ДОЛОВО

ДОЛОВО, село у јужном Банату, на западној периферији Банатске лесне заравни према дилувијалној тераси на западу и баваништанском лесном поду на југозападу. На том месту зараван је висока око 113 м, а на њој су четири дубоке долине -- дола, широког дна и стрмих страница које су утицале на формирање неких морфолошких карактеристика насеља. Село је компактно, а у долинама је мало зграда. Стихијност градње је присутнија у северној половини села где је распоред улица радијалан. Кроз село пролази локални пут који повезује општинско средиште Панчево, које је 22 км према западу, са Ковином. Први помен села је из 1660, а почетком XVIII в. оно је било ненасељено. Обновљено је 1768. приликом формирања новог граничарског пука у Банатској војној граници и већ 1773. имало је 325 домова. Године 1803. имало је 3.905 православних становника, 1850. 5.771 становника, а до 1910. тај број је порастао на 6.905. После тога уследила је регресија и 2011. село је имало 6.146 становника, од којих су 78% били Срби, 10,6% Румуни и 3,6% Роми. У пољопривреди је било упослено 30,5%, у прерађивачкој индустрији 14,4%, трговини 12,7% и у грађевинарству 6,2% економски активног становништва. Неаграрно становништво је највећим бројем радило у Панчеву. У селу се налазе три православне цркве, задружни дом, месна канцеларија, дом културе, неколико продавница и кафана.

С. Ћурчић

У Д. се налазе две српске цркве посвећене Преносу моштију Св. Николе и једна румунска, такође посвећена Св. Николи. На основу величине и положаја, српске цркве се називају Велика (Доња), у центру града, и Мала (Горња), на брегу. Румунска црква налази се између њих, такође на узвишењу.

Велика (Доња) црква изграђена је 1811. као типска једнобродна барокна грађевина подужне основе, са звоником над западним прочељем. Олтарски простор је полукружан, наос је подељен на четири травеја засведена попречним бачвастим сводовима, док је над припратом конструисана и галерија. У обради фасада наглашена је вертикална подела уз помоћ пиластера и лучних прозора, у чему доминира западна фасада са забатом и високим звоником. Богато резбарени и позлаћени иконостас развијеног типа изведен је у стилу класицизма и бидермајера. Иконе је између 1853. и 1855. сликао Јован Поповић. Олтарску преграду чине сокл, престоне иконе, царске и бочне двери, иконе Великих празника и Распеће с медаљонима на којима су ликови апостола. Ј. Поповић је сликао и целивајуће иконе, конструкцију Христовог гроба и неколико рипида. У храму су сачувани и Богородичин и архијерејски трон. На зидовима цркве налазе се велике композиције сликане уљем на платну -- Жртва Аврамова, Мојсије на гори, Васкрсење Лазарево и Христос избавља апостола Петра. Претпоставља се да је и њих сликао Ј. Поповић, док се украшавање сводова приписује непознатом немачком сликару лутеранског порекла.

Мала (Горња) црква изграђена је на месту старијег храма од набоја из 1765. Због лошег стања стара црква је 1877. проглашена несигурном и затворена за богослужење. Радови на изградњи нове цркве започети су 1886. према нацртима Франца Брандајза из Вршца, а под надзором Фердинанда Германа из Панчева. Освештана је 1888. То је неокласицистичко здање мањих димензија и једнобродне правоугаоне основе. Олтарска апсида надвишена је полукалотом, наос подељен на четири травеја засведена попречним бачвастим сводовима, каквим је засведена и галерија. Фасаде су лучним прозорима, стубовима и пиластрима подељене на вертикалне зоне. Западно прочеље је надвишено забатом и барокним звоником. Зидно сликарство извео је сликар Едуард Клајн из Беча, који је осликао дворану црквене општине у Панчеву и цркву у Перлезу. Уз помоћ Антона Штурма из Рајенхауа цркву је осликавао 1893--1894. У олтару је приказан Св. Дух окружен медаљонима с јеванђелистима, над солејом су Мироносице на гробу Христовом и Пастири којима анђео показује звезду, над следећим травејем су сцене Христос благосиља децу и Христос међу фарисејима, потом Милостиви Самарићанин и Христос исцељује удовичину кћер, док су на наредном своду Пренос моштију Св. Николе и Св. Никола избавља човека из мора. Иконостас са једноставном неовизантијском орнаментиком израђен је према скици Драгутина Милутиновића. На конкурс за израду икона јавили су се Стева Тодоровић, Анастас Боцарић, Никола Димшић, Антон Штурм и Урош Предић, али је напослетку посао поверен Паји Јовановићу. Иконостас је завршен 1898. Нема сокла, а повише престоних икона, царских и бочних двери налази се зона са иконама Великих празника, док је на врху једноставни мали крст. Јовановић је насликао и иконе за Богородичин и архијерејски трон. У цркви се налази копија винчанско-бездинске иконе Богородице с Христом из 1784, каквих има и у храмовима у Црепаји, Панчеву и Боки. Сачуван је и Христов гроб, чију је конструкцију 1896. начинио позлатар Лудвиг Тауш из Новог Сада.

Румунска црква грађена је крајем XIX в., највероватније између 1890. и 1892, као једнобродно барокно здање са звоником на западном прочељу. Њен простор је конципиран као и ентеријери српских цркава, али с наглашеним полукружним певницама и са коришћењем конкавних и конвексних површина у обликовању фасада. Од првобитног иконостаса сачуване су четири престоне иконе, као и иконе које се налазе око Распећа на врху преграде. Њихов аутор је из круга Константина Данила.

И. Женарју Рајовић

ЛИТЕРАТУРА: Н. Кусовац, Јован Поповић сликар, Опово 1971; О. Миловановић Јовић, „Из сликарства и примењене уметности у Банату", ГПСКВ, 1978, 8--9; Д. Медаковић, Српска уметност у 19. веку, Бг 1981; Д. Живанов, „Неколико прилога о Малој (Горњој) цркви у Долову", Свеске Друштва историчара уметности Србије, 1983, 14; С. Пејић (ур.), Споменичко наслеђе Србије: непокретна културна добра од изузетног и великог значаја, Бг 1998; С. Ћурчић, Насеља Баната -- географске карактеристике, Н. Сад 2004; Група аутора, Општина Панчево, Н. Сад 2006.