Прескочи до главног садржаја

ДРЖАВНА ЗНАМЕЊА

ДРЖАВНА ЗНАМЕЊА, визуелни или звучни симболи који изгледом или звуком представљају историјски, уставно-правни и корпоративни идентитет суверене државне заједнице; она су ексклузивно власништво суверене државне заједнице и уживају правно и индивидуално достојанство које та заједница штити као и сопствено име, идентитет и легитимитет. Основна д. з., прихваћена као таква у уставно-правном систему свих суверених држава света, су грб, застава и химна. Грб је врста статичног амблема који испуњава одређене историјско-правне и ликовно-нормативне претпоставке. Проучавањем, нормирањем и дефинисањем грбова бави се помоћна историјска наука хералдика. Застава је динамични амблем који садржајем и распоредом боја, као примарним, односно анциларним ликовним садржајем, као секундарним, даје сажету верзију визуелног амблема, слично грбу, али са битном разликом која се односи на могућност уочавања и препознавања на већој удаљености. Проучавањем, нормирањем и дефинисањем застава бави се помоћна историјска наука вексилологија. Химна је звучни амблем који садржи мелодијски запис и текст песме. У неким, мада ретким случајевима, мелодијски запис нема пратећи или програмски текст (најчешће услед немогућности да се у погледу садржаја текста постигне довољни ниво унутрашњег друштвеног и политичког консензуса, као што је случај у Шпанији, Сан Марину и Босни и Херцеговини) или јединствену мелодију прате различити текстови у зависности на ком се од државних (или националних) језика текстуални део изводи (случај Швајцарске, Фиџија, Канаде, Јужноафричке Републике или, делимично, Новог Зеланда). Проучавањем, нормирањем и дефинисањем химни бави се помоћна историјска наука химнологија. Поред основних знамења, од случаја до случаја, и од времена до времена, појављује се читав низ формално или неформално усвојених, прописаних или наметнутих анциларних знамења која ближе дефинишу историјско наслеђе, традицију и идеолошку (или политичку) конструкцију на којој почива или се њоме легитимише актуелна политичка власт у држави. Ту спадају лик и/или иницијал владаоца, регалије (круна, скиптар, орб, престо, оружје), посебан симбол државног уређења или страначке власти, историјски лик оснивача нације или државе, светог заштитника, родоначелника, ослободиоца, законодавца и сл., потом национални амблематски лик (животиња, птица, риба, цвет, дрво, камен), мото, девиза или ратни поклич, односно ваннационални, наднационални, међународни или идеолошки симбол или амблем.

Српска државна хералдика и вексилологија следи европску праксу државне хералдике коју формирају законом или уставом прописана и заштићена знамења државе и/или њеног владара као изворишта ауторитета, права и правде на том простору и над његовим житељима и институцијама. За разлику од извора за рану српску државну хералдику, који су фрагментарни и несистематски, нова хералдика обновљених српских држава може се највећим делом пратити кроз аутентичну архивску грађу и правна акта, али и кроз многобројне пратеће манифестације репрезентовања и функционисања државе и њеног апарата на свим нивоима, и то кроз сфрагистику, вексилологију, нумизматику, филателију, симбологију и инсигниологију државних служби.

Средњи век. О средњовековним знамењима српске државе зна се недовољно. Изгледа да је најстарији помен о застави наводна молба зетског краља Михаила из 1078. римском папи да му дарује стег и огртач. Тек готово 170 година касније наилази се поново на помен заставе, и то поводом тешког пораза који је краљ Урош I доживео од Мађара, када су заробљени сам владалац и његов стег, о чијем изгледу нема никаквог податка. Нешто више се сазнаје из пописа поклада краља Владислава у Дубровнику 1281, где је записано да је у њему била и једна застава од црвене и плаве тканине. У цркви сремског села Моровић чувала се једна стара застава коју су неки стручњаци датовали у период владавине краља Уроша I, на чијој је једној страни била икона Св. Димитрија, праћена мотивом сунца и Христовим именом, а са друге стране икона Св. арханђела Михаила. Та је застава тешко пострадала током II светског рата и на њој се данас назиру само неразговетни трагови. У књизи Војне заставе Срба до 1918. (Бг 1983) Д. Самарџић наводи српску властелу Продана, Владимира и Витомира, који су под заставама опустошили 1323. Конавле, Требиње и Драчевицу. За краља Стефана Уроша Дечанског се зна да је 1326. упутио посланство мамелучком султану у Александрију, од којег је добио на дар жуту заставу. Код мамелука је жута боја сматрана прерогативом владара и мисли се да је можда војска дечанског краља под том заставом извојевала своју историјску победу код Велбужда над Бугарима четири године касније. По предању, та се застава чувала у Котору и износила само о празнику градског патрона (Св. Трифуна). На основу одредбе о праву стегоноше на „приселицу", односно на стан и боравак, у Душановом законику (члан 155), може се са сигурношћу тврдити да је српска војска тог времена користила стегове, односно заставе, али како су оне изгледале и даље се може само претпостављати. Такве претпоставке се углавном заснивају на двема заставама сачуваним у Хиландару, од којих се једна традиционално назива Душановом. Та је застава троугаоног облика, а шивена је од делова наранџасте, жуте и зелене тканине; на њој је препознатљив мотив крста са три антене, од којих су горња и доња краће, а средња дужа.

Српски средњовековни нумизматички извори не могу се поуздано користити за вексилолошку идентификацију. Сфрагистички извори, посебно коњанички печати босанске провенијенције, могу да омогуће известан прецизнији увид. Тако печати краљева Твртка I и Стефана Остоје приказују заставе са крстом, а печат краља Стефана Дабише приказује хералдичку заставу, изведену из грба, са косом траком и шест кринова. За Стефана Томаша се зна да је од папе, слично некада зетском краљу Михаилу, тражио да му пошаље заставу као знак подршке. Један сачувани печат српске деспотице Ангелине Бранковић (Света мајка Ангелина) приказује анђела који држи заставу са мотивом двоглавог орла. Портолани, поморске карте, пак, омогућавају да се вексилолошки мотив допуни битним сазнањем о бојама. За историју српске вексилологије посебно је важан портолан Анхелина Дулсерта датован у 1339. где се над ознаком за Скопље види жута застава са црвеним двоглавим орлом и натпис Seruja. Сазнање о жутој застави коју је Стефан Дечански примио од египатског султана, као и податак да је црвени двоглави орао био привилегија ромејских севастократора, отвара широке могућности за претпоставке, али за сада не и за чврсте закључке.

После пада српске деспотовине под турску власт, о заставама у Србији и код Срба нема података. Повремене информације о крсташким заставама Јована Капистрана под Београдом, или о стегу Јована Ненада у Поморишју, сасвим су недовољне да би се на основу њих могло ишта одређеније рећи о српској вексилологији с краја XV и током XVI в. Поготово се не може говорити о државној вексилологији јер српске државе, у најужем смислу речи, нема. Има, међутим, многобројних помена о заставама, стеговима, барјацима, под којима делују хајдуци, ускоци, разне оружане чете, појединци и јединице у сталној или повременој служби нових господара овог дела Балкана. То су племенске, личне или војне заставе, и оне -- иако део општег вексилолошког проучавања -- неће оставити видног трага на потоњу историју српске заставе.

Нова српска државна хералдичка и вексилолошка историја започиње у исто време када и почетак обнове српске државности, што ће рећи са подизањем Првог српског устанка 1804. У самом почетку неких посебних српских знамења није ни било. Први пут колико је сезало памћење, Срби нису били у позицији да претходе страној сили у походу, или да се за себе боре под страним знамењима. Били су слободни да створе сопствене иконе ослобођења и ратовања. У потрази за тим иконама, устаници су се окренули ка северу, где је, на другој обали Саве и Дунава, живело многољудно српско становништво на територијама којима су владали Хабзбурзи. Они су живели у свету који се брзо трансформисао у националне државе, а тај је свет традиционално међусобно комуницирао симболима који су били опште разумљиви и препознатљиви као изјаве о пореклу, природи, правном и хијерархијском статусу и као ознаке претензија и власништва. У том свеприсутном језику симбола Срби су настојали да успоставе сопствени профил и лик. Са тим циљем, окренули су се хералдичкој археологији и фрагментарним реликтима славне прошлости. Како је српска средњовековна хералдика сасечена у настанку од стране надирућих исламских хорди, извори за њу били су најчешће неприступачни; оно што је било приступачно било је непоуздано и махом пре засновано на машти него на стварности. Ипак, један извор је био доступан и нудио се. Године 1701. Паул фон Ритер (у словенизованој верзији Павле Витезовић) објавио је компилацију 56 грбова приписаних разним словенским (или илирским) земљама и територијама. Књига је била штампана у Бечу под звучним насловом Stemmatographia Illyrica, sive Armorum Illyricorum Delineatio, Descriptio et Restitutio, поставши брзо веома популарна. Четрдесет година касније ту је књигу, у српском преводу и препеву, објавио Христофор Жефаровић под називом Стематографија, изображеније оружиј илирических, посветивши је патријарху Арсенију IV. Садржају оригиналне књиге придодате су гравире словенских и српских светитеља, посебно оних који су потицали из светородне династије Немањића, као и нови текстови. То је било сасвим довољно да се ова драгоцена књига уврсти у пантеон српског националног мита и да постане неизоставни извор свих потоњих хералдичких пројеката. То је био хералдички рудник из којег се црпео репертоар националних знамења. Он је био доста издашан у погледу хералдике, што је прихватила и популарисала Српска православна црква, али сасвим оскудан у погледу вексилологије, како историјске тако и апокрифне.

Најупадљивији српски хералдички мотив, штит са крстом између четири оцила, у ствари је стари византијски ребус, настао у периоду владавине династије Палеолога. Ауторитети се углавном слажу да је вероватно тачно читање „Краљ краљева који краљује над краљевима" или „Свети крсте помози краљу који влада над краљевима". Трансформација грчких слова „бета" у оцила догодила се почетком XIV в. Псеудо-Кодин изричито наводи да је поморска застава Царства садржала крст између оцила. Мотиви за тај преображај остали су до данас у домену нагађања. Овај византијски ребус је у Србију стигао релативно касно. Најранији налаз је полијелеј у Дечанима, дар кнегиње Милице и њених синова, а деценију касније већ се налази и на новцу деспота Стефана Лазаревића. Када су крст и оцила од златних постали сребрни, не зна се тачно, али је неспорно да је у тој комбинацији порекло каснијих српских националних боја -- црвене и беле. Та трансформација крста са оцилима у карактеристично српско хералдичко знамење регистровано је као „Грб српских земаља" у „Илирским грбовницима", и директно и као поље у композитним грбовима „Илирског царства", па их је као такве преузео и Мавро Орбини, а коначно атрибуисао Павле Витезовић, додајући и поетско образложење које је Жефаровић превео прецизно и не мање депримирајуће: Крст, оцила, Серблии стојат написани/ ради крста в отчествје многи пријат брани./ Ниње крсту простерту паки узјављајут/ тако, дјелом, Сервију, право називајут. Овај је грб прихваћен и усвојен од стране Српске цркве у њеном трансдунавском уточишту са ентузијазмом, и том чињеницом је крст са оцилима прерастао из територијалног у грб српске нације, где год она била и каква код била њена судбина. Крст са четири оцила постао је општенародно, трансвременско и транстериторијално знамење, нека врста ковчега завета између Срба и њихове историје, вере и будућности. Грб је постао икона!

Насупрот овом хијератском и сублимном значењу грба са крстом и оцилима, грб са вепровом главом, који од XV в. до почетка XIX в. алтернативно заступа Србију у европској хералдици, представља прагматички концепт. Порекло му је нејасно и, могуће, тривијално. Када је цар Жигмунд Луксембуршки сазвао Сабор у Констанцу, сви његови вазали били су обавезни да присуствују или да пошаљу своју званичну делегацију. Деспот Стефан је успео да лично не путује у Констанц, али је делегацију морао послати. Тој делегацији је, као и другима, одређена званична резиденција на Сабору, а над улазом у њу био је истакнут штит са грбом. У драгоценим документима тог времена, грбовницима Улриха Рихентала и Конрада Гриненберга, приказана су два грба; један је грб деспотов, а други грб Србије. Тај други грб на црвеном пољу приказује отргнуту црну вепрову главу рањену стрелом кроз чељусти. Мада је грб са вепровом главом остао готово непознат у Србији јужно од Саве и Дунава, то је ипак био једини грб Србије који је западноевропска хералдика познавала и признавала. Године 1606, за владе цара Рудолфа II, овај је грб ушао у Велики грб Светог римског царства као претензија на власт над српским земљама. Павле Витезовић је разрешио проблем постојања два грба, од којих оба претендују на истог титулара, тако што је грб са вепровом главом приписао Трибалији, земљи Трибала. Како су Византинци Србе називали Трибалима, по келтском племену које је некада насељавало пределе Централне Србије, усвојено је мишљење да би хералдички овај мотив требало да представља територију Србије јужно од Саве и Дунава, значи „турску Србију". У том значењу је својевремено и краткотрајно и Карловачка митрополија узела овај мотив у свој грб. Са победничком армијом принца Евгенија од Савоје грб са вепровом главом тријумфално је ушао у Београд, где се и данас може видети на капији овог славног војсковође у Доњем граду Београдске тврђаве. Временом, тај је грб почео да се користи као посебно знамење Шумадије и Браничева, односно управо оног дела Србије где је устанак настао и распламсао се.

За разлику од крста са оцилима и вепрове главе, хералдички мотив двоглавог орла у полету много је старији и, бар у погледу његовог српског деривата, неспорно византијског порекла. Углавном се повезује са царском симбологијом уведеном за владавине династије Комнина са тумачењем које има свој хијератски родослов. По тој интерпретацији, орао симболише небеску, божанску моћ, иманентну светлост, док његове две главе представљају јединство супротности, концепт општег, левог и десног, горњег и доњег, небеског и земаљског, па отуда васељенског и царског. Пре но што је трансформисан у хералдички мотив, двоглави орао је већ био амблематска композиција која у хијерархији царских знамења има највиши ранг и припада по праву ексклузивном владарском достојанству василеуса, односно достојанствима деспота, севастократора и кесара. Први српски владалац који је поседовао право на овај амблем био је краљ Стефан Првовенчани у својству царског севастократора; том достојанству принадлежовао је лик црвеног двоглавог орла. Трансформација црвеног у белог (сребрног) орла догодила се, по свој прилици, у времену уздизања Стефана Душана на царство. У српској државној хералдици значење двоглавог орла као амблематског заступника Царства утемељено је још од немањићких времена.

Хронолошки најранија појава двоглавог орла у византијском гравитационом подручју био би рељеф са парапетне плоче од црвеног шиста из Старе Загоре (Бугарска), датован у X--XI в., али статус и улога тог рељефа нису разјашњени. Фрагмент епистила темплона светогорског манастира Ватопед из друге половина X в., на којем је орао крунисан и заузима средњу висинску зону, чини се да говори да је у питању амблем који већ има посебан статус међу другим амблемима и да његово присуство на таквом месту не може бити случајност. Вероватно најстарији ликовни приказ овог мотива у директној вези са иконичком сликом василеуса јесте кружни камени рељеф из Афродизије у Малој Азији, датован у XII в., на којем је приказан Јован II Комнин на супедиону на којем се јасно виде главе двоглавог орла. Већ је поменуто да се као мотив на одећи орао, можда двоглави, помиње и код Константина Порфирогенита, и касније код Псеудо-Кодина. Чини се да је статус двоглавог орла у XIII в. лакше пратити у немањићкој Србији него у самом Ромејском царству. Уобичајени модел представљања владара у српском средњовековном сликарству подвлачи њихов статус у хијерархији васељенског царства, отуда двоглави орао на одећи владара, у фреско-декорацији владарских задужбина, на царским поклонима. Осим на одећи владара, где је стандардна представа двоглавог орла у злату на црвеној подлози, од Стефана Првовенчаног до краља Душана двоглави орао је најчешће црвен, чиме се дефинише достојанство ромејског севастократора који је у васељенској хијерархији стајао изнад српског краља. То је разлог појаве црвених орлова у подејама Богородице Љевишке или Жиче, као на шаторима деспота и севастократора, али и разлог због којег су се исти такви орлови нашли и на даровима које је краљ Милутин послао капели Св. Николе у Барију. Може бити и да је двоглави црвени орао на застави над Скопљем у портолану Анхелина Дулсерта исте провенијенције и да Дулсертов податак о њему датира из периода пре преузимања царске титуле. У периоду српског Царства уочава се значајна амблематска иновација јер двоглави орао почиње да се појављује у новој колористичкој синтагми као бео на црвеном пољу. О овоме посебно убедљиво сведоче многобројне фреске, из којих би се могло закључити да је верзија деспотског знамења које описује Псеудо-Кодин, са бисерним орловима на црвеном пољу, преузета као сасвим специфичан и карактеристичан знак деспотског достојанства у српском царству. Чини се да о томе сведоче и неки други примери, као што је Јеванђеље бугарског цара Ивана Александра из Британског музеја, на којем је приказан царев зет Константин, син српског севастократора Дејана, и сам српски деспот по инвеститури добијеној од цара Душана, одевен у тамноцрвену хаљину украшену белим двоглавим орловима. У Бугарској је, иначе, двоглави орао много ређи мотив него у Србији. Осим поменутог старијег рељефа из Старе Загоре, неизвесног значења, ваља поменути и рељефну представу двоглавог орла у Мелнику из XIII в. и капител са двоглавим орлом из периода Михаила Шишмана. Први нумизматички трагови су на новцу царева Георгија Тертера и Михаила Шишмана, потом и видинског цара Ивана Страцимира. На фрескама, минијатурама и иконама ретке представе личности у одећи украшеној двоглавим орловима не приказују карактеристичну форму „коласте аздије", него слободне фигуре орлове или фигуре орлова компоноване као део текстилне декорације унутар флоралних преплета или венаца. Ваља такође запазити да се мотив „коласте аздије" у Србији после пада Царства враћа црвено-златној формули.

Нумизматички извори мотива двоглавог орла у средњовековној српској држави релативно су многобројни и добро документовани. Као дефинисани хералдички мотив двоглави орао се јавља на новцу деспота Угљеше Мрњавчевића и на новцу деспота Стефана Лазаревића. На динару деспота Ђурђа Бранковића приказан је у аверсу шлем са челенком у којој је двоглави орао између два рога. У домену сфрагистике, прва појава двоглавог орла на штиту као грба српске државе налази се на престоном печату краља Твртка I. Мотив двоглавог орла се налази и на идентичним печатима деспота Ђорђа Бранковића из 1492. и Јована Берислава из 1505, односно на печату деспотице Катарине Баћањи из 1542. Двоглави орао се појављује на накиту, утензилијама, украсним предметима, посуђу, на архитектонским споменицима, каменој пластици и, посебно, на металним хоросима цркава и манастира (Дечани, Марков Манастир, Лесново). У хроници сабора у Констанцу Улриха фон Рихентала деспот Стефан је представљен грбом са сребрним двоглавим орлом. У постнемањићком периоду мотив двоглавог орла преузима великашка породица Црнојевића. Да је у постнемањићкој Црној Гори двоглави орао сматран грбом Немањића и средњовековне српске државе, има много доказа. У предлошку митрополита Данила царском Министарству спољних послова у Санкт Петербургу из 1715. мотив главног штита грба Црне Горе је крунисани двоглави орао у полету. После 1749, када је двоглави орао (са крстом између глава или без њега) унет у „Печат целе Црне Горе", па до његове хералдичке стандардизације 1841, то је стални и основни хералдички мотив црногорске државе као баштиника средњовековног српског Царства. Тај ће мотив трпети само измене које су везане за ознаке државног достојанства (скиптар, орб, кнежевска, потом краљевска, круна са тракама) и биће комбинован суперпозицијом штита са лавом у пролазу.

У Хабзбуршком царству. Порекло данашњег грба Србије, иако мотивски изведено из средњовековне амблематике и хералдике византијског царства и, посебно, хералдичких знамења светородних династија Немањића и Хребељановића, ваља пре свега тражити у иницијативи и хералдици Српске православне цркве, као ризничара националних сећања и традиција, и као израз прагматичне потребе да се на преласку из XVII у XVIII в. хералдички дефинише појам српске нације и њеног историјског права. Изгледа да би први покушај да се та дефиниција уобличи могао да се повеже са личношћу патријарха Арсенија III, предводника велике сеобе Срба ка северним равницама. На његовом свечаном портрету представљен је до тада непосведочен патријарашки грб на којем је штит крунисан митром, украшен процесионим крстом, жезлом и бројаницама; на штиту је на златном пољу сребрни двоглави орао изнад истог таквог лава у пролазу (извор потоњег грба Црне Горе овде је више него очигледан). На патријарховој надгробној плочи у Крушедолу исклесан је грб који понавља синтагму двоглавог орла и лава, али са битном новином: на грудима двоглавог орла види се сада овални штит са часним крстом, што је најстарији пример суперпозиције штита са крстом на грудима двоглавог орла код Срба.

Обједињење карловачке и београдске митрополије спроведено је 1726. избором београдског митрополита Мојсија Петровића и на карловачки трон. Према тврђењу Димитрија Руварца, и по сведочењу Радослава Грујића да су лично видели печат митрополита Мојсија из 1725, годину дана пре избора на архиепископију, грб на њему је већ садржавао поље са крстом између четири оцила. Не може бити било какве сумње да је ово поље преузето из Ритерове књиге и да је између грба који је представљао Imperium à Nemanide institutum и грба Србије, тј. грба са двоглавим орлом и грба са крстом и оцилима, митрополит Мојсије свесно одабрао онај који се лакше могао и разумети и бранити. Од тада црвени штит на којем је сребрни крст између четири оцила заступа и представља српски народ као заједницу. Њиме се српска црква дефинисала као идеални оквир националног окупљања, а сам грб преобразила у грб српске нације.

Грб Митрополије се није мењао за столовања митрополита Вићентија Јовановића, али се за његовог наследника, патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте, успоставила неуобичајена ситуација, с обзиром на то да су се у његовој личности објединила достојанства Пећког патријарха и Карловачког митрополита, што је створило конфузију у погледу разликовања грба Митрополије и грба Патријаршије. Патријарх Арсеније је био човек значајне енергије и великих амбиција. Његов допринос црквеној, али и српској националној хералдици не може се преценити. Он је први који је хералдички дефинисао не само оквире сопствене архијерејске ингеренције, него и сасвим јасан политички програм у којем се патријарх српски појављује као етнарх, односно национални поглавар и намесник изгубљеног Царства. О дубоком утицају који ће ова концепција оставити сведочи и податак да ће се и вазална Србија у борби за осамостаљење од османске власти, и најзначајнији покушај Срба да се изборе за аутономију у саставу хабзбуршке државе, легитимисати хералдичким знамењем којем је легитимитет даровала Црква.

Тај ауторитет био је неспоран међу Србима и северно и јужно од Саве и Дунава. Када је одлуком Мајске скупштине, одржане у Сремским Карловцима 1/13--3/15. маја 1848, проглашена Српска Војводина у коју су ушли Срем са Границом, Барања, Бачка са Бечејским диштриктом и Шајкашким батаљоном, те Банат са Границом и Великокикиндским диштриктом, питање грба је сматрано решеним. Изабрани су Патријарх (Јосиф Рајачић) и Војвода (пуковник Стефан Шупљикац), а на основу царског Патента од 18. XI 1849. формирано је Војводство Србија и Тамишки Банат. Његова територија се само делимично поклапала са одлуком Мајске скупштине: у састав су ушли већи део Срема, највећи део Бачке, читав Банат, али је изостала Војна граница и територија Барање. Укидањем Војводства као Крунске територије Решењем од 27. XII 1860, којим је санкционисано федералистичко преуређење Монархије, помен великог војводе Српске војводине у саставу царске титуле није аутоматски нестао. Хералдичка дефиниција Војводства Србије и Тамишког Баната у великом царском грбу, међутим, показује извесну двосмисленост. Још у званичном блазону аустријског великог грба из 1836. постоје хералдичка поља „Србије" и „Рашке", и ако се у царској титули не помињу такве одреднице. Према хералдичком садржају грба „Србије", евидентно је да се идеја односила на „Турску Србију", тј. на територију јужно од Саве и Дунава. Доношењем Патента од 18. XI 1849. композиција великог грба Царства није промењена и посебно поље Војводства Србије није никада официјелно унето у њега. Међутим, грб Војводства Србије -- онакав каквог су га хералдички усвојили и дефинисали учесници Мајске скупштине -- ушао је у царски хералдички репертоар преко посебне и наменске хералдичке дефиниције његовог грба као великог војводе Војводства Србије. Тај грб се заснивао на грбу Нације (тј. на црвеном пољу сребрни крст између четири златна оцила бридовима ка патибулуму крста, уз следеће појашњење: „... такав герб етнографически-народописни ... народ сербски, макар где он био, употребљавати има"), а у формалној употреби -- о чему најбоље сведоче савремени папирни асигнати -- заузимао је место на грудима царског црног двоглавог орла, окружен ланцем Ордена златног руна. У самосталној форми, изван контекста грба великог војводе, грб Војводства се приказивао кнежевски крунисан и заогрнут кнежевском порфиром; уместо златног руна, штит је понекад окружен неидентификованом црвеном орденском лентом са такође неидентификованим црвеним Георгијевским крстом. У таквом виду, али на грудима царског двоглавог црног орла, може се видети у реверсу заставе Војводства Србија из 1848. Идентичност грба са крстом и оцилима, кнежевске круне и порфире, са савременим грбом вазалне Кнежевине у саставу Османског царства, вероватно је узроковала потребу да се истражи маштовитији начин хералдичког приказа нове стварности. У том погледу посебно је значајан грб представљен на застави Земунске народне гарде из 1848, где је велики грб Војводства (на црвеном пољу бели крст између четири „челикасто плава" оцила, очито под утицајем Сретењског устава) крунисан великом круном, готово идентичном угарској Светој круни са које је изостављен искошени крст у апексу (једна од одлука Мајске скупштине била је да је српски народ „политички слободан и независан под Домом аустријским и обштом Круном Угарском", што би могло да објасни коришћење Свете Круне над грбом Војводства, али и настојање да се њен најупадљивији део -- искошени крст -- на неки начин изостави), окружен са још четири хералдичка картуша, по два са сваке стране, на којима су грбови Срема, Бачке, Баната и Барање. Док су картуши са грбовима Срема и Бачке хералдички релативно коректни и одговарају савременим хералдичким цитатима, грб Баната је изведен из грба Великокикиндског диштрикта, а уместо важећег грба Барањске жупаније употребљен је грб Илока (пасхално јагње). Разлог за то можда се може тражити у чињеници да су Румски и Илочки округ Сремске жупаније били Патентом укључени у Војводство, док Барања није, па се можда хтела нагласити претензија према Барањи тиме што се Илок, као територијално њој најближи део Војводства, тенденциозно пројектовао у Барању.

Обнова Србије. Хералдичка знамења обновљене српске државе прате развој њеног политичког и правног статуса територије у саставу Отоманског царства. Све до формалног признања српске аутономије од стране Порте, може се сматрати да су државни симболи Србије били истоветни или готово истоветни са симболима актуелних српских вођа и институција. С обзиром на то да устаничке заставе из прве две деценије XIX в. садрже значајну компоненту импровизације и индивидуалне интерпретације хералдичких мотива, њиховог садржаја и узајамног односа фигура и боја, сфрагистички споменици се чине убедљивијим примарним извором за праћење развоја српске државне хералдике тог доба. Темељни сфрагистички корпус Првог српског устанка чине пре свега два печата, онај Правитељствујушчег совјета из 1804. и Карађорђев из 1806. Први садржи два крунисана овална штита са грбовима: народни грб и грб Тривалије, односно Турске Србије. Њихово би се значење могло доста јасно протумачити као позив на национални контекст Устанка и као указивање на територијално опредељење устаника, који не претендују на промене унутар укупног српског националног простора, него унутар сасвим јасно дефинисаног подручја усредсређеног на Шумадију и Браничево. Карађорђев вождовски печат из 1806. указује на битну промену овог става и на трансформацију борбе против дахија у рат за ослобођење Срба. Отуда на том печату три овална хералдичка штита, од којих је крунисан само онај са мотивом двоглавог орла, дакле грб „Царства од Немањића установљеног", а следе га грб нације и грб Босне без илирског инсерта. Ту више нема места за грб Тривалије чији је територијални опсег устанак у овом периоду превазишао. У том смислу веома је упадљива разлика између амбициозности сфрагистичких дефинисања циљева српског устанка и истовремене постојаности у конзервативној инерцији вексилолошких мотива. Савремени артефакти, међу којима свакако ваља поменути сјајан путир из 1807. из ризнице Цркве Преноса моштију Св. Николе у Доњем Милановцу са комплетним кнежевским грбом, код кога је само кнежевска круна замењена (вешто) импровизованим набором порфире, сведоче да се јасно уочавала разлика између политичког програма и националног знамења. С обзиром на бечку (односно пречанску) провенијенцију већине сфрагистичких, вексилолошких и других артефаката, ипак треба размислити о извору ове софистициране свести, али и дилема и склоности ка извесном експериментисању у домену хералдичке симболике и параферналија.

Иако Други српски устанак није оставио значајније хералдичке спомене, изузев потенцијалних тема које ће се у хералдичком смислу почети да користе тек знатно касније (Таковски грм, Таковска застава, Цвети...), традиција и симболика крста са оцилима била је већ тако солидно успостављена кроз устаничку симболику, амблематику и хералдику Српске православне цркве, да се о другим решењима и могућностима, изгледа, није ни размишљало. Милошева употреба хералдичких знамења између 1815. и 1835. потпуно је арбитрарна, заснована на сопственој вољи и осећању границе између могућег и недозвољеног, и могла би се реконструисати као низ од три сукцесивна корака од којих сваки представља освајање новог степена самосталности изражене кроз репертоар хералдичких симбола. Први корак је псеудохералдичка композиција, блиска савременој европској фикцији о оријенталној хералдици -- штит са лежећим полумесецом, заогрнут неком врстом порфире која као да је постављена одраном животињском кожом, овенчан турбаном са чапљиним пером, са два укрштена туга иза свега. Други корак је дискретно приближавање европском хералдичком моделу -- штит је сада овалан, и на њему је крст са слободно стилизованим оцилима, одрана кожа је трансформисана у порфиру, нема тугова (коњских репова). Трећи корак је реализована трансформација псеудохералдичке композиције у кнежевски грб -- турбан са пером је замењен кнежевском круном, гримизна порфира постављена је хермелином.

Милошева хералдика у периоду 1815--1825. налази се на средини између државне и династичке. Државна је јер представља политичку декларацију државног поглавара, макар и вазалног; династичка је јер принадлежује искључиво наследном владаоцу. Печати савремених српских институција, као што је Народна канцеларија, будући да их „покрива" ауторитет владаоца, немају никаквих трагова османске симболике. Имајући у виду да није познато какав је грб био на застави првих регуларних јединица српске војске, формиране 1825, може се само претпоставити да је био истоветан оном који се, добротом и заслугом земунског ковача Јована Петровића, 1830. нашао изложен поред султанске тугре (калиграфски монограм који је служио као печат или званични потпис османских владара) на јавном проглашењу султанског хатишерифа у Београду, а састојао се од црвеног штита са белим крстом између четири оцила. У заглављу Новина србских, чији се први број појавио 5. I 1834, види се јасна и недвосмислена представа државног грба, још увек непризнатог од стране суверене Порте и великих сила: штит је француског типа, црвен, са крстом између четири оцила, надвишен коронетом са три видљива флерона и два пинакла, окружен венцем од плодних грана маслине и храста.

Први покушај да Србија добије Устав завршио се неуспешно јер су и Порта и Русија одбиле да га потврде, односно подрже. Текст Сретењског устава, који је саставио Димитрије Давидовић за свега двадесетак дана, свечано је усвојен и проглашен у Крагујевцу 15. II 1835, и садржавао је -- први пут -- јасну дефиницију грба и заставе: „Глава 2, Боја и Грб Србије, чл. 3. Боја народна српска јесте отворено црвено, бела и челикасто-угасита. Чл. 4. Грб народни србски представља крст на црвеном пољу, а међу краковима крста по једно огњило окренуто ка крсту. Сав грб опасан је зеленим вијенцем с десне стране од растова, а са леве од маслинова листа." Сам текст Устава -- а посебно одредбе о грбу и застави -- засметали су и Порти и руском посланику у Цариграду Аполинарију Бутењеву, и Устав је, следствено, суспендован. Случај је побудио пажњу и био је повод за више политичких контаката који су протицали у прилично загрејаној атмосфери. Нова настојања да се до устава, а у његовом оквиру и до д. з. (грба и заставе) дође дипломатским преговорима, убеђивањем и аргументима, по правилу су се окончавала неуспешно, а у отпору српским настојањима Русија се појављује као далеко ригиднији и неумољивији противник него сама Порта.

Коначно је кнез Милош успео да од Порте добије Ферман за заставу. Ферман од 1835. наводи: „А као што е то дозволено дано за трговачке лађе Молдавие, Валахие и острва Самоског, тако е заклочено да се од високог Девлета мога даде и Србском народу тробоини барјак, на коме ће горни част црвене, средни плаветне, а долна беле бое бити, -- и у овоме е високочеиша моа заповести већ изашла". Иако овим Ферманом није ни поменут грб, а боје су дефинисане као инверзија руске заставе, кнез Милош је искористио прилику да самоиницијативно на средње поље заставе унесе грб са описом из Сретењског устава. Од тог тренутка, државни грб је уведен у јавну употребу, и то без икакве претходне или пратеће санкције. Три године касније, нови султански ферман од 1838, ферман „за поправљање заставе србске са коим она добива други вид", одређује „да би могли мои поданици Србли долазити, одлазити и водити трговину на морима и рекама мога царства, а и премда смо ми дали ову милост покраи других преимућстава, давши им едну заставу од три цвета т.е. одозгори црвеног у среди плавог а одоздоли белог, но међутим будући да оваи вид заставе причинава тегобе у делима народним те е решено, да се стави цвету црвеном, наигорием, четири звезде, а на средим плавом, грб национални". И поред тога што се ни у овом Ферману не помиње изглед грба, његово постојање је имплицитно прихваћено, а од тог времена он подразумева композицију са порфиром и круном, и та се представа показала стабилном.

Кнежевски печат Милошев из овог времена успоставља јединство између државног и личног хералдичког знамења: црвени штит са крстом између оцила окружен је венцем маслине и ловора и заогрнут кнежевски крунисаном порфиром постављеном зимским хермелином. У односу на друге параферналије (елементи грба који се не налазе на штиту), постојање венца маслинових и храстових грана у државном грбу показало се као мање стабилно. Иако се све до самог окончања међународноправног статуса вазала могу наћи документи на којима је као званичан државни грб употребљена композиција са венцем око штита, у значајном документарном корпусу овај се венац изоставља. Већ на застави из 1839, на којој постоје четири дискретне „вазалне" звездице, штит грба није окружен венцем.

Изван Србије, питање државне хералдике Србије, као ни Влашке или Молдавије, није изазивало нарочиту пажњу. Капитално дело европске хералдике XIX в., Зибмахеров грбовник, грбу Кнежевине Србије посвећује кратак текст који гласи: „Кнежевина Србија. Ова Кнежевина која је вазална у односу на Порту, користи грб Палеолога са извесним изменама у бојама, наиме у црвеном пољу сребрни крст између четири сребрна (понекад плава) оцила. На штиту почива хермелином опшивена и плавим постављена кнежевска круна. Све је заогрнуто плавим плаштом постављеним хермелином и крунисано круном као што је описано. Као држачи грба у новије време виде се два Србина, мада сам ја видео на неким печатима и лава и змију." Дакле, осим необичне боје порфире и поставе круне, овај блазон (вербални опис којим се утврђују садржај, боја и узајамни положај елемената композиције) грба не садржи помен венца од маслинових и храстових грана око штита. Напомена о чуварима грба и виђеним печатима односи се свакако на династичке грбове Обреновића и Карађорђевића.

У погледу државне вексилологије, почетком XIX в. националне заставе су још увек ретке у Европи, и њихов садржај и форма још увек су највећим делом опредељени садржајем и бојама грба сизерена или суверена. Отуда су прве заставе и стегови устаника били они које су поседовали локални кнежеви и оберкнежеви. За њих је била карактеристична произвољност у бојама и мотивима, али је највећи број ипак носио неку икону праћену пригодним текстом. За неке од тих раних застава може се са приличном сигурношћу тврдити да су заробљене од Турака и да су новим власницима послужиле као погодне борбене ознаке, разумљиве сопственим људима, а могући извор конфузије код непријатеља. Крајем 1804. на заставама су почеле да се појављују и хералдичке композиције. Једна од сачуваних Карађорђевих застава из тог периода има плаво лице на којем је уметнут народни грб Србије, према моделу из Жефаровићеве књиге, и бело наличје на којем је уметнута икона Св. Стефана Првовенчаног. Једна друга застава из истог периода описана је као свилена, зеленкасто-жута, са иконом Св. Ђорђа на лицу и српским грбом на наличју.

Од 1808. уочава се и појава новог типа заставе међу устаницима: заставе и стегови Карађорђа и његових војвода имају сада на лицу грбове Српске нације и „Трибалије", а на наличју царског руског орла као потврду политичке и војне заштите моћног православног царства. Те заставе и стегови коинцидирају са увођењем првих униформи, али до 1811. нису имали одлике система. Од тада, лица застава су црвена, са мотивом два штита над којима су шлемови са челенкама и плаво постављена златна круна, а испод паноплијуми (симболичка, декоративна композиција сачињена од разних предмета) оружја, оруђа и застава. На наличју жуте боје сада се налази велики црни руски царски орао на чијим је грудима црвени штит са иконом Св. Георгија окруженом ланцем Ордена Св. Андреја Првозваног. У позну јесен 1813. први српски устанак је био скршен. После више од девет година испуњених славним биткама, искушењима и страдањима, Србија је била поново потчињена. Што се хералдике тиче, међутим, требаће још двадесет година да би оно што су устаници препознали још на самом почетку Устанка, добило званичну потврду.

Проглас Краљевине 22. фебруара (по jулијанском календару) 1882. означио је прекретницу и у хералдици српске државе. Стојан Новаковић, који jе у то време држао портфељ министра просвете и црквених послова, већ је проучио питање хералдичке традиције српске државе и припремио рукопис дела које ће објавити под насловом Хералдички обичаји у Срба у примени и књижевности (Бг 1884), темељну студију на ову тему током више од пола века. У њеном завршном делу, Новаковић јасно и недвосмислено образлаже садржај и мотив новог државног грба: „С проглашењем Краљевине 22. фебруара 1882. јавила се потреба да се грб промени и обновљеној Краљевини и нов краљевински грб да. То је учињено законом од 20. јуна 1882. Ко је пажљиво читао ову расправу видеће на каквим је основама склопљен нови грб. По хералдичком укусу нашег времена, а из основа које се доказују аутентичним споменицима, израђени су сви саставни делови новога грба. Из старе краљевске круне, која је сачувана на толиким новцима, изведена је нова сведена круна по форми садашњих краљевских круна. По старим аутентичним облицима двоглавог орла узет је за нови грб двоглави орао у полету, и спрам нашега времена узето је натуралистичко хералдичко цртање. Кринови, хералдички знак, који се на нашим споменицима најраније јавља и на њима се до краја старога нашег државног живота виђа, узети су на нови грб и смештени су испод канџи орлу. И М. Орбини и П. Ритер, кад су склапали грб Немањићког Царства, дошли су на ове исте саставне делове, иако њихов нацрт одступа од онога облика који нам права старина у својим аутентичним облицима предаје. Како се Краљевина Србија развила из Кнежевине Србије, то је државни грб Кнежевине стављен на прси орлу, и задржан је плашт којим се све новије државе у Европи служе и који је већ на грбу Кнежевине Србије усвојен. Тако је на новом краљевинском грбу хералдичким начином представљен постанак обновљене Краљевине."

Иако ово образложење делује сасвим разложно, изгледа да се до решења није дошло лако. У Одломцима из дневника М. Ђ. Милићевића наводи се да је првобитна идеја Новаковићева била битно сложенија и да је, између осталог, обухватала и хералдичка поља са крстом и оцилима, рањене вепрове главе и три потковице, уз уроборос Дома Обреновића, ловоров венац и порфиру. Тој идеји супротставили су се М. Милићевић, М. Кујунџић Абердар, М. Ракић и М. Пироћанац, наводећи као разлог политичку немогућност приказивања поља за Босну и Херцеговину, што би увођење посебних поља других српских земаља учинило неопортуним. Судећи по истом извору, краљ Милан је прихватио њихове разлоге.

Садржај и изглед грба утврђени су Законом о грбу Краљевине Србије од 18. VI 1882: „Члан 1. -- Грб Краљевине Србије јесте двоглави бели орао на црвеном штиту с круном краљевском. Врх обе главе двоглавога белога орла стоји круна краљевска, а испод сваке канџе по један кринов цвет. На прсима му је грб Књажевине Србије, бео крст на црвеном штиту са по једним огњилом у сваком углу крста. Члан 2. -- Грб је огрнут пурпурним хермелиновим плаштем, коме се на врху налази краљевска круна. Члан 3. -- Нацрт грба, који ће служити као оригинал, биће као такав утврђен решењем министарскога савета и чуваће се у министарству правде. Члан 4. -- Овим грбом замењује се досадашњи земаљски грб Србије. Члан 5. -- Закон овај ступа у живот кад га Краљ подпише." Како проглас краљевине није довео до непосредне измене текста Устава из 1869, прва уставна дефиниција државног грба налази се у члану 2 Устава за Краљевину Србију од 22. XII 1888. и гласи: „Грб је Краљевине Србије двоглави бели орао на црвеном штиту с круном краљевском. Врх обе главе двоглавога белог орла стоји круна краљевска; а испод сваке канџе по један кринов цвет. На прсима му је грб Кнежевине Србије 'бео крст на црвеном штиту са по једним огњилом у сваком углу крста'. Народне су боје: црвена, плава и бела." Овај недостатни блазон, на сву срећу, допуњује потпуно неспорна ликовна представа грба Краљевине из савремених извора. Цртеж официјелне верзије грба начинио је Е. Крал, на предлог Стојана Новаковића и Филипа Христића, а по препоруци барона Едварда фон Закена и Хартмана фон Францесхунда из бечке Царске уметничке збирке. Није позната судбина верзије у пуним бојама коју је Крал имао да изради на пергаменту, а о црно-белој верзији сазнаје се понешто из једног позног извора. Према том цртежу може се закључити да је орао у Краловој верзији имао сребрно наоружање, језике и ноге, јер се на цртежу не запажа никакав траг пунктирања или шрафуре у релевантним зонама, док је у случају кринова пунктирањем јасно назначено злато као метал.

У односу на уставне одредбе из 1888, нови Устав из 1901. у члану 2 уноси минималне корекције у опис грба и нешто одређенију стипулацију у погледу заставе: „Грб је Краљевине Србије двоглави бели орао на црвеном штиту с круном краљевском. Врх обе главе орлове стоји круна краљевска; а испод сваке канџе по један кринов цвет. На прсима му је грб Кнежевине Србије: бео крст на црвеном штиту са по једним огњилом у сваком углу крста. Народна је застава тробојна с црвеном бојом озго, плавом у средини, а белом оздо." Устав из 1903. није донео ни суштинске ни „козметичке" измене у погледу грба и заставе, па је са блазоном из Устава од 1901. то остала њихова уставна дефиниција, као што је у законском смислу релевантна остала законска формулација из 1882.

Краљевина СХС/Југославија. Са прогласом Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1. XII 1918. отворено је питање хералдичког представљања нове државе. С обзиром на концепцију по којој је уједињавање територија било последица уједињавања три државотворна народа, логични хералдички концепт би требало да изрази хералдички идентитет Срба, Хрвата и Словенаца. У случају Срба то није било спорно, с обзиром на постојање грба нације. Код Хрвата је поистовећење са шаховницом такође било изван сваке разумне сумње. Међутим, у случају Словенаца, који нису имали историјски хералдички преседан као државотворни народ, проблем је био знатан. Истраживање и дефиниција оптималног решења поверено је професору Милоју Васићу. Пошто је установљен историјски основ за поља Срба и Хрвата, разматрана је могућност да се грб војводства Крањског (на сребрном пољу златно крунисани и оружани плави орао преко чијих груди је полумесец шахиран у два реда црвено и златно) примени као грб Словенаца. Како тврди П. Поповић „Грб Крањске, као грб својих угњетача, Словенци нису хтели; него су избрали, на плавом пољу, белу петокраку звезду са белим полумесецом". Тај се мотив хералдички могао повезати са појмом Илирије и њеног грба, а историјски се наставио на институцију Наполеонове Илирије као радикално другачији концепт у односу на Хабзбуршко наслеђе словеначких земаља. Отуда је стари фиктивни грб приписан истоименој познијој и ефемерној историјској институцији одабран да послужи као илустрација концепта словеначке нације и тиме створи пандан историјским грбовима Срба и Хрвата.

Посебан проблем је био став Владе да на јединственом хералдичком штиту поља Срба, Хрвата и Словенаца морају заузимати простор идентичне површине. То је могуће постићи само по цену естетски неприхватљивих деформација хералдичких пропорција. Излаз је нађен у промени линије реза од витла у угнути шеврон са расцепљеним горњим делом. У погледу двоглавог сребрног орла у полету као основног носиоца хералдичке композиције и хералдичког израза државности чини се да није било никаквих дилема, осим оних везаних за његову стилизацију. Како је изглед грба имао бити утврђен Уставом, први грб Краљевине СХС није могао бити формално оглашен, али је клише грба израђен и стављен на располагање свим овлашћеним институцијама, пре свега Службеним новинама за заглавље.

Тек ступањем на снагу Видовданског устава 1921. стекли су се услови да у оквиру основног правног акта Краљевине буде регулисано и питање изгледа грба, али то није више био онај усвојен 28. II 1919, него делимично измењена композиција. Измена се састојала у следећем: грб Словенаца је промењен, и то тако што је једну сребрну петокраку звезду заменила група од три златне шестокраке звездице у неуређеном распореду. Тај је мотив требало да алудира на грб цељских грофова, чиме се настојало надоместити деликатно питање старости и порекла „илирског" грба Словенаца. Тако је апокрифни илирски грб модификован сегментом аутентичног феудалног грба, чиме је извршена хералдичка „доместикација и етницизација" словеначког поља. Уставна дефиниција грба Краљевине из члана 2 гласи: „Грб је Краљевине Двоглави Бели Орао у полету на црвеном штиту. Врх обе главе Двоглавог Белог Орла стоји Круна Краљевине. На прсима орла је штит, на коме су грбови, српски: бео крст на црвеном штиту са по једним огњилом у сваком краку; хрватски: штит са 25 поља црвених и сребрнастих наизменце; словеначки: на плавоме штиту три златне шестокраке звезде. Испод тога бели полумесец." О застави Устав вели: „Државна је застава плава, бела, црвена, у водоравном положају према усправљеном копљу".

Једном утврђен државни грб није се мењао ни када је 1929. измењен официјелни назив у Краљевина Југославија, нити 3. IX 1931. када је ступио на снагу нови Устав. Одредба првог става члана 2 веома мало се разликује од текста из Видовданског устава: „Грб је Краљевине Двоглави Бели Орао у полету, на црвеном штиту. Врх обе главе Двоглавог Белог Орла стоји Круна Краљевине. На прсима Орла је штит, на коме су: бео крст на црвеном штиту са по једним огњилом у сваком краку, поред њега штит са 25 поља црвених и сребрнастих наизменце, а испод њих плави штит са три златне шестокраке звезде и бели полумесец." Дакле, осим ортографских интервенција, у блазону је сходно одлуци од јануара 1929 (којом се уводи забрана „на све политичке странке које носе обележје верско или племенско") избрисана идентификација националних хералдичких поља, док је конфузија и недостатност блазона из претходног Устава скрупулозно сачувана. У погледу описа заставе, Устав се углавном бави синтаксом у односу на текст из 1921: „Државна застава је плаво-бело-црвена тробојка у водоравном положају према усправном копљу". У складу са забраном из 1929, измењена је и Уредба о заставама војске Краљевине СХС од 1924, па је 6. IX 1930. наређено да се све старе српске војне заставе, до тада у званичној употреби у војсци, замене новим југословенским.

Пораз у рату 1941, одлазак Краља и Владе у избеглиштво, сходно пракси монарха и влада окупиране Норвешке, Грчке и Холандије, није правно обуставио хералдичку норму и праксу државе, али јесте битно ограничило коришћење државног грба на територији Југославије. У Србији под окупацијом привремено је коришћена хералдичка синтагма двоглавог сребрног орла и крста са оцилима. Та је синтагма симултано коришћена без круне и параферналија суверене државе (нпр. на банкнотама), али и са круном изнад глава орла (нпр. на службеним значкама Српске државне страже и Српске граничне страже).

Социјалистичка Југославија. Преузимањем свеукупне државне, законодавне и судске власти у Југославији од стране Јосипа Броза и Комунистичке партије, арбитрарно партијско насиље уведено је као норма у све аспекте живота, са тенденцијом да секташким тумачењем историје и привилегованом визијом будућности испише и пропише нову слику света од искона до несагледивог периода који ће тек доћи. Владајућа идеолошка, политичка, војна и полицијска хијерархија није имала илузија у погледу потребе за постојањем државних симбола и знамења власти. Није било никакве сумње ни у погледу њихове провенијенције. Извори нове државно-партијске хералдике нису се заснивали на историјској хералдици територија и држава, него пре свега на ликовној амблематици Совјетског Савеза и СКП(б). У том погледу су постојали унапред задати елементи: црвена петокрака звезда, као израз очекивања да ће комунизам завладати на свих пет континената, срп и чекић као израз јединства сељаштва и радништва у борби против грађанске класе, зупчаник као предсказање индустријализације и пољопривредни производи као препознатљиви извор свакодневне егзистенције у друштву опседнутом напуштањем села. Spiritus rector нове амблематике био је један од челних људи комунистичког покрета Моша Пијаде, талентован сликар, а реализатори његових идеја сликар Ђорђе Андрејевић Кун и вајар Антун Аугустинчић. У току рата доста широко се користио мотив петокраке звезде, било као издвојен, било у оквиру од житних класова; у зависности од локалне традиције, импровизовани су различити додатни елементи, као што су гранчице липе за јединице на територији Словенијe.

Активирање партијског амблема извршено је актом свршеног чина, на основу Одлуке о Нацрту закона о имену државе и државном грбу 1944. Државни грб, пројектован у Јајцу, сада је и званично дефинисан као венац зрелог житног класја увезан траком исписаном датумом 29-XI-1943, са црвеном петокраком звездом у врху, пет буктиња које израстају из стопе венца радијално усмерене ка центру и са пламеновима који се спајају у један. Необичност, хералдички гледано, састојала се пре свега у томе што су једине колористички индиковане фигуре у грбу биле црвена петокрака и пламенови буктиња. Око боје житног венца није било неких посебних дилема, с обзиром на то да је зрело жито и иначе златножуте боје, а чинило се да и буктиње треба да буду боје метала, а пламен црвен. Међутим, боја поља и боја траке остале су непознате и подложне налетима инспирације. Тако је трака углавном била црвена, повремено плава или тробојна, док је основно поље грба најчешће представљано као бело, а повремено као светло плаво. У овом издању грб Југославије је опстао до уставне реформе 1963. када је чланом 3 новог Устава утврђено да буктиње више не представљају пет конститутивних народа (по одлуци Комунистичке партије некадашњи троимени народ Срба, Хрвата и Словенаца проширен је двема новопризнатим нацијама -- Македонцима и Црногорцима), него социјалистичке Републике у саставу југословенске Федерације, којих је било шест (Србија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Македонија, Словенија и Црна Гора), па је тако додата још једна, шеста буктиња.

Грб Републике Србије, уведен 17. I 1947, дефинисан је у складу са поменутим општим нормама совјетске идеолошке и партијске амблематике. Стога су од историјске хералдике Србије и српског народа преузета само четири оцила на црвеном пољу штита, који је сада добио обруб златним ужетом, а постављен је у врху светлоплавог овалног поља, испод црвене петокраке звезде, а изнад златног излазећег сунца делимично облитерисаног (такође „излазећим") металним зупчаником; све је окружено овалним венцем од златног житног класја и плодних храстових грана, увезаног црвеном траком са сребрним годинама почетка Првог српског устанка и II светског рата на нашем простору (1804--1941). Тај грб, чврсто укотвљен у члану 5. Устава Социјалистичке Републике Србије после уставне реформе 1963, показао се отпорнијим од свих других институција идеологије научног социјализма и одржао се у практичној примени све до 2004, а уставно гледано до 2009. Истовремено је уведена и нова застава Србије, у којој је преко историјске тробојке постављена велика црвена петокрака звезда фимбрирана жуто, величине две трећине укупне висине заставе. Наредне (безмало) три деценије, питање југословенског државног грба није покретано.

СР Југославија, Србија и Црна Гора, Ср-бија. Прослава 600. годишњице Косовске битке и распламсавање политичких и међунационалних сукоба подстакли су на самом почетку последње деценије XX в. многобројне иницијативе за измену државних симбола Србије. После опширне, каткада жучне, дебате у јавним гласилима, Влада Србије образовала је комисију која је требало да дефинише предлог грба, заставе и химне Народној скупштини. Комисија се, огромном већином гласова, определила за обнову историјских д. з.: грб са садржајем штита из грба Краљевине Србије од 1882, тробојну заставу без икаквог додатног мотива и химну Боже правде. Део предлога који се чинио најједноставнијим за одлучивање, јер је химна у важећем Уставу била апострофирана само као категорија, без одређивања текстуалног или музичког садржаја, па се могла изгласати у форми посебног закона, показао се као најспорнији из аспекта тадашње власти. Излаз из скупштинског и политичког ћор-сокака пронађен је у позиву на Устав, за чију је измену било потребно расписивање референдума, а за расписивање референдума двотрећинска већина посланика, која се није могла обезбедити. Иницијатива за измену и усвајање д. з. Србије привремено је разрешена тако што је измењена само застава, са које је уклоњена велика црвена петокрака звезда, али како је Устав остао неизмењен -- ни измена заставе није се могла спровести по Уставу, па је решено да се прибегне „скупштинској препоруци", којом је измена заставе дефинисана, а да је истовремено стара застава остала уставно једино валидна. Од измене грба и усвајања химне се одустало.

Наредни искорак ка враћању историјских знамења Србији учињен је 1993. када је Савезна скупштина усвојила Закон о грбу Савезне Републике Југославије, на предлог Комисије коју је образовала Савезна влада. То решење прејудицирало је коначни садржај грба Србије, јер је садржавало двоглавог сребрног орла на црвеном пољу, као заједнички хералдички основ за Србију и Црну Гору, и посебне квартире са сребрним крстом и оцилима на црвеном пољу као хералдички спецификум Срба и Србије. На тај начин се Србија вратила основама свога историјског грба преко савезног грба, а да није успела да тај грб реализује на сопственом уставно-правном подручју.

Покушај да се ово питање поново стави на дневни ред српске владе начињен је тек 2002. иницијативом тадашњег министра правде Владана Батића који је образовао Радну групу у циљу добијања предлога. Радна група је једногласно закључила да постоје сви аргументи да се обнове грб, застава и химна Србије према историјском моделу који је важио од 1882. до 1918. Тај предлог, међутим, није добио подршку Владе и остао је да чека на повољније политичке и административне околности. Коначно, на основу претходно постигнутог договора лидера парламентарних странака, Народна скупштина је на заседању од 17. VIII 2004. донела Препоруку о коришћењу грба, заставе и химне Републике Србије. Полазећи од фактичке немогућности да до промене државних симбола Србије дође без уставом прописане референдумске процедуре, законодавци су се послужили истом врстом правне досетке која је коришћена приликом доношења сличног документа о застави Србије. Тако је поменута Препорука предложила да се до коначног утврђивања државних симбола Србије користи грб утврђен Законом о грбу Краљевине Србије од 16. VI 1882, и то у два нивоа (као Велики и Мали грб, под чим се подразумева да Велики грб садржи Мали грб допуњен крунисаном порфиром, док се Мали грб састоји само од крунисаног хералдичког штита). Нови блазон исправља мањкавости блазона из 1882: Велики грб јесте црвени штит на којем је, између два златна крина у подножју, двоглави сребрни орао, златно наоружан и истих таквих језика и ногу, са црвеним штитом на грудима на којем је сребрни крст између четири иста таква оцила бридовима окренутих ка вертикалној греди крста. Штит је крунисан златном круном и заогрнут порфиром везеном златом, украшеном златним ресама, увезаном златним гајтаном са истим таквим кићанкама, постављеном хермелином и крунисаном златном круном. Мали грб јесте црвени штит на којем је, између два златна крина у подножју, двоглави сребрни орао, златно наоружан и истих таквих језика и ногу, са црвеним штитом на грудима на којем је сребрни крст између четири иста таква оцила бридовима окренутих ка вертикалној греди крста. Штит је крунисан златном круном. Истом Препоруком утврђено је да постоје два вида заставе: Народна застава јесте хоризонтална тробојка са пољима истих висина, одозго надоле: црвена, плава и бела. Државна застава јесте хоризонтална тробојка са пољима истих висина, одозго надоле: црвена, плава и бела, а преко свега, центра помереног ка јарболу за 1/7 укупне дужине заставе Мали грб Републике Србије. Пропорције заставе су 3:2. Осим заставе, Препоруком су утврђене и стандарте Председника Републике и Председника Народне скупштине. Прва задржава основни модел ранијих стандарти шефа државе: хоризонтална тробојка која, унутар беле бордуре са наизменичним низом плавих и црвених троуглова теменима упоље и са по једним црвеним делтоидом у сваком углу, има поља истих висина, одозго надоле: црвено, плаво и бело, а преко тих поља Велики грб Републике Србије. Друга је хоризонтална тробојка са пољима истих висина, одозго надоле: црвено, плаво и бело, а преко тих поља Велики грб Републике Србије. Обе стандарте су квадратне форме. На основу Препоруке, Влада Републике Србије донела је Закључак о употреби грба, заставе и химне Републике Србије.

Државно раздвајање Србије и Црне Горе, као последица црногорског референдума из маја 2006, поново је актуелизовало државне симболе Србије, који су од интерног, унутрашњег уставно-политичког аспекта, добили међународноправни карактер. Тако је законом из 2009. обновљен грб Краљевине Србије као државни грб Републике, који се користи у форми Великог и Малог грба, у складу са Законом.

Српска државна химна појављује се доста позно. Уосталом, пракса усвајања и правног уређивања одређене мелодије и пратећег текста као ексклузивне идентитетске дефиниције суверене државе релативно је нов феномен (XIX в.), иако су неке од државних химни, а нарочито текстови који прате мелодију, много старији (текст јапанске химне настао је у периоду VIII--XII в., али је мелодија усвојена тек 1880, а уставно-правно регулисање довршено 1999). Намена химне је да посредством текста и мелодије делује мобилишуће на слушаоце, да побуди осећање патриотизма, свести о заједништву и припадности истој историјској, културној или политичкој баштини. Европска културна традиција у извесном смислу условљава музичку форму која је препозната као заједничка становништву великог броја суверених држава. То је или химна (у смислу похвалне песме или у духу црквеног канона) или марш, нешто ређе будница или балада, понекад комбинација свега поменутог. У већем броју ваневропских држава преферентан облик је кратка фанфара, односно живахна будница, војна јуришна тема или сигнални позив, у којој је доминантни звук лимених дувача и удараљки. Нека истраживања везана за форме државних химни показују да је преко 90% компоновано у дурској лествици и да је ознака fortisssimo присутна у 12%, а forte у 55% случајева као динамичко упутство на почетку композиције. Највећи број химни подразумева унисону хорску пратњу; извођење вокалног садржаја традиционално се поверава хору, ексклузивно или доминантно мушким гласовима, у новијем времену мешовитим саставима, чак и доминантним сопранима. Концертна извођења химне, доста честа у Северној Америци, углавном нису посебно популарна или стандардна у већини суверених држава.

У неким случајевима химне разних суверених држава могу имати идентичну мелодијску линију, иза чега обично стоји заједничко генетско, културно или традиционално наслеђе (истоветне химне имају Грчка и Кипар, Естонија и Финска имају заједничку мелодију, док су Пољска и ФНРЈ/СФРЈ ималe истоветну мелодију, али у различитом ритму и уз различите текстове, а сама мелодијска линија химне Боже правде везује се за мелодију Хајдновог Царског квартета, који је био извор и царске аустријске и касније немачке химне). У неким случајевима, историјски и идеолошки или политички разлози налажу формално диференцирање између традиције и државног легитимитета с једне, и измењених околности конкретног државног устројства и популационе трансформације или адаптације с друге стране, па се појављује двојност државних химни. Тако се, према дефинисаним околностима и нивоу друштвене и политичке раслојености у држави, појављује државна (или краљевска) химна, народна химна, партијска химна, патриотска химна, химна одређене националне или црквене (верске) заједнице итд. Такве се химне јавно изводе према јасно утврђеном протоколу и хијерархијском статусу догађаја; у околностима револуционарне диктатуре партијска химна ужива апсолутну, иако не обавезно и формалну законску, предност.

Србија у време устанака, као и у деценијама државног вазалства према Турској, нема ни званичну ни незваничну химну. Пунолетство кнеза Милана Обреновића IV прослављено је 1872. између осталог извођењем позоришног комада Маркова сабља. Финале овог комада чини химна Боже правде за коју је стихове написао Јован Ђорђевић, а музику компоновао Мартин Даворин Јенко. По проглашењу Србије за краљевину 1882. ова је песма постала званична државна химна. То је остала све до проглашења уједињења 1. XII 1918, када је трансформисана у први део нове троделне композиције (друга два дела била су хрватска химна Лијепа наша домовино, са текстом Антуна Михановића и музиком Јосифа Руњанина, и словеначка Напреј заставе славе, чији су аутори М. Д. Јенко и Симон Јенко). Истовремено, поставши први део Химне Краљевине СХС, Боже правде је реално престала да постоји као посебна химна суверене Србије, наставивши своје постојање као национална химна српског народа.

Увођење пансловенске патриотске песме Хеј, Словени као супститута државне химне Краљевине Југославије спроведенo је постепено у периоду 1942--1945. на просторима под контролом Јосипа Броза и његове партијске структуре. Изворно, химну Хеј, Словени написао је словачки песник Самуел (Само) Томашик 1834. под називом Хеј, Словаци. Певала се на мелодију пољског Марша Домбровског, а у пољској химничној верзији иста композиција изводила се са текстом песме Још Пољска нестала није. После 1946. почело је трагање за адекватнијим политичким садржајем државне химне, што је последовало расписивањем неколико безуспешних конкурса за нови текст и мелодију. Уставно-правно, међутим, ова је химна као таква посебно апострофирана тек Уставом СФРЈ из 1974. Чак и после формалног распада Југославије, ова химна остала је непромењена на подручјима Србије и Црне Горе, и -- у случају Србије -- свој статус је задржала све до 2006, тј. до законске регулације из 2009.

ЛИТЕРАТУРА: Х. Жефаровић, Т. Месмер, Изображениј оружиј илирических -- Стематографија, Беч 1741; Ст. Новаковић, Хералдички обичаји у Срба у примени и књижевности, Бг 1884; Р. М. Грујић, Апологија српскога народа у Хрватској и Славонији и његова главна обележја, Н. Сад 1909; А. Ивић, Стари српски печати и грбови, прилог српској сфрагистици и хералдици, Н. Сад 1910; A. Soloviev, Les emblèmes héraldiques de Byzance et lеs Slaves, Seminarium Kondakovianum VII, Prague 1935; П. Анђелић, Средњовјековни печати из Босне и Херцеговине, Сар. 1962; M. Поповић, M. Јовановић, Државни амблеми и друге јавне ознаке у СФРЈ, Бг 1979; D. Cernovodeanu, Héraldique byzantine et postbyzantine, Wien 1982; M. Павловић, Књига о химни, југословенски народи у химни и химна међу народима, Бг 1984; D. Cernovodeanu, Les armoires des souverains du sud-ést europeen dans les rôles d'armes français, anglais et allemands du XIIe au XVe siècles, Lisboa 1986; Д. Спасић, А. Палавестра, Д. Мрђеновић, Родословне таблице и грбови српских династија и властеле, Бг 1991; И. Банац, Грбови, биљези идентитета, Зг 1991; М. Милићевић, Грб Србије, развој кроз историју, Бг 1995; А. Соловјев, Историја српског грба и други хералдички радови, Бг 2000; M. Јовићевић, Црногорски државни и династички амблеми, Цт 2001; Д. Давидов, Грб Србије, Бг 2004; А. Палавестра, Београдски грбовник II и илирска хералдика, Бг 2005; Д. Ацовић, Хералдика и Срби, Бг 2008; М. Ћирић, Летопис симбола I--V, Бг 2009; А. Палавестра, Илирски грбовници и други хералдички радови, Бг 2010.

Д. Ацовић