ДОПУНА

ДОПУНА, зависна синтаксичка јединица, углавном у саставу глаголских, именских и прилошких синтагми, нпр. читати новине, свестан свега, много света итд., чије је присуство регулисано категоријалном или лексичком рекцијском способношћу одговарајуће управне речи -- регенса. Д. је један од централних појмова у синтаксичким теоријама, за који постоје и други називи као што су комплемент, аргумент или актант, у зависности од приступа или лингвистичке школе. Док се категоријална рекција односи на специфичан вид испољавања ове способности целе једне класе речи, дотле лексичка рекција почива на лексичкосемантичким обележјима одговарајућих поткласа. Зато се те јединице често називају рекцијским д., чиме се сугерише њихова тешња веза са главном речју и чвршће место у синтаксичкој структури коју она гради. С обзиром на то да рекција подразумева управљање формалним обележјима зависних речи, облик зависне речи је један од основних показатеља начина на који је она повезана са својом главном речју. На критеријуму облика везе између управне и зависне речи почива класификација зависних синтаксичких јединица на д. и додатке. Заједно са додацима (који се у науци о српском језику чешће називају одредбама), д. представљају зависне синтаксичке јединице које на два различита начина постају део неке синтаксичке структуре, а то су комплементизација и детерминација. Оне се као језички механизми који одражавају перспективу „одоздо нагоре", тј. од главне ка зависној речи, препознају на основу разлике у степену обавезности појављивања и предвидивости или непредвидивости форме одговарајуће зависне синтаксичке јединице.

Не постоји јединствено мишљење о томе које граматичке јединице спадају у д. Тако се у теорији валентности међу д. убрајају субјекат, логички субјекат, објекат, предикатив, поједини атрибути и адвербијали, при чему улогу д. подједнако врше и морфосинтаксичке речи и клаузе. Највеће недоумице у класификацији изазива статус граматичког субјекта, због конгруентне везе са финитним глаголом, те обавезних адвербијала, без којих се нарушава граматичност реченице, нпр. Налазим се испред ресторана итд. Међутим, постоје још барем два схватања д. У руској славистичкој традицији, и на њој заснованим теоријским моделима у другим научним срединама, под д. се има у виду граматички објекат. С друге стране, у србистици је широко заступљено гледиште према којем допуњавање постоји и на значењском плану, тако да се разликују граматичке и семантичке д. нпр. положај насеља.

Како није увек јасно куда пролази граница између д. и додатака, барем на граматичком плану, уведен је низ тестова и критеријума помоћу којих је могуће разграничити та два типа синтаксичких јединица. У том погледу су велике домете остварили истраживачи на пољу депенденцијалне граматике и теорије валентности, за које су д. супкласно специфичне и валенцијски везане јединице, по чему се изразито разликују од додатака као факултативних чланова различитих типова синтаксичких структура. Ипак, због сложености веза међу речима, или јединицама неке структуре, применом различитих критеријума који треба да омогуће да се граница између ова два реда сателита јасније успостави, важно је утврдити следеће унутарреченичне односе: (а) неопходност (и семантичку и синтаксичку); (б) садржинску или значењску специфичност; (в) супкатегоризацију; (г) формалну специфичност или предодређеност. На врху дате листе обележја налази се неопходност (или облигаторност), која се проверава поступком испуштања или елиминације (редукције) зависних јединица, што је тест који се усталио као доминантан критеријум разликовања д. и додатака. Према том тесту д. су, по правилу, обавезни чланови неке структуре, они који су смисаоно неопходни, због чега је без њих, у начелу, немогуће добити комуникативно потпуну реченицу, нпр. Ана употребљава и сл. С друге стране, испустиве д., премда семантички неопходне, изостављају се под два услова: (а) учесницима у комуникацији је познат непосредни ванјезички контекст, нпр. Написао си домаћи? -- Написао сам; или (б) учесницима је познат шири, искуствени контекст, нпр. Данима не једе; Долазим; Беба једе на три сата итд.

Садржинска специфичност предвиђа утврђивање типа односа између предиката и осталих реченичних чланова на основу пропозиционе структуре реченице, коју чине логички предикат и његови аргументи, што подразумева да неиспустиви елемент реченице представља обавезни аргумент логичког предиката, дакле д., нпр. Ана пије сок. Међутим, спорни су примери са просторним адвербијалима типа на Сави, као у реченици Шабац лежи на Сави, који на основу критеријума синтаксичке обавезности испуњавају услове резервисане за д. Тако се, на пример, испоставља да је положај субјекта у реченици слободнији од поменутих адвербијала, само зато што је просторна околност уз глагол типа лежати лексички и садржајно специфична. Зато је упитно да ли је глаголско значење допуњено или је само једна његова инхерентна семантичка компонента конкретизована.

Супкатегоризација подразумева да се главне речи, нпр. глаголи, деле у подгрупе у зависности од тога која д. и у којој форми им се прикључује, при чему се и у овом случају тест супституције показао као најоперативнији. Захваљујући томе, могуће је формирати глаголске скупине које фигурирају у истим реченичним обрасцима -- нпр. глаголи говорења попут јавити / рећи / признати / саопштити коме шта итд.

Коначно, формална специфичност сателита израз је тежње да се у основ класификације зависних граматичких јединица постави рекцијска способност носиоца валентности, подједнако категоријална и лексичка, при чему је основни критеријум супститутивна могућност сателита. Елемент који се не може заменити конкурентним формалнограматичким јединицама јесте формално специфичан сателит: нпр. Налазим се у соби / на тргу / испред поште / иза зграде / пред музејом; Појео сам све чварке итд. Тек на основу тога критеријума може се повући прецизнија граница између обавезних адвербијала, или прилошких д., и, условно говорећи, правих или типичних д., као што су субјекат, објекат, предикатив и сл. Зато су д., пре свега, облички специфичне и синтаксички обавезне јединице.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Кашић, „Допуне индиректног објекта уз глаголе слушања и говорења", ЗМСФЛ, 1968, 11; М. Ивић, „О oбјекатској допуни глагола комуникативних и интелектуалних радњи", Зборник за језик и књижевност, I, Тг 1972; В. Петровић, „Прилог класификацији допунских конструкција у српскохрватском језику", ЗМСФЛ, 1992, 35/2; „О двофункционалним реченицама уз глагол перцепције", ГФФНС, 1995, 23; „Два вида сложеног синтаксичког односа: експликација и дескрипција", ЗМСФЛ, 1999, 42; Ј. Московљевић, „О дистрибуцији комплементизатора у савременом српском језику", ЈФ, 2004, 60; И. Антонић, „Синтакса и семантика падежа", у: П. Пипер и др., Синтакса савременога српског језика. Проста реченица, Бг 2005; В. Ружић, „Допунске реченице у савременом српском језику", ЗМСФЛ, 2006, 49, 1--2; В. Ружић, „Допунска клауза у систему зависних реченица", И. Прањковић, „Глаголи говорења и њихове допуне", ЗМСС, 2007, 71−72; Г. Штрбац, Допуне комуникативних глагола: синтаксичко-семантички и лексикографски опис, Н. Сад 2011; П. Пипер, И. Клајн, Нормативна граматика српског језика, Н. Сад 2013; М. Алановић, „Допунска реченица уз каузативно-манипулативне глаголе", ЈФ, 2015, 71, 3--4.

М. Алановић