ДЕВОЛ

ДЕВОЛ, река и истоимени град који се налазио у њеном горњем току, у данашњој југоисточној Албанији, недалеко од Корче, а такође и име шире области јужно од Охридског и Преспанског језера. Град није убициран поузданим археолошким остацима, него на основу писаних извора. Налазио се на траси значајне античке саобраћајнице Via Egnatia. Име града препознаје се као Diboliva у Географији Клаудија Птолемеја (II в.). Крајем IX в. Д. је био седиште управног округа (тзв. комитата) у Бугарској, као и значајна епископија на чијем челу је почетком X в., у време кнеза Симеона (893--927, цар од 913), био Словен Марко. У Д. се наводно налазила велика епископска црква, вероватно базилика, чији трагови нису пронађени. Деволска епископија привремено је укинута када је византијски цар Василије II (976--1025), приликом оснивања Охридске архиепикопије 1019, њено подручје ставио под власт епископа Касторије. Током последње четвртине XI в. поново је успостављена епископија у Д., неко време била је друга по значају у охридској дијецези, а њено име промењено је у грчко Selasfovro" (траг тог топонима сачуван је у имену данашњег села Звезда). Утврђење је имало војни и стратешки значај током XI--XIV в. и спомиње се као управно седиште за време различитих власти које су се смењивале -- византијске, бугарске, епирске и никејске, а после 1261. поново византијске (цариградске). Краљ Душан (1331--1355, цар од 1346) заузео је 1342/43. значајне градове северозападне Македоније и северног Епира: Едесу, Флорину, Касторију, Берат, Канину, Кроју и Валону -- изостанак некада важног Д. са овог списка указује на то да је град опао или запустео. Према подацима дубровачких историчара с почетка XVII в., Мавра Орбина и Јакова Лукаревића, цар Душан је умро у Diaulopota у Романији, односно у Diapoli у Тракији; за први од два локалитета претпоставља се да је, можда, у питању Д., мада постоје и друга тумачења. У периоду XII--XVI в. спомињу се области Велики и Мали Д. или, у множини, Деволи, чији територијални развој није могуће прецизно реконструисати, а чије средиште је свакако био истоимени утврђени град.

С. Пириватрић

Постоји могућност да је у време реорганизације српске цркве 1317--1319, коју су извршили краљ Милутин и архиепископ Никодим I, заједно са Струмичком (Водочком) епархијом била прикључена Српској архиепископији. То је било могуће будући да је њен простор био у границама српске државе. Тако је остало и после прогласа српске патријаршије када је у састав српске државе ушла Охридска архиепископија и њен архиепископ постао други по рангу. По М. Орбинију, који пише углавном на основу византијског хроничара Лаоника Халкокондила, цара Душана „док се налазио у Ђаволопоти у Романији (in Diavolopota in Romania), нападе га грозница које се није могао ослободити упркос свим лечењима која је био предузео. И тако 1355, у доба од 45 година, пресели се у бољи живот. Његово тело би пренесено с тога места с великим погребним сјајем у манастир Св. Арханђела код Призрена, који је сам сазидао." После Душанове смрти епископија се налазила у држави Душановог полубрата Синише/Симеона, који се одметнуо од централне власти цара Уроша, а тиме и од српске патријаршије.

Р. Милошевић

ЛИТЕРАТУРА: M. Orbini, Il regno degli Slavi, Pesaro 1601; М. Пурковић, „Српски епископи и митрополити средњега века", ХД, 1937, 4--6; М. Орбини, Краљевство Словена, Бг 1968; К. Јиречек, Историја Срба, I, Бг 1978; Кирило-Методиевска енциклопедия, А--З, София 1985; Lexicon des Mittelalters, III, Stutgart 1999.