ДОМЕНСКИ ПРИХОДИ

ДОМЕНСКИ ПРИХОДИ, врста јавних прихода, које држава остварује располагањем властитом (јавном) имовином, њеном експлоатацијом, давањем у закуп или продајом. Имовина државе дели се на јавне и фискалне домене. Јавни домени су врста имовине доступне свима, с одређеним карактеристикама јавних добара, рецимо речне, језерске и морске обале. Фискални домени су врста имовине с карактером приватних добара (искључивост и ривалност у употреби), чије поседовање је економски мотивисано -- нпр. земљиште, шуме, рудници, извори воде, енергетски извори, али и хартије од вредности, удели у капиталу предузећа, непокретности и сл.

Д. п. су у антици били значајан извор финансирања држава, а задржали су улогу и у феудалним друштвима. Д. п. били су значајни и у средњовековној српској држави, посебно приходи од рударства, које се значајније почело развијати досељавањем Саса и Дубровчана у првој половини XIII в. за време краља Владислава. У време отоманске окупације на подручју Србије постојали су многобројни султанови домени, који су били релевантан извор прихода. С развојем тржишта, у касном средњем веку, европске државе све чешће су оснивачи или власници пословних организација -- трговачких предузећа, мануфактура, банкарских организација и сл., што отвара нове могућности остварења д. п.

Савремене државе користе Government Finance Statistics (GFS) класификацију, према којој се јавни приходи деле на пореске приходе (порези на доходак, добит и капиталне добитке, на радну снагу, на имовину, на добра и услуге, на међународну трговину, остали порези, доприноси за социјално осигурање), донације и остале приходе. Остали приходи су приходи од имовине -- д. п. (нпр. од дивиденде, камате, закупнине и сл.), од промета добара и услуга, казни, пенала и добровољних трансфера. Сходно томе, д. п. у сегменту који се односи на њихово остваривање давањем у закуп или експлоатацијом државне имовине, чине део осталих јавних прихода. У систему јавних финансија Србије они су део тзв. непореских прихода. Тако су у Србији релевантни д. п. различите накнаде за коришћење јавних добара (минералних сировина, воде, природног лековитог фактора и сл.), које се исказују као део непореских прихода. У савременим системима јавних прихода порески приходи су доминантан извор финансирања државе. Укупни јавни приходи земаља Европске уније износе око 45% БДП-а, од чега око 89% чине порески, а остатак непорески приходи и донације. Слично је у Србији: порески приходи чине око 87%, непорески (међу којима су доминантни д. п.) око 12% јавних прихода, а остало су донације. У државама богатим природним ресурсима (заливске земље) остали или непорески приходи (међу којима преовлађују д. п. од експлоатације минералних сировина) чине преко половине јавних прихода. То указује да, иако мањи него раније, фискални значај д. п. у већини држава није занемарљив, а у некима су они доминантан извор финансирања државе.

Д. п. се могу остваривати и продајом државне имовине. Приливи по том основу, према GFS, нису јавни приходи, него један од извора за финансирање фискалног дефицита или отплате доспелих главница јавног дуга. Значај д. п. у том сегменту је што финансирање дефицита путем д. п. (продајом државне имовине) не доводи до раста јавног дуга, за разлику од финансирања дефицита задуживањем. У периоду од 2005. до 2019. у Србији д. п. остварени продајом државне имовине износили су 423 млрд. динара, што је било довољно за финансирање око 30% фискалног дефицита, а остало је обезбеђено задуживањем.

ЛИТЕРАТУРА: М. Петровић, Финансије и установе обновљене Србије до 1842, Бг 1901; Б. Раичевић, Јавне финансије, Бг 2008; Government Finance Statistics Manual, Washington 2014; Д. Поповић, Пореско право, Бг 2018; С. Ранђеловић, Основе пореског планирања, Бг 2020.

С. Ранђеловић