ДВОВИДСКИ ГЛАГОЛИ

ДВОВИДСКИ ГЛАГОЛИ, глаголи који немају формалне (префиксалне и/или суфиксалне) видске показатеље и чије лексичко значење обједињује функције свршенога (СВ) и несвршенога вида (НСВ). Јављају се у српском језику, као и у другим словенским језицима. Д. г. представљају хомонимичне, међусобно супротстављене видске парове глагола, нпр.: ручати (СВ) -- ручати (НСВ), крстити (СВ) -- крстити (НСВ), организовати (СВ) -- организовати (НСВ). Обично се употребљавају само у једном видском значењу (или СВ или НСВ), које је условљено контекстом, због чега се у савременим аспектолошким истраживањима понекад среће и назив „контекстуални" вид или „аналитички граматички начин" изражавања видског значења -- када је граматичко значење изражено ван глаголске речи (уп. [Док]{.smallcaps} ручам, читам новине -- НСВ vs. [Чим]{.smallcaps} ручам, доћи ћу -- СВ).

Код одређеног броја изворних српских, односно словенских д. г. граматичко видско значење (диференцијација СВ и НСВ) може бити изражено и „синтетички" (без контекста, односно у границама саме глаголске речи), што се постиже образовањем видског пара путем префиксалне перфективизације (даровати vs. подарити) или суфиксалне имперфективизације (крстити vs. крштавати). Показатељ конкретног видског значења д. г. може бити и морфолошки (суфиксално образован) облик (крстећи -- НСВ vs. крстивши -- СВ).

Префиксалном перфективизацијом обу-хваћен је и највећи део д. г. позајмљених из западноевропских језика (уп. анализирати -- проанализирати, реаговати -- одреаговати, контролисати -- исконтролисати). Специфичност дате групе д. г. у српском језику, за разлику од аналогне групе у појединим словенским језицима (нпр. у руском), огледа се у томе што она засада не подлеже процесима имперфективизације (суфиксације). Позајмљени д. г. пружају снажну подршку „изворној" двовидности, јер су данас процеси њиховог позајмљивања како у српском тако и у осталим словенским језицима веома активни.

Процеси префиксације (перфективизације) и/или суфиксације (имперфективизације) код неких д. г. указују на тенденцију њихове адаптације основној, двокомпонентној слици словенског видског система, који се одликује формално израженим, међусобно супротстављеним видским значењима СВ и НСВ. Префиксална и/или суфиксална творба парних по виду глагола од д. г. -- без обзира на њихово изворно (словенско) или страно порекло -- не поништава њима иманентну двовидност. То значи да глагол и даље функционише као двовидски, а префиксални или суфиксални пар се користи паралелно.

У савременом српском језику користе се -- обично у виду дублета -- варијантне творенице (са суфиксима -ира(ти)-, -иса(ти)-, -ова(ти)-, -изира(ти)-, -изова(ти)-) позајмљених д. г., нпр.: инсталирати/инсталисати, информирати/информисати, мотивирати/мотивисати, реагирати/реаговати, организирати/организовати и др. Међутим, могу се срести чак и триплети, премда врло ретко, нпр.: анализирати/анализовати/аналисати. У српском језику одређен број д. г. нема варијантне творенице (уп. телефонирати, али не: *телефонисати, *телефоновати; формирати, али не: *формисати, *формовати).

Позајмљенице са суфиксом -ира(ти)- у српском језику могу се посматрати као примарне, а све остале као секундарне, јер је готово сваки позајмљени д. г. могуће образовати помоћу датог суфикса (који се најчешће и користи), док помоћу других споменутих суфикса то није могуће.

У одређеним контекстуалним условима (пре свега у полипредикативним конструкцијама у чијој се зависној клаузи са везником кад употребљавају д. г.) дати глаголи не могу изразити видску супрoтстављеност. Та недиференцираност огледа се, у првом реду, у колизији сукцесивне (антериорно-постериорне) и несукцесивне (синхроне) реализације радњи зависне и главне клаузе у узуелним аспектуално-таксисним ситуацијама у којима контекст не отклања хомонимију (уп. [Кад]{.smallcaps} вечерам ['док вечерам' (НСВ) // 'пошто вечерам' (СВ)], слушам своју омиљену музику [увек, обично, често тако радим]). Такво хомонимично, формално неизражено видско значење глагола које допушта двојаку интерпретацију (и СВ и НСВ) разјашњава се, по правилу, на основу општег смисла реченице; уп. следећи пример (где контекст отклања хомонимију, тј. где је д. г. употребљен само као глагол СВ и његова се радња реализује антериорно у односу на радњу у главној клаузи): Људи се обично увреде кадa о себи чују [СВ -- 'пошто (за)чују'] нешто негативно. Употреба д. г. у главном делу датих зависносложених реченица такође се одликује видском супротстављеношћу, односно сукцесивно-асинхроном (постериорном) реализацијом (уп. Крстићеш се [СВ -- '(по)крстићеш се'] кад се заврши литургија).

Да би се избегла горенаведена видска неодређеност или двосмисленост, говорник често користи споменуте начине диференцијације СВ и НСВ -- префиксалну перфективизацију и/или суфиксалну имперфективизацију, или пак (у случајевима када је то немогуће) одговарајући контекст (пре свега лексичке конкретизаторе, као што су док, пошто, након што и сл.). Нпр. видска недиференцираност у реченици [Кад]{.smallcaps} ручам ['док ручам' (НСВ) // 'пошто ручам' (СВ)], гледам телевизију може се елиминисати или помоћу суфикса и/или префикса (Кад ручавам (НСВ), гледам телевизију // Кад поручам (СВ), гледам телевизију), или помоћу конкретизатора ([Док]{.smallcaps} ручам (НСВ), гледам телевизију // [Пошто]{.smallcaps} ручам (СВ), гледам телевизију).

Код неких позајмљених д. г. у српском језику, као нпр. код глаголa асфалтирати, телефонирати, двовидност (СВ/НСВ) отклања се само контекстом. Процес перфективизације је најпродуктивнији начин превазилажења двовидности, односно елиминисања видске недиференцираности како у српском тако и у другим словенским језицима.

ЛИТЕРАТУРА: А. Белић, „О глаголима са два вида", ЈФ, 1955/56, 21/1--4; И. Грицкат, „О неким видским особеностима српскохрватског глагола", ЈФ, 1957/58, 22/1--4; И. П. Мучник, „Развитие системы двувидовых глаголов в современном русском языке", Вопросы языкознания, 1966, 1; Н. С. Авилова, „Двувидовые глаголы с заимствованной основой в русском литературном языке нового времени", Вопросы языкознания, 1968, 5; M. Кравар, „Глаголски вид као типолошко-компаративни проблем", Радови ФФ у Задру, 1976, 14--15; М. А. Шелякин, „О причинах устойчивости двувидовых глаголов в современном русском языке", Вопросы русской аспектологии, 1979, 4; М. Ю. Черткова, П.-Ч. Чанг, „Эволюция двувидовых глаголов в современном русском языке", Russian Linguistics, 1998, 22/1; L. Jászay, „Видовые корреляты при двувидовых глаголах", Studia Russica, 1999, 17; Ј. Матијашевић, „Префиксација и двовидност глагола", ЈФ, 2000, 56/1--2; L. A. Janda, „What makes Russian bi-aspectual verbs special?", Cognitive Paths into the Slavic Domain: Cognitive Linguistics Research, 2007, 38; L. Součková, „Устранение двувидовости у заимствованных слов в русском публицистическом стиле", Jazykovědná rusistika na přelomu generací (Slavica Pragensia XL), Praha 2009; Д. Войводич, „Двувидовость глагольного слова и способы еe преодоления в русском языке в сопоставлении с сербским", The Semantic Scope of Slavic Aspect, Göteborg 2013.

Д. Војводић