[ДАНИЧИЋ,]{.smallcaps} Ђура

[ДАНИЧИЋ,]{.smallcaps} Ђура, филолог, србиста, професор Велике школе (Нови Сад, 16. IV 1825 -- Загреб, 17. XI 1882). Крштен као Ђурађ, био је четврто дете новосадског православног свештеника Јована Поповића. Као тринаестогодишњаку умире му отац, па сву бригу о њему и четворици браће преузима мајка Ана (рођена Мојић). Прво образовање стиче у родном граду, где завршава и пет разреда Српске православне велике гимназије новосадске (1836--1841), чији је директор у то време био књижевник и Вуков противник Јован Хаџић. Гимназијско образовање наставио је у Пожуну (Братислави) на познатом Евангелистичком лицеју, основаном још 1606, где завршава VI, VII и VIII разред (1841--1844), програмски усредоточене на филозофију, право и теологију. У Новом Саду учио је мађарски, латински и немачки, који су били наставни језици и на Лицеју. Током боравка у Пожуну овладао је и словачким, чешким, пољским и руским језиком. У време Д. школовања у Пожуну на Катедри за чешки језик и књижевност, под менторством Јураја Палковича (1769--1850), делује млади словачки романтичар Људевит Штур (1815--1856). Као предавач граматике и словенске историје своје ученике задојио је хердеровским идејама и словенофилством. Мада један од водећих представника словачког народног препорода и утемељивач словачког књижевног језика (као алтернативе Палковичевом библијском чешком), Штур агитује за уједињење Словена под окриљем царске Русије, при чему му као протестанту није било туђе ни словенско верско обједињавање у православљу. Тих година пожунски лицеј похађају будући словачки интелектуалци штуровске оријентације, као што су протестантски филозоф Павел Хечко (1825--1895) и романтичарски песник Јанко Краљ (1822--1876). Све то делује и на младе Србе, којих је у време Д. школовања у Пожуну било седамдесетак. Они се окупљају у Читаоници српској, где читају своје есеје и преводе, рецитују и стичу основна знања из књижевне критике и естетике. Као пожунски гимназијалац Д. објављује (песме, преводе и вести) у Пештанско‑будимском скоротечи (1842), а потом и у београдским листовима Подунавка (1843--1844) и Србске новине (1843), које уређује његов старији брат Милош. Године 1844. Д. завршава своје образовање у Пожуну, поневши из овог словенског национално‑романтичарског окружења солидна славистичка знања, али и смеле идеје које су мотивисале његову скору филолошку активност међу Србима.

Студије права отпочиње у Пешти 1844, а наставља 1845. у Бечу где, упознавши Вука Караџића, постаје најагилнији следбеник у његовој борби за реформу српског књижевног језика и правописа. Напустивши студије права (1846), учи словенску филологију у директним контактима с Францем Миклошичем, доктором филозофије и права ангажованим у бечкој Царској библиотеци (1844--1862), а од 1849. и шефом новоосноване Катедре за словенску филологију бечког универзитета. Онако како је Вук некада учио од Јернеја Копитара тако и Д. учи од Миклошича, с тим што је учење у овом случају било много плодотворније будући да је Д. био млађи ученик од Вука, уз то с темељним гимназијским образовањем, док је Миклошич био поузданији учитељ од Копитара. Осим тога Д. је од самог почетка укључен у практични лексикографски рад на уређењу другог издања Српскога рјечника (1852) с Вуком, који је тридесетак година раније овладао занатском страном овога посла. У Бечу уз Миклошича упознаје и друге велике слависте свог времена као што су Ј. Копитар, Ј. Шафарик и Ј. Добровски, али и српске романтичаре П. II П. Његоша, Б. Атанацковића, Б. Радичевића, Ј. Илића, Љ. Ненадовићa, М. Стојадиновић и др., што ће утицати на сазревање Д. језичких схватања. Српском језику подучава грофицу Јулију Хуњади, вереницу Михаила Обреновића, која ће касније -- Михаиловим доласком на власт у Србији -- материјално помагати Д. филолошки рад. Беч напушта 1856. пошто добија посао библиотекара Народне библиотеке у Београду, где ради и као секретар ДСС (1857--1861). Као професор теорије књижевности, историје књижевности и филологије ангажован је на београдском Лицеју, односно Великој школи од 1859. Због сукоба с просветном администрацијом 1865. напушта Велику школу и ради као секретар Поштанског одељења при Министарству унутрашњих дела. Наредне 1866. на позив Јосипа Јураја Штросмајера, ђаковачког бискупа, и Фрање Рачког, хрватског теолога и историографа, одлази у Загреб, где је постављен за секретара новоосноване ЈАЗУ. Именовањем Стојана Новаковића за министра просвете Србије 1873, Д. поново прихвата посао професора српског језика на Великој школи, где остаје до 1877. Због ангажмана на изради великог историјског речника враћа се у Загреб, где и умире пет година касније. По сопственој жељи сахрањен је у Србији, код цркве Св. Марка у Београду.

Читалачкој публици Д. се представља још 1841. краћим преводима објављеним у Бачкој вили под именом Ђорђе, да би потом своје прилоге и радове потписивао као Ђ. П., Ђорђе Поповић(ъ), Ђ. I. П. Б., Ђорђе I. Поповићъ, Гоислав(ъ), Ђорђе Гоиславъ Поповићъ, Бранислав Петровић Србин, Младъ Србинъ изъ Аустрiє, а од 1847. као Ђ. Даничић(ъ), односно као Д. или Ђ. Д. Током 1843. и 1845. користи се знаком репате звезде, a 1857. и глагољским словом д. Сва Д. филолошка активност била је усмерена на кодификацију српског књижевног језика на Вуковој и вуковској основи, па се у том смислу, као непосредни Вуков следбеник, може сматрати утемељивачем низа србистичких дисциплина, као што су акцентологија, синтакса, историјска граматика. Србистичке научне области које су зачете и пре њега -- као што су филолошка критика или лексикографија -- разрађује у теоријско‑методолошком смислу дајући им научну основу. Тако Д. србистику укључује у ред оних грана славистике које већ у XIX в. добијају солидну научну елаборацију.

Полемике. У науку Д. улази својом полемичком студијом Рат за српски језик и правопис, коју објављује у Будиму 1847 (након што је њено публиковање у Бечу под насловом Филолошке примедбе на Утук III Хаџића -- М. Светића спречила државна цензура). Још 1845. у кратком прилогу Задиркивалу он се као „младъ Србинъ изъ Аустрiє", вуковске оријентације, подсмева језику Ј. С. Поповића, да би се непуне две године касније својим Ратом за српски језик и правопис представио као озбиљан филолог спреман за научно утемељену дебату. Тим радом Д. логичким излагањем и надмоћним лингвистичким образложењима, заснованим на упоредној славистици и индоевропеистици, успешно окончава десетогодишњу расправу између Вука и свог гимназијског директора Ј. Хаџића. Прилог је писан као динамична полемика даровитог и ученог филолога, који свом противнику, у суштини филолошком лаику, аргументовано -- уз позивање на славистичке ауторитете попут Добровског, Шафарика или Срезњевског -- објашњава: а) разлику између језика и писма, б) однос међу прасловенским полугласницима, њихову генезу у словенским језицима, те у вези с тим и несврховитост употребе јерова у српском правопису, в) проблем језичког развоја којим настаје раскорак између изворних језичких облика и синхроног језичког стања, што је и суштина разлике између етимолошког и фонетског правописа, г) феномен туђица и однос међу посуђеницама с вернакуларним упориштем и књишких твореница без вернакуларне подлоге, д) проблем укрштања руско(словенско)г и српског фонетизма у појединим речима (однос лексема чест и част), што доводи до мешања лексичког значења итд. Овa студијa означава прекретницу у развоју србистике не само стога што је значајно допринела победи Вукове реформе, него и зато што уводи научну аргументацију у српску филолошку критику, али и академски тоналитет најпотпуније дефинисан Д. речима „није лијепо коме ријечи извртати, и тако га опадати, а друге варати и заводити". И након овог текста Д. је писао критичке осврте на језик српских књижевника и списатеља, чиме је -- уз наставни рад на Лицеју и Великој школи -- истрајно утицао на стабилизацију вуковског концепта српског књижевног језика код млађих генерација српских инетелектуалаца. С друге стране, научним приказима дела познатих филолога свог времена (Ф. Миклошича, Ф. Бопа, Ј. Шафарика, Ф. Шумавског, А. Мајкова и др.) у србистику уводи теоријско‑методолошка стремљења науке о језику XIX в. Д. полемичке списе обједињује Љ. Стојановић 1925. у књизи Ситнији списи Ђ. Даничића. I. Критика, полемика и историја књижевности.

Српски језички стандард. За конституисање српског језичког стандарда од изузетног су значаја Д. описи акценатског и морфолошког система, те функције и значења падежа, али и преводи писани као обрасци примене вуковског концепта српског књижевног језика. Први рад из акцентологије (Нешто о Српскијем акцентима) објављује 1851. у Миклошичевој едицији Slavische Bibliotek. Прилог је очигледно проистекао из Д. рада на прозодијском опремању другог издања Вуковог Српског рјечника (1852). Мада се Вук Д. захваљује само на труду „око превођења ријечи на Њемачки и на Латински језик", наука је утврдила да је Д. коауторство у овом делу непобитно, те да је управо Д. трудом, али и упорним инсистирањем, у другом издању Рјечника доследно спроведено обележавање сва четири српска акцента, за разлику од првог издања, у којем се не бележи разлика између кратких акцената. Након тога објавио је још шест акцентолошких чланака у Гласнику ДСС (1856, 1959) и Раду ЈАЗУ (1869, 1871, 1872), које је М. Решетар 1925. објединио у књизи Акценатске студије Ђ. Даничића. Овим радовима дефинисана је вуковско‑даничићевска прозодијска норма на којој се и данас истрајава у граматичким описима српског језичког стандарда.

Као резултат Д. сарадње с Вуком на изради другог издања Рјечника настала је и Мала српска граматика (1850) -- најстарији, научно постављени, нормативно‑дескриптивни приручник вуковског концепта српског језика. Она је заменила Вукову, знатно скромнију граматику објављену уз прво издање Рјечника (1818) и посвећена је поглавито морфолошким обрасцима. Опису облика српског језика претходи: а) осврт на асимилацију сугласника по звучности и месту творбе, те на упрошћавање сугласничких група, б) идентификација српских акцената и в) подела српских говора према рефлексу јата на источне, западне и јужне, уз напомене о икавизмима и екавизмима у (и)јекавским говорима. Домену морфосинтаксе условно би припадала класификација предлога према падежном облику уз који се јављају. Већ у другом, измењеном и проширеном издању изостаје опис граматичких елемента који нису део морфологије, па књига добија нов, адекватнији наслов Облици српскога језика (1863). У новом издању дат је уводни морфолошки приступ, поглавље посвећено глаголским облицима знатно је проширено, а уведене су и извесне терминолошке иновације па се, на пример, самоставне ријечи, односно имена суштествителна називају именицама.

Србском синтаксом (1858) обухваћен је опис падежа без предлога и с предлозима. Д. приступ падежу је, с једне стране, панхроно‑синхрони и, с друге стране, синтаксичко‑семантички. Панхрони приступ испољава се кроз чињеницу да се падежни типови илуструју примерима из свих периода развоја српског језика, док се синхрони приступ огледа у тумачењу језичких појава из перспективе времена у којем је Д. деловао. Дакле, примери из старог српског језика протумачени су из перспективе српског језика XIX в. Семантичка интерпретација грађе доминира у тумачењу падежа с примарно просторним значењем (датив, инструментал, локатив), док синтаксички или функционални приступ преовладава у тумачењу падежа с примарно граматичком функцијом (номинатив, генитив, акузатив). Д. имплицитна подела падежа на граматичке, који функционишу као примарни изрази синтаксичких функција, и просторне, односно локалне, којима се изворно изричу одговарајући просторни односи, настаје као својеврсни компромис између представника локалистичке (Ф. Боп, Ф. Вилнер, Ј. А. Хартунг) и логичко‑граматичке (Т. Румпел) падежне теорије, чија су спорења била актуелна управо у време Д. рада на опису синтаксе српских падежа.

Своје прве краће преводе с немачког језика Д. објављује још као гимназијалац (1841) да би временом преводилачком послу приступао као кодификатор српског књижевног језика. Његови преводи писани су вуковским језиком с јасном намером да буду узорни у погледу граматике, лексике, синтаксе, али и стила уопште. Они су били очигледна потврда применљивости вуковског језичког концепта у различитим сферама језичке употребе. У том смислу посебан значај имају преводи Приповијетке из Старога и Новог завјета (1850), Андрıє Николаєвића Муравıєва Писма о служби божıой у Православной цркви (1854), Исторıя србскога народа А. Мајкова (1858), Псалтир Давидов (1864), те Стари завјет, чије публиковање тече сукцесивно од 1865. до 1868, када је објављена коначна верзија. Уочено је да превод Старога завјета плени поетичношћу, која открива Д. лирску природу.

Историја српског језика, лексикографија. Д. историјскојезичка истраживања српског језика обухватају историјску морфологију (с дериватологијом) и историјску лексикографију. У Основама (1876) и Коријенима с ријечима од њих посталијем (1877) Д. покушава формално и семантички све српске речи директно извести из одговарајућих индоевропских облика, ослањајући се притом, како сам каже, на Vergleichendes Wörterbuch der indogermanischen Sprachen (1868) А. Фика. Тако, на пример, из корена „[ard]{.smallcaps}" с општим значењем „тећи, квасити, кријепити" изводи српске речи рода, родин, али и лед и сл. (1877: 20), док суфиксом „tva" обједињује речи клетва, удадба, али и братство, војводство и сл. (1876: 240--244). Некритичким прихватањем Фикових једносложних индоевропских корена и форманата -- без ослонца на ухватљивије прасловенске облике -- и њиховом применом на српски језички материјал Д. остаје изван кључних токова европске индоевропеистике, у којој главну реч преузимају младограматичари. Основе и Коријени настају, дакле, у време када су језичке реконструкције европских компаративиста застаревале пред открићима у сфери индоевропске фонетике, за коју Д. није имао довољно слуха, што је Основе и Коријене учинило у теоријско‑методолошком смислу превазиђеним још за Д. живота. Историја облика (1874), као историјска морфологија у ужем смислу, остаје актуелна до данас, управо зато што добро систематизована језичка грађа из споменика настајалих од XII до XVII в. и обимом и значајем надилази теоријске интерпретације. Богатством грађе коју пружа ова студија још увек није надмашена у србистици, а превиди у идентификовању облика по правилу су последица непоузданих издања споменика на које се Д. ослањао, а врло ретко недовољне усредоточености аутора на контекст у којем се облик речи остварује.

Као секретар ДСС и професор Лицеја Д. ексцерпира лексику из старих српских споменика, у чему му од 1861. помаже и ученик С. Новаковић. Резултат овог рада био је тротомни Рјечник из књижевних старина српских (1863--1864), којим је утемељена српска историјска лексикографија, али и постављене основе за историјскојезичка, па и свеколика историјска истраживања српског средњовековља. Овим су речником лексикографски обрађени сви до тада познати српски средњовековни економски, правни и административни термини, топоними и антропоними. Речничка грађа црпена је првенствено из споменика објављених у Даници, Гласнику ДСС, Српском летопису, Шафариковим зборницима Serbische Lesekörner (1833) и Památky dřevního písemnictví Jihoslovanův (1851), Миклошичевом зборнику Monumenta serbica (1858), Гиљфердиновом зборнику Боснiя, Герцеговина и Старая Сербiя (1859) и Пуцићевим зборницима Споменици сръбски (1858, 1862). Леме су сведене на одредничку реч, а граматичке информације дају се ретко, углавном уз морфолошки атипичне лексеме (уп. „банице, f. pl."). Тумачење лема није уједначено -- антропоними и топоними пропраћени су краћим српским објашњењима, док су апелативи преведени на латински језик, што делу даје својства двојезичног речника. Употреба лема илустрована је одговарајућим синтагмама, а неретко и целим реченицама, чиме је припремана грађа за касније историјскограматичке синтезе. Етимолошке назнаке дате су спорадично кроз идентификацију појединих грецизама (уп. „ди]кони], διακονία"). Дело је препознато као врло корисно не само за србистику него и за славистику (позитивно су га оценили, поред осталих, Ф. Миклошич, В. Јагић и С. Новаковић), па је на основу њега Петроградска академија наука Д. изабрала за свог дописног члана (1863).

Израдом више историјскојезички постављених студија Д. стиче неопходно знање и искуство за отпочињање најкомплекснијег филолошког пројекта -- Рјечника хрватскога или српскога језика. Две године након избора за секретара новоосноване ЈАЗУ (1878) објављује Оглед речника, за који је после јавне расправе добио подршку најзначајнијих филолога оног времена. За свега неколико година прикупио је и обрадио велику грађу, па је прва свеска Рјечника публикована 1880, а цео први том 1882. За живота је успео да обради део другог тома до речи чобо. Посао је окончан објављивањем 23. тома 1976. Као речнички корпус Д. узима српску (односно штокавску) и хрватску (односно чакавску) писану заоставштину настајалу од XII в. до његовог времена, а у ограниченом обиму и дијалектолошке прилоге с терена. Кајкавска писменост је изостављена јер ју је, према Д., требало препустити „провинцијалном рјечнику". Осим тога у речник није укључио ни опус хрватских писаца XIX в. Као концепцијски узор Д. је послужио речник немачког језика (Deutsches Wörterbuch 1854--1960), чију су израду отпочела браћа Грим, и Литреов речник француског језика (Dictionnaire de la langue française 1863--1872). Речничка структура одреднице овде је много комплекснија него у претходном Д. речнику. Лему чини: а) одредничка реч, наведена у новоштокавском ијекавском лику независно од тога у којем је периоду и на којем простору регистрована, и б) комплексна граматичка информација, како она прозодијске тако и она морфолошке природе. Значење се одређује латинским еквивалентом или српском лексикографском дефиницијом и(ли) упућивањем на одговарајућу реч сродне семантике. Употреба се широко објашњава пружањем информација о просторној и временској раширености, о етимологији, те о синтагматским везама у којима се реч реализује. Суплетивне граматичке форме обрађене су као засебне одреднице. У етимолошким тумачењима Д. се држи описа датих у својим Коријенима, што ће његови следбеници поступно напуштати. Подзначења су дефинисана према синтаксичким везама у којима се остварују, па се тако придеви, на пример, често рашчлањују према семантици именице уз коју се реализују, а глаголи према падежним облицима и значењу именица којима су допуњени. Примери из старих српских споменика дати су у латиничкој транслитерацији. За потребе речника Д. је, по угледу на српску ћирилицу, реформисао латиницу примењујући и у њој принцип да наспрам једног гласа стоји једно слово: за фонему /ђ/ уводи графему 〈đń, односно 〈Đń, за /џ/ -- 〈Äń 〈Ĺń, за /њ/ -- 〈ńń, 〈Ńń и за /љ/ -- 〈ļń, 〈Ļń.

Мотивисан Шафариковим, Миклошичевим и Пуцићевим издањима српских споменика Д. од 1859. издаје дела старе српске писмености, која ће му послужити као извор грађе за речнике, али и историјскојезичке синтезе. Споменике је публиковао у Гласнику ДСС (1859, 1861), загребачком Књижевнику (1866), Раду (1867) и Старинама ЈАЗУ (1869, 1870, 1872), а као посебна издања приредио је и објавио Теодосијев Живот Светога Саве (1860), Никољско јеванђеље (1864), Доментијанов Живот Светога Симеуна и Светога Саве (1865), Животе краљева и архиепископа српских архиепископа Данила (1866), Пјесме Мавра Ветранића Чавчића (1872. с В. Јагићем и И. А. Казанчићем) и Пјесме Николе Наљешковића (1873. с В. Јагићем). Издавачке послове радио је према начелима којих су се држали и остали приређивачи XIX в. -- текстови су правописно прилагођавани и графијски упрошћавани, скраћенице су разрешаване без посебних назнака, а није се зазирало ни од слободнијих реконструкција када је оригинал споменика био недоступан.

У савременој србистици отворено је питање Д. виђења српско‑хрватских језичких односа. У првом делу своје научне каријере Д. мање‑више јасно заступа Вуково и Миклошичево мишљење по којем је штокавштина српски језик, чакавштина хрватски, а кајкавштина словеначки. У складу с таквим виђењем језик који је кодификовао назива српским, 1857. пише студију Разлике између єзика србскога и хрватскогъ у којој сучељава на десетине штокавских и чакавских језичких црта, а четврто издање својих Облика (1864) публикује латиницом и намењује га „Србима Западне цркве". Након што је на позив ђаковачког бискупа Ј. Ј. Штросмајера (заступника хрватоцентричног југословенства) своју филолошку активност везао за новоосновану ЈАЗУ, језик почиње називати „српским или хрватским", па шесто издање своје морфологије објављује први пут под промењеним насловом Облици српскога или хрватскога језика (1869). Овакав поступак индиректно је објашњен у чланку Диоба словенских језика (1874), где каже: „осим поменутијех Хрвата, једнијех и другијех, кајкаваца и чакаваца, има народа који говори сасвијем овако као ми, али се не зове Србима него Хрватима ... По томе ја мислим да не може бити друго него да су Срби и Хрвати један народ, само имају два имена, па се један дио зове Србима а други Хрватима".

Д. је својим граматичким описима кодификовао вуковски тип српског књижевног језика у домену прозодије, морфологије, а делимично и синтаксе, а својом преводилачком активношћу поставио је обрасце ваљане употребе тог језика у више функционалностилских домена. Пратећи достигнућа европске филологије XIX в., поставио је научне темеље србистике као славистичке дисциплине. У српску филологију уводи теоријско‑методолошке концепте немачке компаративне филологије, а европској науци о језику на савремен и комплексан начин презентује српска језичка факта, тако да су и његови најозбиљнији критичари попут младограматичарски оријентисаног А. Брикнера признали да је српски језик управо Д. заслугом „међу свим словенским језицима најбоље описан у погледу граматике, историје облика итд." Д. научни опус и данас изазива дивљење како у погледу количине анализиране језичке грађе тако и студиозним приступом тој грађи. Такве резултате у оквиру једне национално оријентисане хуманистичке дисциплине могао је остварити само марљиви патриота с осећајем дужности према свом народу, што се сасвим јасно огледа у његовим речима „оно што смо узели на се, или што нам је пало у део, дужни смо радити свом својом снагом, свом крепошћу своје воље. И кад тако извршимо сваки своју дужност, онда ћемо одужити народу дуг који му дугујемо".

ДЕЛА: Рат за српски језик и правопис, Будим 1847; Мала српска граматика, Беч 1850; Србска синтакса, Бг 1858; Облици српскога језика [Српска граматика. Дио III. Облици], Бг 1863; Рјечник из књижевних старина српских. Дио први А--К, Бг 1863; Рјечник из књижевних старина српских. Дио други Л--П, Бг 1863; Рјечник из књижевних старина српских. Дио трећи Р--Ћ, Бг 1864; Историја облика српскога или хрватскога језика до свршетка XVII вијека, Бг 1874; Основе српскога или хрватскога језика, Бг 1876; Коријени с ријечима од њих посталијем у хрватском или српском језику, Зг 1877; Оглед. Рјечник хрватскога или српскога језика. А--Биће, Зг 1878; Рјечник хрватскога или српскога језика. Дио I. А--Чешуља, Зг 1880--1882; Рјечник хрватскога или српскога језика. Дио II. Чета--Чобо, Зг 1884--1886; Српски акценти [прир. М. Решетар], Бг--Земун 1925; Ситнији списи Ђ. Даничића. I. Критика, полемика и историја књижевности [прир. Љ. Стојановић], Ср. Карловци 1925.

ЛИТЕРАТУРА: Даничићев зборник, Бг--Љуб. 1925; А. Белић, Вук и Даничић, Бг 1947; М. Поповић, Ђура Даничић, Бг 1959; М. Радовановић, „Библиографија радова Ђуре Даничића", ЗМСФЛ, 1975, XVIII/1; А. Исаковић, Ј. Торбарина (ур.), Зборник о Ђури Даничићу, Бг--Зг 1981; П. Ивић, „Улога и заслуге Ђуре Даничића", ЛМС, 1985, 435/5.

С. Павловић