ДЕЖЕВА

ДЕЖЕВА, село у југозападној Србији, у Рашкој области, на југоисточним обронцима планине Голије, на левој страни Дежевске реке, која се око 2 км северозападно од Новог Пазара улива у реку Рашку (лева притока Ибра). Д. припада општини Нови Пазар, а с општинским центром (9 км) повезано је регионалним асфалтним путем Рашка -- Нови Пазар и локалним путем, који се од њега одваја и долином Дежевске реке води за планину Голију. Ово је мало компактно село, у којем је 1948. живео само 51 становник. Захваљујући положају у долини, на локалном путу и окружењу неколико планинских села, као и близини Новог Пазара, стекло је неке централне функције. Његову осморазредну школу похађају ђаци из 11 околних села, од којих су нека већа од Д., а у њима су задружни дом, здравствена станица и мали погон конфекције. Године 2011. у Д. и околини је живело 288 становника, од којих је 271 (94,1%) био Србин.

Д. Сочанац

У средњем веку долина ове реке налазила се у средишту Рашке жупе. Према сачуваној историјској грађи ту су се изгледа налазила владарска боравишта првих Немањића. Поуздано је утврђено да је краљ Стефан Драгутин ту имао свој двор, у којем је 1282. одржан сабор и извршена предаја власти млађем брату Стефану Урошу II Милутину. Том приликом је међу браћом склопљен споразум (Дежевски) по коjeм је Милутина требало да наследи Драгутинов син. Положај овога двора приближно је одређен у средишту садашњег села. На левој обали Дежевске реке уочени су трагови грађевина који нису истраживани. Нешто источније, недалеко од десне обале реке, откривени су и истражени остаци дворске цркве, делом сачувани само у темељима.

Црква је била једнобродна, дужине око 16 м. Имала је издужену правоугаону основу са пространом потковичастом апсидом на истоку и призиданом бочном капелом са јужне стране. Унутрашњи простор храма био је подељен једним зидом на наос и нартекс, док два зидана ступца са профилисаним стопама, између којих су биле парапетне плоче, издвајају олтарски простор. У олтару се налазила зидана часна трпеза и синтрон са наглашеним средишњим седиштем -- троном за епископа. Зидови у унутрашњости цркве били су украшени фрескама, од којих су преостали само делови у најнижим зонама. Живописом су биле прекривене и профилисане парапетне плоче, као и цео синтрон, укључујући и степеник трона. На основу анализе откривених остатака подизање дворске цркве датовано је у прву половину XIII в., односно најкасније у средину тога столећа. После Дежевског сабора црква, изгледа, више није служила као дворски храм. Током XIV в. око цркве се образовала некропола локалног становништва и властеле. Над гробовима су се налазиле масивне, грубо отесане камене плоче. Финије клесане плоче од белог мермера биле су знатно ређе. Црква је спаљена и разорена приликом неког од турских продора у првим деценијама XV в. Убрзо је престало и сахрањивање на некрополи.

М. Поповић

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Калић, М. Поповић, „Црква у Дежеву", Старинар, 1985, 36; Географска енциклопедија насеља Србије, 3, Бг 2001.