ДОКОЛИЦА

ДОКОЛИЦА (грч. scolhv), слободно време које није испуњено радним обавезама него нерадом и беспослицом. Појам је познат још од античке грчке, захваљујући Аристотеловим списима. Упражњавање доколичарења било је резервисано само за слободне грађане полиса, односно за аристократију која је у слободно време одлазила на гозбе, бавила се филозофијом и уметношћу. Поимање д. испрва је било везано за слободно време, односно за онај део живота који је ослобођен од ропског рада. Доколичарење је за антички свет, као и за средњовековну аристократију, представљало не беспосличарење и ленствовање, него пожељно стање ума и друштвену привилегију. Такво схватање је очувано све до модерног доба.

Убрзана индустријализација рада која је довела до појаве и јачања буржоазије, у доба раног капитализма, д. одузима вредности које је имала у претходнм епохама, те се она у све већој мери третира уместо афирмативно -- негативно, задобијајући конотацију губљења времена. Ово је посебно истакнуто када је реч о протестантској радној етици, која велича рад на рачун свих осталих људских активности. А како је за већину грађана у капитализму у питању био поробљени, експлоатисани рад, таква пракса, услед тенденције увећања профита, односно акумулирања капитала, потискивала је време за одмор радника, сводећи га на неопходни минимум. Чак и немали број деце, у то време, није био поштеђен физичког рада -- нпр. у рудницима или на пољу. Речју, доколичарење је било допуштено само друштвено привилегованим појединцима.

Након Народноослободилачке борбе, од 1945. наовамо, на просторима бивше Југославије, односно Републике Србије која је тада била у саставу ФНРЈ, а потом и СФРЈ, мења се однос према д., али на врло посебан начин. Предрасуда везана за д. која је, како се тада мислило, као појава одсликавала класне односе у друштву и представљала синоним за владајуће класе (већином аристократију и делом грађанску, тј. буржоаску класу) остала је чврсто укорењена у теорији и пракси социјализма. Али, с друге стране, идеал којем је послератни социјализам тежио, а који се тицао расподеле времена радника на 8 сати рада, 8 сати одмора и 8 сати сна, отворио је могућност да се време одмора одвоји и за практиковање одређених облика д. Термин и њему одговарајући појам д. у то време био је замењен „слободним временом", односно временом које радници нису проводили у фабричким халама и другим радним просторима. Време ослобођено од рада у социјализму постало је слободно време и требало га је испунити одмором и одговарајућим активностима. Радници су, кроз образовни систем, медије, али и владајући културни образац, подстицани да се у слободно време не само одмарају и релаксирају, него и да учествују у културном животу своје средине -- било да је реч о месној заједници, културним активностима у радној средини или у културно-уметничким друштвима. Тако је д. била замењена „продуктивним" провођењем слободног времена радника, било да је култура прилазила њима (у фабричким халама и ресторанима) или да су они, најчешће посредством синдиката, посећивали културне манифестације. Теорија и пракса југословенског социјализма придавале су велик значај слободном времену. Иако се није у потпуности подударало са д., слободно време постало је незаобилазни део проблематике која се тицала радничке културе; д., одевена у рухо културе слободног времена, опстала је као појава и у епохи социјализма.

Д. и слободно време, као теме истраживања, недовољно су биле присутне на југословенским културним просторима, па и касније, формирањем тзв. Треће Југославије, односно СРЈ, те ДЗ СЦГ, а након распада СФРЈ. С почетка се сматрало да је д. буржоаска категорија, те да је њено изучавање непримерено теорији научног социјализма. Тадашња социологија културе, међутим, ипак није могла сасвим да пренебрегне питање д., чак и у самоуправном социјализму. Иако скрајнута као део социологије, захваљујући Ратку Божовићу и његовој школи мишљења, д. је, заједно са слободним временом, уведена у академски дискурс и научну литературу социологије културе. У теоријски дискурс, а поводом промишљања д. и слободног времена, овај аутор уводи два разликовања. Прва разлика тиче се дистинкције између слободног и ослобођеног времена, а друга -- д. и доконице. У најкраћем, слободно време одређује се као време слободно од рада, а ослобођено време -- као време које је време слободе, тј. време за нас. Слободно време везује се за идеју поробљеног рада, док је ослобођено време једнако процесу еманципације (од експлоатације, постварења и свих других облика поробљавања). С овим у вези, д. је време потребно за испуњење свих наших креативних потенцијала, она је највиша развојна могућност човека, док је доконица њена супротност, односно оно неиспуњено време у којем не знамо шта ћемо са собом, дакле -- протраћено време.

Распадом СФРЈ и СРЈ дошло је до промене социоекономске парадигме и првобитне акумулације капитала у српском друштву. У складу с тим, измењена је и доминантна културна матрица, као и однос према слободном времену. Д., као друштвени и културни феномен, поново је пала у заборав. Погон индустрије културе почео је да осваја слободно време грађана, при чему је забава преузела главну улогу у односу на свет уметности и културе. Време за д. нестајало је уступајући место кичу и јефтиној забави. Култура потрошње постала је идеолошка допуна поробљеном раду; културна индустрија колонијализовала је простор слободног времена претварајући га у индустријски структурисано време забаве. Такорећи ништа није остало изван потрошачке парадигме, а време д. и личног развоја прерасло је у стање једнообразности и досаде. Медији су овоме нарочито допринели, нудећи публици и корисницима безвредне и бесмислене садржаје, попут ријалити шоу програма. Нова музика која је, под снажним утицајима МТВ-а (глобална Музичка телевизија првенствено намењена омладинској популацији) представљала жанровско укрштање између традиционалне народне музике и западњачког звука, скицирала је обрисе не само музичког правца (турбо-фолк), него и тзв. неофолк културе.

Истраживање слободног времена није више било скопчано са д., него са испитивањем културних потреба, навика и пракси грађана. Иако се у претходним временима, тј. у добу социјализма слободно време истраживало поглавито с обзиром на културне потребе, како у вези с њиховим постојањем тако и развојем, у савременој култури Србије, имајући у виду снажне друштвено-економске трансформације, актуелно се говори не само у терминима културних потреба, него и навика и пракси. Под праксама се подразумевају рецепција и конзумација културних садржаја у слободном времену. Емпиријска истраживања, спроведена у Заводу за проучавање културног развитка Србије у два наврата -- 2011. и 2017, показала су да грађани Србије највећи део слободног времена проводе пред телевизијским пријемником. Такође, један део њих (отприлике десети део испитаника) признаје да се досађује и ништа не ради (што би, широко узевши, одговарало осећају д.), независно од чињенице што највећи део популације и даље слободно време проводи пред телевизијским екранима. Испрва телевизија, са својим информативним, а потом и забавним програмима, а касније и интернет и друштвене мреже, системски су потискивали време д. -- углавном резервисане за културне и уметничке садржаје -- у корист потрошње псеудокултурних симбола и вредности. Тако ријалити шоу програми постају најмасовнија забава у Србији, која премашује чак и бројност спортске ТВ публике -- у поређењу с тенисом, на пример. И напослетку, д. све више бива претворена у доконицу, а слободно време у потрошњу животног времена.

ЛИТЕРАТУРА: М. Немањић, Културне потребе, Бг 1974; Р. Божовић, Искушења слободног времена, Бг 1975; М. Вебер, Протестантска етика и дух капитализма, Сар. 1989; М. Драгићевић Шешић, Неофолк култура: публика и њене звезде, Ср. Карловци -- Н. Сад 1994; Р. Божовић, Тишина доколице, Бг 2010; П. Цветичанин, М. Миланков, Културне праксе грађана Србије, Бг 2011; Б. Опачић, Б. Субашић, Културне потребе и навике грађана Србије, Бг 2017.

Д. Вуксановић