ДОДИЋ, Слободан

ДОДИЋ, Слободан, лекар, интерниста, универзитетски професор (Београд, 2. XI 1928 -- Београд, 11. III 2007). На Медицинском факултету у Београду током студија био је демонстратор на анатомији и за студентски рад из анатомије добио је прву награду. Дипломирао је 1956. После завршеног стажа примљен је у новоосновани Центар за професионалне болести, који је 1959. прерастао у Институт за медицину рада, који је као самостална установа био наставна база Мед. ф. Интерну медицину Д. је специјализирао 1959--1964. и са одличним успехом положио специјалистички испит. Усавршавао се у иностранству у области хематологије, хепатологије, радиотоксикологије и радиолошке заштите у атомским центрима у Француској (1960/61). Године 1968. завршио је тромесечни курс о радиолошкој заштити и примени изотопа у Москви одржаном под покровитељством СЗО. Одлазио је и на стручна усавршавања на Институте за медицину рада у Италији и Немачкој*.* Интензивно се бавио професионалном патологијом (посебно утицајем токсичних агенаса и зрачења на крвотворне органе, јетру, плућа), радиолошком заштитом и токсикологијом уопште. Уводио је нове методе лечења. Био је укључен у шест научних пројеката у истраживања у области радиолошке заштите у нашој земљи. Још као специјализант (1961) изабран је за асистента Мед. ф. за ванболничку наставу а 1965. за асистента за предмет Медицина рада. Године 1968. прихваћен му је хабилитациони рад „Бинуклеарни лимфоцити, њихово одређивање и значај за дијагностику хроничне радијационе болести изазване малим дозама јонизујећег зрачења". Докторску дисертацију под насловом „Стање и функција бубрега радника професионално изложених олову и трованих њиме, са посебним освртом на нефролошке налазе у експериманталном сатурнизму" одбранио је 1975. Године 1991. изабран је за редовног професора. Предавао је и на мед. ф. у Новом Саду, Нишу и Приштини. У Институту је обављао разне руководеће дужности, почев од заменика начелника Одељења за професионалне болести (1972--1984), начелника Клинике за професионалне болести и токсикологију (1984--1986), шефа Одељења (1986--1989) до генералног директора Института за медицину рада и радиолошку заштиту КЦС (1989--1993). И после пензионисања 1994--1999. држао последипломску наставу из професионалних болести, радиолошке заштите, онкологије, радиологије и пнеумофтизиологије. Аутор је монографија Професионалне болести крви и крвотворних органа (Бг 1970), Професионалне болести јетре (Бг 1971), Атласа професионалне патологије (Ниш 1977); са С. Недељковићем и сар. био је коуредник и аутор прилога у књизи Кардиологија (Бг 1994); аутор поглавља у уџбенику Интерна медицина уредника С. Стефановића (Бг 1994) и др. Био је члан СЛД, ванредни члан МА СЛД од 1990. а редовни од 1994, члан Уређивачког одбора часописа Српски архив за целокупно лекарство, члан Управе Друштва Србије за борбу против рака, Удружења за радиолошку заштиту Србије и Југославије, Међуакадемијског одбора за азбест СФРЈ и других стручних асоцијација и тела. Одликован је Орденом рада са златним венцем (1988).

ЛИТЕРАТУРА: Билтени Универзитета у Београду, 1964, 459; 1968, 679; 1971, 945; 1973, 1111; 1991, 58; Медицинска академија СЛД. Биографије чланова, Бг 1996; Ко је ко у Србији `96, Бг 1996; М. Милановић, Биографски лексикон. Познати српски лекари, Бг--Торонто 2005; Р. Чоловић (ур.), Наставници Медицинског факултета у Београду, II, Бг 2005.

Р. Чоловић