ДРАГУТИН

ДРАГУТИН, краљ (?, око 1251 -- ?, пролеће 1316), владао 1276--1282. Рођен је као старији син краља Уроша I и краљице Јелене од рода фрушкога. После пораза у Мачви 1268. и заробљавања краљ Урош I је Д. оженио Кателином, угарском принцезом, можда тек 1270. када је њен отац Стефан V постао краљ целе Угарске. Тада је за Д., као престолонаследника, створена титула младог краља, по угледу на Угарску. Али за разлику од Угарске он није добио посебан део српске краљевине на управу, што ће касније довести до сукоба са оцем. Краљ упорно није дозвољавао да се формира област младог краља, па је Д. уз помоћ угарске и куманске војске подигао буну на оца. До сукоба је дошло 1276. у земљи званој Гацко у којем је син победио оца. Краљица Јелена је подржала сина, а он јој је на управу дао посебну државу. Вероватно је и брат Милутин тада добио посебну област.

Краљ Стефан Д. по доласку на власт није учинио никакве значајне кораке према Византији, што је српска властела очекивала. Напротив, пред крај његове владе Византинци су продрли до Липљана. Он се ослањао на Угарску и свог таста, чиме је била незадовољна српска православна црква. У Србији се због тога ствара незадовољство новим владаром. Почетком 1282. краљ Д. је несрећно пао са коња под Јелачем и сломио ногу, што ће бити непосредан повод абдикације. Психички и физички погођен удесом и окружен незадовољством, он је на сабору у Дежеву 1282. одступио са власти у корист свог млађег брата Милутина (владао 1282--1321). Званично се потчинио брату и пристао да не носи званично титулу краља. Према споразуму, Милутин је требало доживотно да остане на престолу, а да га наследи Д. син, вероватно Владислав. Ово је био преседан, па је било нужно да га потврди сабор. Д. је по абдикацији задржао под својом управом Рудник и његову област, земљу Моравице и жупу Дабар (доње Полимље).

У позну јесен 1283. заједно са братом учествовао је у походу на Византију, којом су приликом продрли дубоко у Македонију, где су их затекли Божићни празници. Убрзо после повратка из овог похода, у другој половини 1284. Д. је од угарског краља добио Мачванско-босанску бановину (Београд, Мачва, Усора и Соли). Ову бановину је до тог тренутка држала његова ташта краљица Јелисавета. После овога Д. се у изворима понекад назива и сремским краљем. Ово проширење је ојачало његову моћ и подигло углед. По добијању ових земаља Д. се убрзо (1285) суочио са нападима и притиском браће Дрмана и Куделина, бугарским великашима и татарским вазалима који су у ово време господарили Браничевском земљом. Из утврђеног Ждрела у Горњачкој клисури они су се залетали на угарске и Д. територије. Због тога је Д. предузео поход на њихову земљу, али је доживео неуспех, а Дрман и Куделин су, уз подршку Татара и Кумана, страховито опустошили његову област (Мачву). У то време је дошло и до напада на Милутинове територије, па су у једном продору Кумани спалили Жичу. Д. је позвао брата у помоћ, па су 1291. заједно прогнали Дрмана и Куделина из Браничева, а оно је припојено Д. држави. Као одмазду за овај поход, Ногајев вазал видински кнез Шишман је предузео казнену експедицију на Србију. Он је продро до Пећи, али је ту заустављен, а у противудару Милутин је заузео Видин и приморао Шишмана да му постане вазал. У даљим односима Ногаја и Милутина Д. није играо никакву улогу, а Браничево је трајно остало у његовим рукама. Ширење области и самостални подухвати у спољној политици учинили су да Д. стекне позиције владара не много слабијег и значајнијег од свога брата краља Милутина. Данило II га доследно назива краљем и обавештава нас да је имао сопствену војску. Аноним говори о две државе -- Рашкој и Србији којом влада Д. Његова полусамостална кнежевина је до краја XIII в. прерасла у посебну државу.

После 1299. и споразума Милутиновог са Византијом уз женидбу Симонидом односи између браће су се нагло заоштрили. Брак са Симонидом отежао је и онако тешку и нејасну ситуацију у погледу наслеђа српског престола. Д. је у том тренутку одустао од отвореног напада јер је Милутин добио помоћ од свог таста, византијског цара, а он је са друге стране увучен у унутрашње сукобе у Угарској. Краљ Андрија III је његовом сину Владиславу 1292. даровао херцештво Славонију као наследни посед, а 1293. оженио га својом нећаком Констанцом Морозини. Краљ Карло II је Владиславу потврдио овај посед. Када је 1301. умро краљ Андрија III борбе су се распламсале и трајале читаву деценију. Д. је у њима наступао и као бранилац своје државе и као претендент на угарски престо у име својих синова. Отприлике у исто време почели су и сукоби са братом Милутином у Србији. Стицајем прилика Д. је дошао у позицију да се истовремено бори да својим синовима обезбеди престо у Угарској и у Србији. Тако је увучен у борбе са братом у Србији, а у Угарској са својим анжујским рођацима и олигарсима.

У Србији је отворени рат међу браћом избио најкасније 1301, вероватно Милутиновим нападом и освајањем Рудника. У склопу овог сукоба је и Милутинов краткотрајни рат са Дубровником. Током наредне године и даље се ратовало у Србији, а 1303--1305. има вести о пљачкању трговаца и ратним приликама у Србији. Овај сукоб су искористили Шубићи, па су у Босни потиснули Стјепана I Котроманића, сродника и савезника Д. Са друге стране, Шубићи су нападали и Милутина и у једном тренутку своју власт су проширили и на Хум. Ратна дејства су престала 1305--1306, али су међу браћом и даље владали раздор и непријатељство. Д. је у Угарској престао да подржава краља Карла Роберта 1309. и почео је да га напада, тиме је навукао непријатељство младог краља који се 1310. учврстио на престолу. Упркос томе, према исказу Данила II, краљ Милутин је дошао око 1311. у незавидну ситуацију јер је властела одступила од њега. Он је уз помоћ најамника успео да одбије Д. нападе и тиме су ратна дејства завршена. Ништа се не зна о условима мира, а на основу каснијих догађаја може се закључити да није дошло до битних промена у односу на стање пре рата. Дежевски споразум је, бар у основи, остао на снази, што је 1314. подстакло Милутиновог сина Стефана на побуну јер се осетио угроженим као престолонаследник.

Д. је опет прихватио господарство свога брата, што се види из Бањске повеље коју су издали заједно. Он се ту помиње као прежде бивши краљ, а сам за себе у тој повељи каже да је раб и брат господина ми великог краља Стефана Уроша. Браћа о наслеђу говоре сасвим неодређено предвиђајући да ће на престо доћи неко од синова, унука или праунука. Рат није донео ни територијалне промене, јер је до краја 1312. Рудник поново дошао у руке Д. У лето 1313. браћа су сарађивала у сукобу са Младеном II Шубићем. У првој половини 1314, у време Стефанове побуне, браћа су опет била у лошим односима. Д. није дошао на погреб своје мајке Јелене 8. II 1314, него је упутио посланство. Тек је касније дошао да се поклони мајчином гробу и том приликом браћа су се састала на Милутиновом двору у Паунима, што је било и њихово последње виђење. После ове посете Симонида је посетила Д. и Кателину у Београду (1315).

Д. је, као и остали Немањићи, помагао српску цркву. Он је ктитор капеле у Ђурђевим Ступовима у Расу, а из темеља је обновио Светог Ахилија (1292). Дугогодишње господарење Београдом, Мачвом и Усором омогућило је ширење српске православне цркве на ове просторе уз Д. подршку. Д. је умро у пролеће 1316, а пред смрт се замонашио и добио име Теоктист. Пре тога је на државном сабору предао власт свом сину Владиславу. Према Данилу II, био је необично побожан, па је живео као прави аскета. По Данилу, Д. је забранио могућност своје канонизације ако се јави каква благодет божија на њему, што је српска црква поштовала. Да ли је то била његова жеља или му је Данило приписао -- резултат је био исти. Његов брат свети краљ је канонизован, а његов пород је постао изданак светородног корена, чиме су Д. синови за нијансу удаљени од дедовског престола. Права Д. као прворођеног сина потиснута су и заборављена, као и услови под којима је уступио престо брату Милутину.

ИЗВОРИ: Данило II, Животи краљева и архиепископа српских, Зг 1866; Љ. Ковачевић, „Светостефанска хрисовуља", Споменик СКА, 1890, 4.

ЛИТЕРАТУРА: Ст. Станојевић, „Краљ Драгутин", ГНЧ, 1936, 45; М. Динић, „Област краља Драгутина после Дежева", Глас САНУ, 1951, 203; „Однос између краља Милутина и Драгутина", ЗРВИ, 1956, 3; Историја српског народа, 1, Бг 1981; М. Благојевић, Д. Медаковић, Историја српске државности 1, Н. Сад 2000; С. Мишић, „Краљ Стефан Урош III Милутин и Бугари", БГ, 2003 (2004), 2; А. Узелац, „Ко је спалио Жичу?", БГ, 2009, 6.

С. Мишић