ДУЊА
ДУЊА (Cydonia oblonga), једина врста рода Cydonia, потпородице Maloideae (јабучасто воће) и породице Rosaceae (руже). Води порекло из Транскавкаског региона који укључује Јерменију, Азербејџан и Иран. Своје латинско име је добила по старом грчком граду Кидониа (данас град Хања на острву Крит), где се гајила још у античко време. Верује се да су д. воће које је Парис, принц Троје, принео Афродити, богињи љубави, како би добио наклоност принезе Хелене и тиме је испровоцирао Тројански рат. У античкој Грчкој д. су се давале као венчани дар јер су симболизовале плодност. Римљани су из д. извлачили етерична уља за производњу парфема. Французи већ вековима праве сир од д. Д. је свој пут ширења по свету започела из Арапског царства и то према Хималајима на истоку и по целој Европи на западу. Одомаћена је -- од хладнијих суптропских предела до хладних континенталних области. Може се наћи до 2.500 м надморске висине. Данас, највећи произвођач дуње је Турска, иза које следе Кина, Узбекистан и Мароко.
У светској производњи Србија заузима девето место. У структури српског воћарства д. је заступљена са свега 1,26% (1.300.000 стабала, на 2.000 ха и приносом 7--15 т/ха), што указује на екстензивну производњу. У послератном периоду до 1985. производња д. је стагнирала, да би се последње деценије повећало интересовање за њено гајење. Једини плантажни засади д. у Србији су у околини Суботице, Горњег Милановца, Младеновца и Краљева. Оплемењивачки програм стварања нових сорти д. је скроман, тако да је у Србији до сада призната само једна сорта д. -- морава. Настала је у Институту за воћарство у Чачку укрштањем сорти rea's mammoth (мамутова) и лесковачка, а призната је 1987.
Д. је диплодидни (2n = 34) жбун или мало дрво, 4--8 м висине. Дрво д. обично живи од 30 до 40 година, а поједина усамљена стабла могу доживети и 70 година. Има релативно плитак корен. Природни облик д. је жбун, док се у производњи формира пирамидална круна или круна у облику витког вретена са кратким деблом. Гранчице су маљаве. Листа пре цветања. Касно цвета (крај маја, почетак јуна), тако да избегава позне пролећне мразеве. Цветни пупољци су мешовити, смештени на врху родне гранчице, и дају појединачни цвет. Ентомофилна је врста. Одлична је пчелиња паша јер цветови нектаре током целог дана и дају нектар са великом концентрацијом шећера -- до 49,5%. Према степену оплођења сорте се деле на самооплодне, делимично самооплодне и самобесплодне. Плод је синкарпна коштуница, крупан, јабучастог (Cydonia oblonga subsp. maliformis) или крушкастог (Cydonia oblonga subsp. pyriformis) облика и достиже масу чак до 2 кг. Жуте је боје, маљав (маљавост нестаје сазревањем), кисело-слатког укуса и карактеристичне ароме. Сорте са плодовима јабучастог облика су ароматичнијег укуса, сувљег и тврђег мезокарпа и мноштвом камених ћелија, док плодови крушкастог облика имају финију и сочнију структуру мезокарпа. Широм света створено је око 40--50 сорти, али само њих 10--15 се комерцијално гаји. Најпознатије сорте пореклом из Србије су лесковачка, врањска и морава.
Данило II, архиепископ српски, крајем XIII и почетком XIV в., подстиче гајење воћњака, што је уродило плодом, јер је записано да је током XIV в. воћарство доживело процват. Поред великог броја свежег или сушеног воћа тражиле су се и д. У Србији највише се гаје лесковачка и врањска д. Лесковачка д. је раширена по долинама Велике, Јужне и Западне Мораве и у Војводини. У народу је називају д., за разлику од врањске д. коју зову дуњац. Доста је отпорна према болестима и штеточинама (осим према вирусима). Облик плода је јабучаст, крупан до врло крупан (200--500 г). Месо плода је ситнозрно, киселослатко, фине ароме. Сазрева средином до краја октобра. Врањска д. је раширена у сливу Јужне, Западне и Велике Мораве, а мање у осталим деловима Србије. Осетљивија је на болести и штеточине. Плод је крушколик, крупан, масе од 400 до 1.500 г. Месо плода је слабо сочно, трпко, слатко накисело, са доста камених ћелија, пријатне ароме. Бере се од средине до краја октобра.
Д. је хелиофитна биљка. Најпогоднија земљишта су она која су умерено влажна, пропусна и богата хранљивим материјама. Толерантна је према суши. Не подноси висок ниво креча у земљишту, јер долази до хлорозе. Најчешће подлоге за д., које се одабирају у односу на карактеристике земљишта, су д. МА и БА29. Саднице д. могу да пророде већ у другој години, а максималне приносе даје у десетој години. Берба д. се врши када плодови добију карактеристичну жуту боју и када се лако одвајају од гранчице. Д., као и јабука и крушка, спада у климактерично воће, тј. неопходно је дозревање на 20 °C како би јој се развиле органолептичке особине. Прерано убрани, незрели, плодови не могу развити потпуну арому и карактеристичан мирис д.
Плодови д. се ређе користе за свежу употребу, али имају широку
примену у прехрамбеној индустрији. У Србији д. се најчешће користи
за производњу: слатка, компота, китнкеса (сир од д.), џема,
мармелада, паста од д., суџука од д. званог „Моравац", сока
(бистри и кашасти), д. у руму, д. у вину, ликер од д. и
ракије „дуњеваче". Сиров, плод д. садржи јако много пектина,
угљених-хидрата, протеина, масти, танина, органских киселина (оксална,
лимунска, малична, кинична), полифенолних супстанци (флавоноида,
кверцетина, рутина, кемпферола), амино-киселина (аспарагин, глицин,
глутамин, хидрокси-пролин и хистидин), минералних материја (K, Na, Zn,
Fe, Cu, Mn, F), витамина С, провитамина А (бета-каротена), и витамина B
комплекса (B1, B2, B3, B6, B12). Богата је дијететским
влакнима. Семе садржи 15% уља и протеина, уз мали део амигдалина. Главни
део семенке је слуз које може бити и до 20%, па се зато користи за
израду сирупа против кашља, за опекотине и производњу козметичких
препарата. У народној медицини од семена се праве мелеми за лечење
декубитуса, отока и испуцале коже. Плод служи за лечење упале ждрела,
крајника, желуца и анемије. Сок од д. лечи ране и помаже код
дијареје, дијабетеса и уринарних проблема.
ЛИТЕРАТУРА: Е. Мратинић, Дуња, Бг 2010; M. Khoubnasabjafari, А. Jouyban, „A review of phytochemistry and bioactivity of quince (Cydonia oblonga Mill.)", Journal of Medicinal Plants Research, 2011, 5, 16.
М. Фотирић Акшић