Прескочи до главног садржаја

ДРНДАРСКИ, Мирјана

ДРНДАРСКИ, Мирјана, историчар књижевности, компаратиста, фолклориста (Кикинда, 3. IV 1941). Завршила Филолошки факултет 1963. у Београду, Одсек за италијанистику. На истом факултету магистрирала 1965 („Pasatо remotо и pasatо prosimо на Северу, Југу и у Тоскани кроз дела Павезеа, Алвара и Палацескија") и докторирала 1987 (Никола Томазео и наша народна поезија, Бг 1989). Радила у Институту за књижевност и уметност (1964--2008) и стекла звање научног саветника 2002. Руководила пројектом „Компаративна изучавања српске књижевности". Предавала италијанску књижевност XVIII и XIX в. на Фил. ф. у Београду (2000--2004). У историјско-лингвистичком и друштвено-историјском контексту проучава италијанско-српске литерарне и културне везе, посебно просветитељство, предромантизам и романтизам, интеракцију усмене и писане књижевности, транспозицију жанрова, народну поезију у Далмацији, везе античке митологије и балканског фолклора, као и устаничку епику и прозу. Најранија интересовања везана су за проблеме италијанског језика, сагледаване на примерима из књижевних дела Павезеа, Алвара и Палацескија, али и кроз лингвистичке погледе Бенвенута Терачинија и Мелкиора Чезаротија. Потом испитује могућности преводилачких доприноса језичком и културном приближавању и разумевању различитих естетских и етичких система. Издвајају се студије посвећене преводима српских народних песама на италијански језик Емилија Теце и о проблемима превођења уопште. Прва је приказала комплексност дела Николе Томазеа, који није само писац Искрица нити само аутор велике рукописне збирке народних песама из Далмације, него је и даровит песник и један од твораца психолошког романа. Поред другачијег теоријског одређивања бајке, представила је различите типове њене транспозиције у списатељском поступку различитих аутора. Проучавајући живот народне поезије у Далмацији, посебно разлоге њене повремене употребе у циљу верске и националне пропаганде, изложила је чињенице које пружају нову слику о књижевним и културним раздобљима -- просветитељству, предромантизму и романтизму. Користећи класично образовање, показала је плодотворност и инспиративност компаративних изучавања античких мотива и симбола, с једне стране, и усменог стваралаштва балканских народа, са друге стране. У анализама устаничких епских песама и прозне традиције указала је на константе и промене у односу на класични епски образац.

ДЕЛА: Народна бајка у модерној књижевности, Бг 1978; Између просветитељства и предромантизма, Бг 1994; На вилином вијалишту, Бг 2001; и Н. Љубинковић, Први српски устанак -- од историје до „народне историје" и њене усмене митизације, Бг 2012; библ. у: Промишљања традиције, Бг 2014.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Сувајџић, Б. Златковић, „Мирјана Дрндарски -- поклоник тумачења лингвистичких и литерарних појава у друштвено-историјском контексту", у: Промишљања традиције, Бг 2014.

Б. Златковић