ДИДАСКАЛИЈЕ

ДИДАСКАЛИЈЕ, структурни чинилац драмског текста. Прво коришћење термина д. контекстуализовало је његову употребу у домену позоришта. Стари Грци су речју д. означавали записник о надметању драмских извођења приликом прослављања празника у славу бога Диониса. Наведена ужа контекстуализација овог термина којим је његова употреба омеђена историјским раздобљем антике и почецима развоја драмске и позоришне уметности, замењена је новом, широм и везаном за структуру драмског текста. Ова употреба термина д. донела је и термин „ремарка" као његов синоним. Њоме означавамо основну употребу д., односно ремарки у драмском тексту са циљем извесног објашњења и/или упутства везаног за елементе драмске структуре, односно јунака, радњу, композицију, језик, време и простор. Њима се непосредно посведочава двострука природа драмског текста будући да он припада и књижевној и позоришној уметности. Д. као ремарке уносе дискурс пишчевог коментара у драмски текст као уметничко дело. Зато су оне штампане другачијим типом слова од осталих делова драме и наводе се у заградама. Облик и садржина д. крећу се од штурих назнака о мизансцену неке драмске појаве, начину говора (темпо, паузе, интонација), кретања или понашања јунака (мимика, гест), описа костима или реквизита преко развијених објашњења наведених и других елемената драмске структуре, изузетно упутних како за редитеља који драмски текст поставља на сцену или глумца који игра одређену улогу, тако и за читаоца и тумача драмског дела, до готово осамостаљеног дела драмске структуре попут оног у модерној и постмодерној драматургији. Модел веома развијених д. јавља се у другој половини XIX в., на таласу развоја психолошке и лирске драме, што показују структуре Чеховљевих, Ибзенових или Стриндбергових драма.

Развијене д. у историји српске драме појављују се као пратећа појава продора епских техника у драмску структуру током XIX в. Узроци епизације драме у српској књижевности везани су за природу драмског жанра, потребе настајања драмског текста и драматуршке проседее неког писца. Када је у питању прва врста узрока, треба имати на уму низ драмских жанрова као што су нпр. облици пригодне драме, школске драме, рецитала, предлошка за сценску изведбу, церемонијалне и панорамске драме чија је структура одличан показатељ конститутивног карактера епских механизама у драмском жанру, а један од њених елемената су свакако развијене д. у улози описивања радње и јунака. Текстове који припадају наведеним драмским жанровима у својим опусима имају Ј. Стерија Поповић, Ј. Суботић и др. У одређеном броју примера развијене д. постоје услед транспоновања текста епског карактера (народне епске песме, приповетке, романа) у драмски текст, односно услед драматизација. Постоје и примери када драматуршки проседе одређеног аутора чува епску природу његовог литерарног талента о чему нпр. упечатљиво сведоче драме Б. Станковића (Коштана, Ташана), поникле из примарно наративних структура, односно делова и мотива његових приповедака. Стога се у њима јавља епизација догађајне структуре, делови драмске радње подсећају на слике, а носилац драме није јунак него ситуација. Отуда и врло развијене дескриптивне д. Појава модерне драме у српској књижевности на почетку XX в. донела је и развијенију и значајнију улогу д. Ток њиховог развоја могуће је пратити у драмама представника постромантичарске, симболистичке и експресионистичке драме (драме М. Бојића, Т. Манојловића, М. Настасијевића, М. Црњанског), преко послератне реалистичке драме епског карактера (драме Ђ. Лебовића А. Обреновића), мисаоне или -- како је још одређује С. Селенић -- митске и поетско-концептуалне драме (драме Б. Михајловића Михиза) и у појединим ауторским опусима (драме М. Црњанског), све до савремене, постдрамске и постмодерне драме у којима каткад драмски жанр, каткад аудитивни или визуелни елементи а каткад фрагментаризација драмске структуре д. дају специфичну природу и положај, понекад и литерарну вредност (драме Б. Пекића, Д. Ковачевића, Љ. Симовића, М. Марковић).

ЛИТЕРАТУРА: С. Селенић, „Савремена српска драма" у: Антологија савремене српске драме, Бг 1977; М. Ђурић, Историја хеленске књижевности, Бг 1989; П. Марјановић, Српски драмски писци XX столећа, Н. Сад 1997; Ж. П. Саразак (прир.), Лексика модерне и савремене драме, Вш 2009; З. Несторовић, Велико доба. Историја развитка драме у српској књижевности XVIII и XIX века, Бг 2016.

З. Несторовић