ДРАШКОВИЋ, Милорад

ДРАШКОВИЋ, Милорад, привредник, банкар, политичар (Полом на Руднику, 29. III 1873 -- Делнице, Хрватска, 21. VII 1921). Правни факултет Велике школе завршио је у Београду 1894, а адвокатски испит положио три године касније. Од адвокатуре га је много више занимала пољопривреда, нарочито млекарство, због чега је неколико месеци провео у Нешателу, у Швајцарској, и Мамиролу, у Француској, проучавајући производњу млека и прављење сира. Стечено знање почео је да користи већ 1899, али је тада, без икаквих основа, доведен у везу са Ивањданским атентатом на Милана Обреновића, па је протеран из Смедерева и као политички емигрант боравио у Банату. По објављивању амнестије у част женидбе краља Александра Обреновића, вратио се у Србију и бавио адвокатуром, али и сточарством, организовао курсеве за сељаке и помагао оснивање млекарских задруга. Уверен да држава може бити јака једино ако има развијену привреду, у Смедереву је основао „Годомин", први модерни млекарник у Србији. Политици се озбиљније посветио 1905, када је на јулским скупштинским изборима изабран за народног посланика у Рудничком округу. Убрзо потом постао је министар народне привреде у влади коју је образовала Самостална радикална странка Љубомира Стојановића, оставши на том месту до априла 1906. У том кратком периоду започео је обиман посао на доношењу првих закона о осигурању стоке од болести и усева од природних непогода, као и о исушивању бара и мочвара. Детаљније бављење развојем пољопривреде прекинуо је по избијању Царинског рата са Аустроугарском (1906−1911), током којег је био председник Друштва за економску и социјалну политику, директор Извозне банке, члан Одбора за економско зближење између Србије и Бугарске и члан Одбора за економско зближење између Италије и Србије. Још три пута је биран за народног посланика: 1906, 1908. и 1912, у два мандата у Рудничком округу и једном у граду Смедереву. Осим тога, био је директор Одјека, листа самосталних радикала, у чијој је странци припадао десном, монархистичком крилу. Страначки углед бивао му је све већи, особито после повлачења Љ. Стојановића и именовања Љубомира Давидовића за новог партијског шефа 1912. Иако се залагао за идеју Балканског савеза, после Првог балканског рата одлучно је бранио српско право на Македонију, зближивши се тих година са пуковником Драгутином Димитријевићем Аписом, те се говорило да је постао члан организације „Уједињење или смрт". Почетком I светског рата превазишао је непријатељство према радикалима и са Љ. Давидовићем, најближим личним и политичким пријатељем, у децембру 1914. ушао у концентрациону владу Н. Пашића, поставши министар грађевина. Претпоставља се да је управо он писао текст Нишке декларације, којом је нова влада 7. децембра прогласила уједињење Јужних Словена као српски ратни циљ. Кнез Николај Трубецки, тадашњи руски посланик у Србији, тврдио је да је Д. у то време, уз Н. Пашића, био најугледнији и најспособнији српски политичар, ватрени патриота и „човек од речи". У трагичним недељама повлачења српске војске у јесен 1915, током новембра био је 19 дана формални заступник одсутног министра војног Радивоја Бојовића и, према неким сведочењима, два пута прешао Албанију. Здравље му је умногоме било нарушено, али је обављао низ дужности, далеко ширих од ресора који му је поверен, нарочито се старајући да се успоставе везе између избеглог људства и породица које су остале у Србији. Заједно са Љ. Давидовићем и Војиславом Маринковићем владу је напустио у јуну 1917, огорчен због процеса вођеног против пуковника Аписа и његовог судског убиства. Прешавши у опозицију, постао је огорчени критичар Н. Пашића, подржавајући тежњу Анте Трумбића и Југословенског одбора да Југословени из Аустроугарске у процесу уједињења буду потпуно равноправни са Краљевином Србијом. Такав његов став посебно је био изражен на Женевској конференцији (6−9. XI 1918), на којој је Н. Пашић, оставши усамљен, морао да прихвати конфедерално уређење будуће државе, све док коначну одлуку о њеном устројству не донесе Уставотворна скупштина. Суочивши се пак с радикализмом хрватских политичара, променио је погледе и стао у одлучну одбрану државе, како од националног тако од левичарско-комунистичког екстремизма. Осим што је био делегат Краљевине Србије у Привременом народном представништву, неколико пута је именован за министра. У два председничка мандата Љ. Давидовића био је министар саобраћаја (16. VIII 1919 -- 19. II 1920), а у владама Миленка Веснића и Н. Пашића министар унутрашњих дела (18. VIII 1920 -- 18. VII 1921). Као изразити противник комунизма, на овој дужности је крајем децембра 1920. донео тзв. Обзнану, којом је забрањен рад КПЈ, радничких синдиката и других организација под њеном контролом, иако мандати комунистичких посланика тада нису поништени. Одговарајући на интерпелације, поднете поводом доношења ове забране, изјавио је да је свестан како је та одлука у супротности са слободом политичког мишљења, али да је интерес државе морао ставити изнад демократских начела, с обзиром на то да је делатност КПЈ била антидржавна. Из истог разлога, као министар унутрашњих дела сарађивао је са радикалима, вишегодишњим политичким супарницима, на доношењу централистичког Видовданског устава. Месец дана након његовог изгласавања, поднео је оставку и, после више неуспелих атентата које су на њега организовали комунисти, отпутовао на лечење у Делнице, где га је у присуству двоје деце усмртио Алија Алијагић, припадник организације „Црвена правда", која је сматрала да има право да на репресивне мере режима узврати терористичким акцијама. Овај је атентат био повод за доношење дуго припреманог Закона о заштити безбедности и поретка у држави, а Јосип Броз Тито је 27 година касније, на Петом конгресу КПЈ, одржаном 1948, изјавио да је Д., „најогорченији противник новостворене Комунистичке партије", боље бранио „власт капиталиста" него што су је комунисти нападали.

ЛИТЕРАТУРА: Споменица Милорада Дра-шковића, Бг 1921; Љ. Давидовић, „Из живота Драшковићева", Правда, 11−14. IV 1936; Д. Јанковић, „Женевска конференција о стварању југословенске заједнице 1918. године", Историја XX века, V, Бг 1963; Д. Петковић, „Милорад Драшковић на бранику отаџбине", Гласник СИКД „Његош", 1967, 20; М. Радојевић, „Милорад Драшковић и Милан Грол", ЈИЧ, 1997, 1; „Милорад Драшковић у Првом светском рату", Наша прошлост, 2010, 11; „Сима Марковић против 'Обзнане' (1920--1921)", у: Друштвено-политичка и научна мисао и делатност Симе Марковића, Бг 2013.

М. Радојевић