1968; Б. Ратковић, Први балкански рат 1912−1913. Операције Српске војске, II, Бг 1975; В. Терзић, Слом Краљевине Југославије 1941. године, I−II, Бг 1982; M. Бјелајац, Војска Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918−1921, Бг 1988; М. Ђуришић, Србија у рату 1914, Бг 2008; Ж. Павловић, Колубарска битка, 1−2, Бг 2014.

А. Животић