ДОМАЋИЧКЕ ШКОЛЕ

ДОМАЋИЧКЕ ШКОЛЕ, школе за женску омладину које су осниване између I и II светског рата у циљу унапређивања културе вођења домаћинства. Трајале су годину или две и звале су се ниже д. ш. После II светског рата трансформисане су у течајеве за унапређивање домаћинства. Д. ш. су карактеристичне за период прве половине XX в. и јављају се у различитим формама, од течајева за домаћице, до учитељских д. ш. Пре тога се појављује наставни предмет Домаће газдинство у девојачким школама, на пример у Наставном плану из 1899, а односи се на „знање и вештине у управљању кућом и домаћом економијом" (посебно „културом становања"). У Црној Гори се 1931. појављује као комбинација домаћичко‑занатске стручне школе, и то као државне школе. Настава је трајала пет месеци, а осим српског језика и математике ученице су училе следеће предмете: домаће газдинство, ручни рад, теорија кувања, градинарство, мљекарство, живинарство, храњење стоке и хигијена. Ове су школе још називане и „покретне", пошто им је често мењано место. Наставнице је плаћала држава, а школу је издржавала општина. Домаћинска школа је ређи назив за д. ш., била је нижег ступња и намењена оспособљавању сеоских жена и омладине за вођење економике домаћинства и васпитавање деце. Између два светска рата обично су имале два смера: пољопривредни и домаћички. Под називом Виша д. ш. јавља се школа у којој су образоване и оспособљаване учитељице д. ш., као нижих у рангу. Овим учитељицама је искључива дужност била рад на просвећивању народних маса (мајки и домаћица). Цео систем виших и нижих д. ш., течајева и курсева уређује се оснивањем Учитељских д. ш. које су припремале кадар за наставу домаћинства у основним школама и на течајевима центара за унапређивање домаћинства, тј. у некада постојећим нижим д. ш. Ове школе су радиле на основу Уредбе из 1937. Многе од ових школа су често премештане. Постојале су у: Новом Саду, Госпићу, Футогу, Прокупљу, Петрињи, Загребу, Љубљани, Смедеревској Паланци, Убу. После 1961. неке су трансформисане у учитељске школе, а остале су усмерене на домаћинство и педагошке предмете у нешто мањем обиму у односу на учитељске школе. У почетку су трајале четири, а касније и пет година. Престале су са радом 1964. Међу првима је основана Учитељска д. ш. у Футогу 1926. и у то време је била једина школа те врсте. Премештена је 1938. у Прокупље. До II светског рата је стручно оспособљено око 250 учитељица. У периоду од 1950. до 1955. основано је више оваквих школа, а потом и Виша педагошка школа за економику домаћинства у Земуну (за наставнице предмета Домаћинство, али су, у недостатку кадра, ангажоване и као наставнице Хемије). У то време је коришћен и назив Учитељска стручна школа, као други, ређе коришћен назив за Учитељску д. ш., да би се разликовала од осталих учитељских школа. Занимљива је и сродна варијанта Домаћих (кућних) школа које су се појавиле интегрисано с аналфабетским течајевима, после 1919. Учитељи су држали течајеве недељом, празником и четвртком после подне, када се није радило са редовним ђацима. На пример, тијањског и марковачког учитеља (Драгачево) наградио је министар просвете за рад с аналфабетама због њиховог великог броја, а било им је дозвољено да са редовним ученицима одржавају само полудневну наставу. Истовремено је било омогућено да редовни, старији ђаци, у својим кућама старију браћу и сестре или ма ког неписменог науче да чита и пише.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. М. Поповић, Поуке мајкама и домаћицама, писма учитељицама домаћичких школа, Бг 1934; Н. Трнавац, Лексикон историје педагогије српског народа, Бг 2012.

Н. Трнавац