ДРАВИЋ, Милена

ДРАВИЋ, Милена, филмска, позоришна и ТВ глумица (Београд, 5. X 1940 -- Београд, 14. X 2018). Пред филмске камере доспела пуким случајем када ју је редитељ Франтишек Чап угледао на насловној страни илустроване ревије као тинејџерку која се управо спремала да упише балетску школу и доделио јој главну улогу у филму Врата остају отворена (1959). У суморну причу о младом криминалцу којег усваја једна породица Д. уноси свежину и спонтаност, којом одмах задобија поверење многих редитеља и иде из филма у филм. Њенa богатa и плоднa каријерa дугa шест деценија може се поделити у више фаза према улогама које је тумачила. У првим филмовима превладавао је њен адолесцентски шарм: Дилижанса снова (С. Јовановић, 1960), Заједнички стан (М. Вајда, 1960), Боље је умети (В. Нановић, 1961), Узаврели град (В. Булајић, 1961). Следи лежерна комедија Лето је криво за све (1961) којом започиње њена уметничка веза са П. Ђорђевићем, којем ће постати трајна инспирација и муза, иако ће њихов брак потрајати само неколико година. До значајног преокрета долази са филмом Прекобројна (Б. Бауер, 1962), у којем раскошном глумачком палетом дочарава лик младе заљубљене сељанчице (њена прва Златна арена у Пули), а којим је уједно означено њено глумачко стасавање у фазу жене-девојке и стицање репутације водеће глумице у тадашњој Југославији. Глума је узноси, а она узвраћа потпуном емоционалном стопљеношћу са ликовима које тумачи. Редитељи најразличитијих уметничких опредељења желе сарадњу са њом, јер за њу нису постојала жанровска ограничења: подједнако је уверљива у свим фаховима.

И хероинама у ратним епопејама В. Булајића (Козара, 1962; Битка на Неретви, 1969), Ж. Митровића (До победе и даље, 1967) и С. Делића (Сутјеска, 1973), као и јунакињама лаких урбаних комедија М. Јелића (Рад на одређено време, 1980) и М. Милошевића (Лаф у срцу, 1981) Д. је додавала своју глумачку харизму. Најпотпуније се, ипак, остваривала у филмовима редитеља из тзв. црног таласа или новог југословенског филма, који су уносили нове идеје и у садржајном и у формалном смислу. Играјући зрелије, самосвесне девојке, затечене у драматичним историјским или животним ситуацијама, континуирано сарађује са П. Ђорђевићем у филмова Девојка (1965), Јутро (1967, Сребрна арена у Пули), Cross country (1969, Сребрна арена) и Бициклисти (1970, Златна арена). Паралелно прихвата сарадњу и са младим редитељима склоним експерименту: Б. Хладником у филму Пешчани замак (1963) и Д. Макавејевим у филмовима Човек није тица (1965) и W. R. Мистерије организма (1971) у чијим филмовима постаје гласноговорник њихових анархолибералних идеја. Са својим другим супругом, редитељем К. Ракоњцем, реализује два филма -- Клаксон (1965), на тему савременог отуђења, и Немирни (1967, Сребрна арена), где виртуозно оживљава лик простосрдачне проститутке. Има запажене улоге и код Ж. Павловића у филму Заседа (1969), беспоштедној критици прве послератне власти, као и код А. Петровића у ратној драми Групни портрет са дамом (1977). Успешно гостује у Сарајеву у филму Хороскоп Б. Драшковића (1969), као и у Загребу, где остварује суптилну улогу у рафинирано режираном Ронду З. Берковића (1966) и маргиналку са градске периферије у Депсу А. Врдољака (1974). Играла је и у три филма словеначког редитеља М. Клопчича, а најзначајнији је ратна драма Поздрави Марију (1969). Улоге које следе потврђују њено стасавање у фазу жена-жена. За интерпретацију одлучне пословне даме у Посебном третману Г. Паскаљевића (1980) добија награду за епизодну улогу на фестивалу у Кану. Поверење јој у више наврата указује и М. Радивојевић, а истиче се филм Квар (1978).

Од 1971. ступа у брак са глумцем Д. Николићем, са којим ће остварити успешан циклус забавно-музичких емисија Образ уз образ (ТВ Београд, 1972--1974). Склоност ка карактерној комици и персифлажи показује и на позоришној сцени, посебно у неконвенционалним театрима Атеље 212, у којем сарађује са редитељима Љ. Драшкићем (Б. Ћосић, Улога моје породице у светској револуцији и Ф. Ведекинд, Лулу, 1971), П. Мађелијем (Е. Фон Хорват, Код лепог изгледа, 1976), М. Траиловић (Љ. Симовић, Чудо у Шаргану, 1978) и Р. Ћулијем (Х. Шефер, Декамерон 81, 1981), те Звездара театар, где игра у ауторским пројектима Д. Ковачевића (Урнебесна трагедија, 1991, Лари Томпсон -- Трагедија једне младости, 1996) и редитељским поставкама Д. Мијача (С. Стојановић, Птица и птица, 1986), Б. Плеше (Н. Савић, Како потаманити гамад, 1994) и Г. Стојановића (И. В. Лалић, Мој отац у борби против ниткова из свемира, 1998). У међувремену сазрева до улога жене-мајке, али је у себи трајно сачувала пуну животну енергију и младеначки глумачки брио. Укупно је остварила близу стотинак филмских улога и још толико на позорници и на ТВ.

Остале важније филмске улоге: П. Ђорђевић, Павле Павловић (1975), Тренер (1978), Осам кила среће (1980); М. Поповић, Хасанагиница (1967); Б. Ченгић, Улога моје породице у светској револуцији (1971); М. Идризовић, Пјегава дјевојка (1973); Д. Караклајић, Љубавни живот Будимира Трајковића (1977); З. Шотра, Бој на Косову (1989); М. Вукобратовић, Полицајац с Петловог брда (1992); М. Вукомановић, Три летња дана (1997); Љ. Самарџић, Небеска удица (2000); С. Карановић, Сјај у очима (2003); М. Петровић, Аги и Ема (2007); С. Арсенијевић, Љубав и други злочини (2008).

Д. је добитник награда за животно дело „Жанка Стокић" (2004), „Златни ћуран" (2011) и „Добричин прстен" (2016), а 2015. је била лауреат Фестове награде „Београдски победник" за изузетан допринос филмској уметности, награде „Златни печат" Југословенске кинотеке и награде Палићког фестивала за допринос европској кинематографији „Александар Лифка".

ЛИТЕРАТУРА: Т. Њежић, А. Милосављевић, Милена Дравић -- више од уметности, Бг 2016; А. Панић, Милена Дравић или Кључ снова, Бг 2018.

Н. Стојановић