Прескочи до главног садржаја

ДОКИЋ, Ђуро

ДОКИЋ, Ђуро, армијски генерал (Ужице, 21. XII 1873 -- Београд, 17. VII 1946). Питомац 23. класе Ниже школе (1890--1893) и 6. класе Више школе Војне академије (1896--1898). Унапређен у чин поручника 1896, капетана 1899, капетана I класе 1901, мајора 1905, потпуковника 1910, пуковника 1913, генерала 1918, армијског генерала 1926. Од 1898. био је командир чете у Ваљеву и Београду. Од 1905. командант батаљона у Крагујевцу и од 1907. у Београду, а од 1911. до рата 1912. помоћник команданта пука. После балканских ратова 1913. постао ађутант регента Александра, мирнодопски командант 6. пука, поред редовне дужности. Од фебруара 1919. командант Јадранске дивизијске области (Дубровник). Од новембра 1919. до априла 1920. командант ратне формације Далматинских трупа према италијанској зони у Далмацији. Од 1920. био командант Дравске дивизијске области (Љубљана), од 1922. инспектор Пешадије, као и председник Сталне испитне комисије за чин мајора 1923--1925. Од 1925. био је в.д. команданта, па командант 1926--1930. I армијске области (Нови Сад). У исто време био је почасни ађутант краља. Пензионисан је по молби 1931. У ратовима 1912--1913. био је командант 6. пешадијског пука Дринске дивизије I позива. Стално у првим борбеним редовима на Куманову, Прилепу, Бакарном гумну, Битољу и Брегалници. У I светском рату био је командант 6. пешадијског пука I позива (до децембра 1914), а потом Лимске здружене бригаде. У 1915. био командант Неготинског одреда, затим здруженог Књажевачког одреда. Од марта 1916. био је командант 1. пешадијске бригаде Тимочке дивизије. Од 1917. до 1918. био ађутант Врховног команданта. Пред завршну офанзиву, од 10. VIII 1918. постављен је за команданта Тимочке дивизије. У завршним операцијама дивизија је завршила пут у Херцеговини и Далмацији. После априлског слома и окупације Југославије ушао је 8. X 1941. у владу Милана Недића као министар саобраћаја и остао у њој до 1944, због чега му је емигрантска влада Краљевине Југославије одузела чин у децембру 1941. У октобру 1944. повукао се у Аустрију, али су га америчке власти изручиле новој Југославији 3. I 1946. Осуђен је на смрт у процесу против Драже Михаиловића и стрељан. Одбијена му је молба за помиловање. Одликован Карађорђевом звездом са мачевима III (два пута) и IV реда (два пута) и другим високим домаћим и страним одликовањима.

ЛИТЕРАТУРА: Споменица 75. годишњице Војне академије 1850--1925, Бг 1925; М. Бјелајац, Војска Краљевине СХС 1918--1921, Бг 1988; Ј. Варјачић, Судбина генерала Војске Краљевине Југославије у Априлском рату 1941. и после рата, Бг 2003; М. Бјелајац, Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918--1941, Бг 2004; Стенографске белешке са суђења Драгољубу Дражи Михаиловићу, Бг 2005; С. Ц. Ћирковић, Ко је ко у Недићевој Србији 1941--1944, Бг 2009.

М. Бјелајац